Name: Kolona
Availability: InStock
Author: Igor Đurić

Kolona

Kolona Igor Đurić Kosovo metohija bombardovanje Srbije 1999 Istok rat Gorioč knjiga o ratu na Kosovu dobra knjiga stara knjiga

Žoze SaramagoGodina smrti Rikarda ReišaNovostI - Beograd2004*Izdanje Novosti Beograd 2004 , biblioteka Milenijum, tvrd povez, zaštitni omot , ćirilica, format 12,5 x 21 cm , 446 strana, dobro ocuvana Rikardo Reiš, portugalski lekar i pesnik koji se 1936. godine vraća iz progonstva u Brazilu, otkriva izmenjeno lice Lisabona punog tajni, gde se prepliću san i java, mit i istorija, vizije budućnosti i magija svakodnevice. On provodi najviše vremena sa duhom Fernanda Pesoe, koji posle smrti, u tom vidu, mora provesti na Zemlji devet meseci, isto koliko svaki čovek provodi na Zemlji i pre svog rođenja. Pre nego što će sa pesnikom napustiti ovaj svet, glavni junak pomoći će čitaocu da iz posebnog ugla upozna Lisabon, njegove široke avenije i uske meandre beskrajnih i bezbrojnih uličica, siromaštvo njegovih građana, oronulost samotnih brodova u luci i melanholiju neprestane magle i kiše što najavljuju sumrak Evrope. „Malo je dela u svetskoj literaturi takve estetske i stilske prefinjenosti, kao i istančanog osećanja tragičnosti života, kao što je roman Godina smrti Rikarda Reiša. Saramago koristi činjenicu da je najveći pesnik portugalskog jezika Fernando Pesoa (1888–1935) potpisivao svoje pesme različitim imenima i stvorio čitavu porodicu svojih bližih i daljih duhovnih srodnika – heteronima – koje je ’zadužio’ da u pesničkoj formi odgovore na najbitnija pitanja ljudske egzistencije. Jedan od njih, Rikardo Reiš, neposredno nakon Pesoine smrti pokušava nemoguće – da živi život umrlog pesnika. Oko takvog neverovatnog zapleta Saramago gradi roman koji je sav istkan od paradoksa...“– Jasmina Nešković „Saramago nas uvodi u jedinstveni lavirint u kome se mešaju ’privid stvarnosti i istina privida’.“– Le Monde „Tri neponovljiva i neodoljiva lika – dve žene i jedan duh mrtvog pesnika – upliću se u novi život Rikarda Reiša i čine okosnicu radnje ovog fascinantnog romana.“ – The New York Times

Godina smrti Rikarda Reisa

Žoze Saramago
Godina smrti Rikarda Reiša
NovostI - Beograd
2004
*
Izdanje Novosti Beograd 2004 , biblioteka Milenijum, tvrd povez, zaštitni omot , ćirilica, format 12,5 x 21 cm , 446 strana, dobro ocuvana

Rikardo Reiš, portugalski lekar i pesnik koji se 1936. godine vraća iz progonstva u Brazilu, otkriva izmenjeno lice Lisabona punog tajni, gde se prepliću san i java, mit i istorija, vizije budućnosti i magija svakodnevice. On provodi najviše vremena sa duhom Fernanda Pesoe, koji posle smrti, u tom vidu, mora provesti na Zemlji devet meseci, isto koliko svaki čovek provodi na Zemlji i pre svog rođenja. Pre nego što će sa pesnikom napustiti ovaj svet, glavni junak pomoći će čitaocu da iz posebnog ugla upozna Lisabon, njegove široke avenije i uske meandre beskrajnih i bezbrojnih uličica, siromaštvo njegovih građana, oronulost samotnih brodova u luci i melanholiju neprestane magle i kiše što najavljuju sumrak Evrope.

„Malo je dela u svetskoj literaturi takve estetske i stilske prefinjenosti, kao i istančanog osećanja tragičnosti života, kao što je roman Godina smrti Rikarda Reiša. Saramago koristi činjenicu da je najveći pesnik portugalskog jezika Fernando Pesoa (1888–1935) potpisivao svoje pesme različitim imenima i stvorio čitavu porodicu svojih bližih i daljih duhovnih srodnika – heteronima – koje je ’zadužio’ da u pesničkoj formi odgovore na najbitnija pitanja ljudske egzistencije. Jedan od njih, Rikardo Reiš, neposredno nakon Pesoine smrti pokušava nemoguće – da živi život umrlog pesnika. Oko takvog neverovatnog zapleta Saramago gradi roman koji je sav istkan od paradoksa...“
– Jasmina Nešković

„Saramago nas uvodi u jedinstveni lavirint u kome se mešaju ’privid stvarnosti i istina privida’.“
– Le Monde

„Tri neponovljiva i neodoljiva lika – dve žene i jedan duh mrtvog pesnika – upliću se u novi život Rikarda Reiša i čine okosnicu radnje ovog fascinantnog romana.“ 
– The New York Times


Žoze Saramago
Godina smrti Rikarda Reiša
NovostI - Beograd
2004

Godina smrti Rikarda Reiša

Mirko KlarinČekajući Velikog BrataPriručnik za 1984*"Malo je romana dostiglo takvu popularnost, a još ih je manje ostvarilo takav uticaj na političkom planu", napisao je , još početkom pedesetih, Isak Dojčer u eseju 1984 - Mistik surovosti. Tri decenije kasnije, na početku stvarne 1984, političari i ekonomisti, kulturolozi i sociolozi, konzervativci, liberali i socijalisti širom sveta, posvećuju se istraživanjima, analizama i razmišljanjima koliko je svet u kojem živimo postao "orvelovski". Zaključci su različiti, baš kao i interpretavije onog što je Orvel napisao u svom poslednjem romanu. Dok jedni sa olakšanjem i zadovoljstvom konstatuju da stvarni svet 1984. nema ničeg ili bar ne mnogo zajedničkog sa Orvelovim, drugi tvrde da su neke od njegovih najmračnijih vizija ostvarene i mnogo pre postavljenog "roka" i dokazuju da je stvarnost "stigla i prestigla" Orvela i da je mnogo toga u stvarnom svetu 1984. čak i gore nego što je Orvel predviđao.

Cekajuci Velikog Brata

Mirko Klarin
Čekajući Velikog Brata
Priručnik za 1984
*
"Malo je romana dostiglo takvu popularnost, a još ih je manje ostvarilo takav uticaj na političkom planu", napisao je , još početkom pedesetih, Isak Dojčer u eseju 1984 - Mistik surovosti. Tri decenije kasnije, na početku stvarne 1984, političari i ekonomisti, kulturolozi i sociolozi, konzervativci, liberali i socijalisti širom sveta, posvećuju se istraživanjima, analizama i razmišljanjima koliko je svet u kojem živimo postao "orvelovski". Zaključci su različiti, baš kao i interpretavije onog što je Orvel napisao u svom poslednjem romanu. Dok jedni sa olakšanjem i zadovoljstvom konstatuju da stvarni svet 1984. nema ničeg ili bar ne mnogo zajedničkog sa Orvelovim, drugi tvrde da su neke od njegovih najmračnijih vizija ostvarene i mnogo pre postavljenog "roka" i dokazuju da je stvarnost "stigla i prestigla" Orvela i da je mnogo toga u stvarnom svetu 1984. čak i gore nego što je Orvel predviđao.


Mirko Klarin
Čekajući Velikog Brata
Priručnik za 1984

Čekajući Velikog Brata

Branimir ĆosićPokošeno poljetreće izdanjeБранимир ЋосићПокошено поље* Briljantan roman o jednoj zemlji, jednom ratu i jednoj izgubljenoj mladostiDečje knjige nisu ga više zanimale. Sva Sokolova oka i Lastavičja krila iz indijanskih priča činila su mu se nekako lažna i nevažna. Vukove pesme govorile su mu o nečem isuviše dalekom i prošlom. Rat se tamo prikazivao u blesku oružja, u zveketu oklopa, u lepršanju čekrkli čelenki, u belim čadorima, u zlatnim jabukama i samurovim dolamama; noću je mesec plovio nad krvavim razbojištem po kome leže kao da spavaju pali junaci. Rat koji je Nenad znao bio je siv, bez lepote, zarastao u blato, trulog mesa koje se raspada u mirisu karbola, rat gladi, tifusa, cenzure...Branimir Ćosić je romanom Pokošeno polje ostavio potresno svedočanstvo o stradanju civila i srpske vojske tokom Prvog svetskog rata, ali i upečatljivu sliku Beograda tridesetih godina 20. veka. Prvi deo romana je pretežno autobiografski i oslikava sve užase i surovost rata viđenog očima prerano sazrelog dečaka Nenada Bajkića. U drugom delu Nenad je odrastao i kao novinar jednog prestoničkog lista opisuje stresan rad u redakciji i beskrupulozno bogaćenje kapitalista. Ćosić je pisao vešto, smelo i bez zadrške. Kritički je sagledavao svet, uviđajući opšte moralno posrnuće i nestanak empatije.„Ćosić je napisao roman kojim je objasnio sve razloge i sklonosti padu ratom osakaćenog srpskog društva. Pokošeno polje je lična a ujedno srpska istorija Velikog rata i godina koje su usledile. Sačuvana je autorova Knjiga rada i u njoj nedoumice oko naslova ovog romana: Osvajači, Nesrećnici, Kuća od karata i naposletku Pokošeno polje. Kada bi se čitali kao strofa, ova četiri naslova bili bi najkraća i najtačnija pesnička istorija jednog naroda i jednog veka.“– Čedomir Antić

Pokoseno polje

Branimir Ćosić
Pokošeno polje
treće izdanje
Бранимир Ћосић
Покошено поље
*

Briljantan roman o jednoj zemlji, jednom ratu i jednoj izgubljenoj mladosti
Dečje knjige nisu ga više zanimale. Sva Sokolova oka i Lastavičja krila iz indijanskih priča činila su mu se nekako lažna i nevažna. Vukove pesme govorile su mu o nečem isuviše dalekom i prošlom. Rat se tamo prikazivao u blesku oružja, u zveketu oklopa, u lepršanju čekrkli čelenki, u belim čadorima, u zlatnim jabukama i samurovim dolamama; noću je mesec plovio nad krvavim razbojištem po kome leže kao da spavaju pali junaci. Rat koji je Nenad znao bio je siv, bez lepote, zarastao u blato, trulog mesa koje se raspada u mirisu karbola, rat gladi, tifusa, cenzure...
Branimir Ćosić je romanom Pokošeno polje ostavio potresno svedočanstvo o stradanju civila i srpske vojske tokom Prvog svetskog rata, ali i upečatljivu sliku Beograda tridesetih godina 20. veka. Prvi deo romana je pretežno autobiografski i oslikava sve užase i surovost rata viđenog očima prerano sazrelog dečaka Nenada Bajkića. U drugom delu Nenad je odrastao i kao novinar jednog prestoničkog lista opisuje stresan rad u redakciji i beskrupulozno bogaćenje kapitalista. Ćosić je pisao vešto, smelo i bez zadrške. Kritički je sagledavao svet, uviđajući opšte moralno posrnuće i nestanak empatije.
„Ćosić je napisao roman kojim je objasnio sve razloge i sklonosti padu ratom osakaćenog srpskog društva. Pokošeno polje je lična a ujedno srpska istorija Velikog rata i godina koje su usledile. Sačuvana je autorova Knjiga rada i u njoj nedoumice oko naslova ovog romana: Osvajači, Nesrećnici, Kuća od karata i naposletku Pokošeno polje. Kada bi se čitali kao strofa, ova četiri naslova bili bi najkraća i najtačnija pesnička istorija jednog naroda i jednog veka.“
– Čedomir Antić


Branimir Ćosić
Pokošeno polje
treće izdanje
Бранимир Ћосић
Покошено поље


Pokošeno polje

Živko G. PavlovićStudije o Balkanskim ratovimaKumanovska bitkaOpsada SkadraBitka na BregalnciGodišnjica Nikole ČupićaŽivko Pavlović (Bašin kod Smederevske Palanke, 1/13. mart 1871 — Beograd, 25. april 1938) bio je oficir srpske vojske, divizijski general jugoslovenske vojske, profesor, upravnik Vojne akademije, vojni pisac i akademik. U Vrhovnoj komandi srpske vojske naročito se istakao svojim osmišljenim i zrelim zaključivanjima, čime je stekao naklonost i poverenje načelnika Štaba Vrhovne komande vojvode Radomira Putnika. Pred Prvi balkanski rat izabran je među četvoricom najbližih Putnikovih saradnika i tada je postao šef odseka za izradu naređenja u operativnom odeljenju Vrhovne komande. Od tada je neprestano bio uz starog i oronulog silnim ratovima vojvodu Putnika, sve dok je on bio načelnik Štaba Vrhovne komande i načelnik Glavnog generalštaba. Istakao se kao analitičar događaja vezanih za ratovanja srpske vojske i general (potonji vojvoda) Živojin Mišić ga je veoma cenio. U nekoliko situacija je svojim optimizmom i istrajnošću sokolio članove vrhovne komande pa i samog vojvodu Radomira Putnika. Kao priznat vojni znalac, u novembru i decembru 1912. i januaru 1913. godine učestvovao je kao ekspert naše delegacije u zaključivanju mirovnog sporazuma u Londonu.„Među najboljim našim oficirima jedno od prvih mesta zauzima pukovnik Pavlović. On je učestvovao u stvaranju ratnog plana, pri njegovom izvođenju je bio u Vrhovnoj Komandi; kada je primirje zaključeno određen je za stručnog vojničkog eksperta pri pregovorima u Londonu, a sada, kada su nastavljene ratne operacije pukovnik Živko dobio je jedan od najvažnijih položaja, određen je za načelnika štaba novoformirane srpske armije, koja ima za zadatak da uzme tvrdi grad Skadar na Bojani.”Vojnički je sazreo naročito tokom opsade Skadra krajem 1912. i početkom 1913. godine. Dana 14. januara 1913. unapređen je u čin generalštabnog pukovnika da bi već u februaru bio imenovan za načelnika štaba u Primorskom korpusu. Komandant te celokupne vojske bio je general (budući vojvoda) Petar Bojović.Đeneralštabni pukovnik Živko Pavlović načelnik štaba srpske skadarske armijeU sastavu bila je celokupna crnogorska vojska oko Skadra, dve srpske divizije i veliki deo opsadne artiljerije. Prema planovima koje je izradio Živko, Skadar je mogao da se osvoji za dva sata borbe. U tome ga je sprečila naredba Nikole Pašića, koji je telegrafisao da se obustavi svaki rad. Jula meseca vraćen je ponovo na mesto načelnika Operativnog odeljenja Vrhovne komande. U tom periodu iskazao je svoj sjajan doprinos vojničkog znanja i odlučnosti u planiranju i pobedonosnom završetku Bregalničke bitke zahvaljujući pravovremenom reagovanju kada je na njegov predlog vojvoda Putnik naredio kontraofanzivu. Nakon toga je slao službene dopise u Rusiju (poslaniku Spalajkoviću) i u Francusku. Na ovom položaju od vojvode Putnika dobijao je uvažavanja i priznanja, jer je kao njegov glavni saradnik donosio strategijska dokumenta važna za budućnost celokupne vojske. Čak je vojvoda i urgirao da se na njegov predlog unapredi vanredno u čin generala, međutim Živko je to odbio uz obrazloženje da ne želi da preskače svoje drugove. Nakon završetka Balkanskih ratova vraćen je u Vojnu akademiju na mesto profesora Taktike u periodu ratnog prekida, školske 1913—1914. godine.

Studije o Balkanskim ratovima

Živko G. Pavlović
Studije o Balkanskim ratovima
Kumanovska bitka
Opsada Skadra
Bitka na Bregalnci
Godišnjica Nikole Čupića
Živko Pavlović (Bašin kod Smederevske Palanke, 1/13. mart 1871 — Beograd, 25. april 1938) bio je oficir srpske vojske, divizijski general jugoslovenske vojske, profesor, upravnik Vojne akademije, vojni pisac i akademik.
 U Vrhovnoj komandi srpske vojske naročito se istakao svojim osmišljenim i zrelim zaključivanjima, čime je stekao naklonost i poverenje načelnika Štaba Vrhovne komande vojvode Radomira Putnika. Pred Prvi balkanski rat izabran je među četvoricom najbližih Putnikovih saradnika i tada je postao šef odseka za izradu naređenja u operativnom odeljenju Vrhovne komande. Od tada je neprestano bio uz starog i oronulog silnim ratovima vojvodu Putnika, sve dok je on bio načelnik Štaba Vrhovne komande i načelnik Glavnog generalštaba. Istakao se kao analitičar događaja vezanih za ratovanja srpske vojske i general (potonji vojvoda) Živojin Mišić ga je veoma cenio. U nekoliko situacija je svojim optimizmom i istrajnošću sokolio članove vrhovne komande pa i samog vojvodu Radomira Putnika. Kao priznat vojni znalac, u novembru i decembru 1912. i januaru 1913. godine učestvovao je kao ekspert naše delegacije u zaključivanju mirovnog sporazuma u Londonu.
„Među najboljim našim oficirima jedno od prvih mesta zauzima pukovnik Pavlović. On je učestvovao u stvaranju ratnog plana, pri njegovom izvođenju je bio u Vrhovnoj Komandi; kada je primirje zaključeno određen je za stručnog vojničkog eksperta pri pregovorima u Londonu, a sada, kada su nastavljene ratne operacije pukovnik Živko dobio je jedan od najvažnijih položaja, određen je za načelnika štaba novoformirane srpske armije, koja ima za zadatak da uzme tvrdi grad Skadar na Bojani.”
Vojnički je sazreo naročito tokom opsade Skadra krajem 1912. i početkom 1913. godine. Dana 14. januara 1913. unapređen je u čin generalštabnog pukovnika da bi već u februaru bio imenovan za načelnika štaba u Primorskom korpusu. Komandant te celokupne vojske bio je general (budući vojvoda) Petar Bojović.
Đeneralštabni pukovnik Živko Pavlović načelnik štaba srpske skadarske armije
U sastavu bila je celokupna crnogorska vojska oko Skadra, dve srpske divizije i veliki deo opsadne artiljerije. Prema planovima koje je izradio Živko, Skadar je mogao da se osvoji za dva sata borbe. U tome ga je sprečila naredba Nikole Pašića, koji je telegrafisao da se obustavi svaki rad. Jula meseca vraćen je ponovo na mesto načelnika Operativnog odeljenja Vrhovne komande. U tom periodu iskazao je svoj sjajan doprinos vojničkog znanja i odlučnosti u planiranju i pobedonosnom završetku Bregalničke bitke zahvaljujući pravovremenom reagovanju kada je na njegov predlog vojvoda Putnik naredio kontraofanzivu. Nakon toga je slao službene dopise u Rusiju (poslaniku Spalajkoviću) i u Francusku. Na ovom položaju od vojvode Putnika dobijao je uvažavanja i priznanja, jer je kao njegov glavni saradnik donosio strategijska dokumenta važna za budućnost celokupne vojske. Čak je vojvoda i urgirao da se na njegov predlog unapredi vanredno u čin generala, međutim Živko je to odbio uz obrazloženje da ne želi da preskače svoje drugove. Nakon završetka Balkanskih ratova vraćen je u Vojnu akademiju na mesto profesora Taktike u periodu ratnog prekida, školske 1913—1914. godine.


Živko G. Pavlović
Studije o Balkanskim ratovima
Kumanovska bitka
Opsada Skadra
Bitka na Bregalnci
Godišnjica Nikole Čupića

Ljubomir NenadovićO CrnogorcimaPisma sa Cetinja 1878. godine.*Knjiga "O Crnogorcima" Ljubomira P. Nenadovića jedno je od najzanimljivijih i najživopisnijih dela ovog poznatog srpskog putopisca i književnika. Napisana u formi pisama sa Cetinja iz 1878. godine, knjiga ne donosi klasičan geografski ili istorijski prikaz Crne Gore, već se pre svega fokusira na karakter, mentalitet i moralne vrednosti njenog naroda. Nenadović sa divljenjem i poštovanjem oslikava Crnogorce kao hrabre, ponosne i slobodoljubive ljude, nepokolebljive u odbrani svoje časti i otadžbine, ali i duboko ukorenjene u patrijarhalnom moralu i narodnim običajima. Ono što ovu knjigu čini posebnom jeste autorova sposobnost da kroz anegdote, opise susreta i razgovore sa Crnogorcima iznese njihovu suštinsku filozofiju života. Čojstvo i obraz su dve ključne vrednosti koje Nenadović ističe kao osnovne odlike crnogorskog naroda – osećaj za pravdu, poštovanje datog obećanja i spremnost na žrtvu u ime viših ideala prožimaju njegovu sliku ovog krševitog, ali ponosnog prostora. Kroz priče o junaštvu, gostoprimstvu i međuljudskim odnosima, Nenadović uspeva da uhvati duh jedne nacije koja se, iako mala, ističe po neustrašivosti i nepokolebljivosti. Pored idealizacije, knjiga pruža i sociološki uvid u svakodnevni život Crnogoraca u drugoj polovini 19. veka, ukazujući na njihovu jednostavnost, ali i složenost međusobnih odnosa, pravila časti i hijerarhije unutar zajednice. Nenadović kroz svoju neposrednu, pripovedačku prozu omogućava savremenom čitaocu da ne samo upozna istorijske vrednosti ovog naroda, već i da bolje razume neke savremene društvene i kulturne aspekte Crne Gore. "O Crnogorcima" je ne samo putopis već i antropološka studija, priča o ljudima koji su vekovima oblikovani surovim uslovima, ali su iz njih izašli kao nepokolebljivi borci za slobodu i dostojanstvo. Ova knjiga je nezaobilazno štivo za sve koji žele da steknu dublji uvid u crnogorski nacionalni karakter, tradiciju i neprolazne vrednosti koje i danas definišu ovaj narod.Crna Gora je veličanstvene prirode, dušu dala za putopisca. Ljubomir P. Nenadovića nije opisivao Crnu Goru već Crnogorce, davši im dušu. Od časa kad je od Đura Cerovića čuo: „Nije to po ovim mrtvim stijenama, nego po srpskom imenu i jeziku, mi smo svi braća, zemljaci, ma đe življeli.” Svaki Crnogorac bio mu je drug, kad se na Cetinju svaki Srbin namernik dočekivao raširenih ruku i poslovičnim pozdravom: „Pravom Srbinu svaki je Srbin mio.”„Putnici koji pišu svoja putovanja obično najviše govore ? sebi.” - zapisao je Ljuba Nenadović, koji je ponajmanje pisao ? sebi, a u ovom spisu je najviše pisao ? Crnogorcima kao ? najlepšem i najčasnijem srpskom soju i ne pomišljajući da će se ikada neki potomci istih odricati i časti, samo da ne budu Crnogorci koji su i Srbi.Boraveći u Crnoj Gori i opisujući Crnogorce u časno ratno vreme 1878. godine, Ljuba Nenadović je izdigao Crnu Goru, u Pijemont srpstva. Nema ni lepšeg ni dirljivijeg opisa Crnogoraca do današnjeg dana. Današnji događaji ne bi trebali da umanje Nenadovićevu apoteozu. Na-dajmo se da ona neće postati nostalgija sa obe strane.

O Crnogorcima

Ljubomir Nenadović
O Crnogorcima
Pisma sa Cetinja 1878. godine.
*
Knjiga "O Crnogorcima" Ljubomira P. Nenadovića jedno je od najzanimljivijih i najživopisnijih dela ovog poznatog srpskog putopisca i književnika. Napisana u formi pisama sa Cetinja iz 1878. godine, knjiga ne donosi klasičan geografski ili istorijski prikaz Crne Gore, već se pre svega fokusira na karakter, mentalitet i moralne vrednosti njenog naroda. Nenadović sa divljenjem i poštovanjem oslikava Crnogorce kao hrabre, ponosne i slobodoljubive ljude, nepokolebljive u odbrani svoje časti i otadžbine, ali i duboko ukorenjene u patrijarhalnom moralu i narodnim običajima.

Ono što ovu knjigu čini posebnom jeste autorova sposobnost da kroz anegdote, opise susreta i razgovore sa Crnogorcima iznese njihovu suštinsku filozofiju života. Čojstvo i obraz su dve ključne vrednosti koje Nenadović ističe kao osnovne odlike crnogorskog naroda – osećaj za pravdu, poštovanje datog obećanja i spremnost na žrtvu u ime viših ideala prožimaju njegovu sliku ovog krševitog, ali ponosnog prostora. Kroz priče o junaštvu, gostoprimstvu i međuljudskim odnosima, Nenadović uspeva da uhvati duh jedne nacije koja se, iako mala, ističe po neustrašivosti i nepokolebljivosti.

Pored idealizacije, knjiga pruža i sociološki uvid u svakodnevni život Crnogoraca u drugoj polovini 19. veka, ukazujući na njihovu jednostavnost, ali i složenost međusobnih odnosa, pravila časti i hijerarhije unutar zajednice. Nenadović kroz svoju neposrednu, pripovedačku prozu omogućava savremenom čitaocu da ne samo upozna istorijske vrednosti ovog naroda, već i da bolje razume neke savremene društvene i kulturne aspekte Crne Gore. "O Crnogorcima" je ne samo putopis već i antropološka studija, priča o ljudima koji su vekovima oblikovani surovim uslovima, ali su iz njih izašli kao nepokolebljivi borci za slobodu i dostojanstvo. Ova knjiga je nezaobilazno štivo za sve koji žele da steknu dublji uvid u crnogorski nacionalni karakter, tradiciju i neprolazne vrednosti koje i danas definišu ovaj narod.
Crna Gora je veličanstvene prirode, dušu dala za putopisca. Ljubomir P. Nenadovića nije opisivao Crnu Goru već Crnogorce, davši im dušu. Od časa kad je od Đura Cerovića čuo: „Nije to po ovim mrtvim stijenama, nego po srpskom imenu i jeziku, mi smo svi braća, zemljaci, ma đe življeli.” Svaki Crnogorac bio mu je drug, kad se na Cetinju svaki Srbin namernik dočekivao raširenih ruku i poslovičnim pozdravom: „Pravom Srbinu svaki je Srbin mio.”
„Putnici koji pišu svoja putovanja obično najviše govore ? sebi.” - zapisao je Ljuba Nenadović, koji je ponajmanje pisao ? sebi, a u ovom spisu je najviše pisao ? Crnogorcima kao ? najlepšem i najčasnijem srpskom soju i ne pomišljajući da će se ikada neki potomci istih odricati i časti, samo da ne budu Crnogorci koji su i Srbi.
Boraveći u Crnoj Gori i opisujući Crnogorce u časno ratno vreme 1878. godine, Ljuba Nenadović je izdigao Crnu Goru, u Pijemont srpstva. Nema ni lepšeg ni dirljivijeg opisa Crnogoraca do današnjeg dana. Današnji događaji ne bi trebali da umanje Nenadovićevu apoteozu. Na-dajmo se da ona neće postati nostalgija sa obe strane.


Ljubomir Nenadović
O Crnogorcima
Pisma sa Cetinja 1878. godine.

Đovani ArpinoMiris žene*Miris žene (ital. Il buio e il miele — „Mrak i med”) jest roman Đovanija Arpina iz 1969. godine. Glavni lik je vojno lice koje je postalo invalid u nesreći tokom vojne vježbe. Po romanu su snimljena dva filma: Miris žene iz 1974. godine, Dina Rizija sa Vitoriom Gasmanom u naslovnoj ulozi, i Miris žene iz 1992. godine, Martina Bresta sa Alom Pačinom u glavnoj ulozi.Uprkos optimističnom kraju, knjigu prožima „sumoran ton, koji ostavlja u čitaocu osjećaj duboke gorčine i uznemirenja”. Glavni lik je okarakterisan kao jedan od simbola moderne usamljenosti.

Miris zene

Đovani Arpino
Miris žene
*
Miris žene (ital. Il buio e il miele — „Mrak i med”) jest roman Đovanija Arpina iz 1969. godine. Glavni lik je vojno lice koje je postalo invalid u nesreći tokom vojne vježbe. Po romanu su snimljena dva filma: Miris žene iz 1974. godine, Dina Rizija sa Vitoriom Gasmanom u naslovnoj ulozi, i Miris žene iz 1992. godine, Martina Bresta sa Alom Pačinom u glavnoj ulozi.
Uprkos optimističnom kraju, knjigu prožima „sumoran ton, koji ostavlja u čitaocu osjećaj duboke gorčine i uznemirenja”. Glavni lik je okarakterisan kao jedan od simbola moderne usamljenosti.


Miris žene

Grigorije Božović Kosovska pričaBiblioteka SVEDOČANSTVA / NEIZMIŠLJENI LIKOVI + ROBLJE ZAROBLJENO + I DRUGE PRIČE... Pogovor GOJKO TEŠIĆ... Ćirilica, Tvrde korice, 250 str. Grigorije Božović (Pridvorica, 15. novembra 1880[1] — Beograd, 4. januara 1945) bio je književnik, profesor prizrenske bogoslovije, jedan od vođa srpskog pokreta u Makedoniji, prvenstveno u Bitoljskom odboru srpske četničke organizacije, a potom i poslanik Narodne skupštine u Skoplju. Imao je rukovodeću ulogu u političkim i nacionalnim poslovima u vreme kada je staroj Srbiji pretila ozbiljna opasnost od Turaka i Arnauta, neposredno pred Balkanske ratove i oslobođenju ovih krajeva.

Kosovska prica

Grigorije Božović 
Kosovska priča
Biblioteka SVEDOČANSTVA / NEIZMIŠLJENI LIKOVI + ROBLJE ZAROBLJENO + I DRUGE PRIČE... Pogovor GOJKO TEŠIĆ... Ćirilica, Tvrde korice, 250 str. 
Grigorije Božović (Pridvorica, 15. novembra 1880[1] — Beograd, 4. januara 1945) bio je književnik, profesor prizrenske bogoslovije, jedan od vođa srpskog pokreta u Makedoniji, prvenstveno u Bitoljskom odboru srpske četničke organizacije, a potom i poslanik Narodne skupštine u Skoplju. Imao je rukovodeću ulogu u političkim i nacionalnim poslovima u vreme kada je staroj Srbiji pretila ozbiljna opasnost od Turaka i Arnauta, neposredno pred Balkanske ratove i oslobođenju ovih krajeva.

