Name: Čovek i njegov identitet
Availability: InStock
Author: Vladeta Jerotić

Covek i njegov identitet

Vladeta Jerotić
Čovek i njegov identitet
Vladeta Jerotić bio je srpski neuropsihijatar, psihoterapeut, filozof, književnik i akademik.

Čovek i njegov identitet

Ljiljana BulatovićIstinita SrebrenicaLjiljana Bulatović Medić (Tomaševo kod Bijelog Polja, 14. april 1940 — Beograd, 3. maj 2023) bila je srpska novinarka, publicista i književnik.Posredstvom svojih sagovornika, ona autentično objavljuje svetu kako su bestidno i zverski mučene srpske žene, majke, njihova deca u kolevkama, kako su ubijani nepokretni starci i kako su se muslimanski „borci“ iživljavali nad zarobljenim Srbima i kako se mnogima ni dan-danas ne zna sudbina. Njene potresne priče, ispisane književnim jezikom, u čitaocu izazivaju uznemirenost i saosećanje. Dragocen prilog utvrđivanju pune istine o mučeničkom stradanju Srba u Srebrenici

Istinita Srebrenica

Ljiljana Bulatović
Istinita Srebrenica
Ljiljana Bulatović Medić (Tomaševo kod Bijelog Polja, 14. april 1940 — Beograd, 3. maj 2023) bila je srpska novinarka, publicista i književnik.
Posredstvom svojih sagovornika, ona autentično objavljuje svetu kako su bestidno i zverski mučene srpske žene, majke, njihova deca u kolevkama, kako su ubijani nepokretni starci i kako su se muslimanski „borci“ iživljavali nad zarobljenim Srbima i kako se mnogima ni dan-danas ne zna sudbina. Njene potresne priče, ispisane književnim jezikom, u čitaocu izazivaju uznemirenost i saosećanje.
 Dragocen prilog utvrđivanju pune istine o mučeničkom stradanju Srba u Srebrenici


Istinita Srebrenica
Ljiljana Bulatović (Tomaševo kod Bijelog Polja, 14. april 1940 — Beograd, 3. maj 2023) bila je srpska novinarka, publicista.


Aleksandar Milošević Srpska pričaSrpska priča - sećanja iz rata i revolucije 1941-1945Priredio Nemanja DevićIzdavačka kuća „Službeni glasnik“ objavila je sećanja jednog od oficira Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO) Aleksandra M. Miloševića „Srpska priča (sećanja iz rata i revolucije 1941-1945) koju je priredio istoričar Nemanja Dević.Recenzenti knjige štampane u ediciji “ Sabornik“ bili su dr Kosta NIkolić, dr Bojan Dimitrijević i dr Miloš Timotijević.Milošević se sve vreme borio isključivo na strani JVuO odbijajući saradnju sa svima koji su sarađivali sa Nemcima, posebno je bio protiv ljotićevaca i Nedića, a na strani onih koji su priznavali Dragoslava Mihajlovića kao komandanta JVuO i iprepoznajući da se tokom Drugog svetskog rata u Jugoslaviji vodio i građasnki rat između pristalica monarhije i komunizma koji je dolazio iz Sovjetskog saveza.Aleksandar M. Milošević (Saranovo, 28. jun 1910 — Toronto, 31. oktobar 2009) je bio artiljerijski major Jugoslovenske vojske, komandant Drugog šumadijskog korpusa i Zapadno-moravske grupe korpusa Jugoslovenske vojske u Otadžbini. Kao politički emigrant je bio kratko aktivan u Srpskoj narodnoj odbrani, a zatim je bio član Eparhijskog saveta Eparhije za Ameriku i Kanadu. Jedan je od retkih visokih komandanata Jugoslovenske vojske u Otadžbini koji nikada nije optužen niti za saradnju za okupatorom, niti za neki ratni zločin.Posebno mesto u sećanjima MIlošević je dao svom delovanju u emigraciji gde je bio angažovan na okupljanju srpske dijaspore, pokretanju novina i održavanju intenzivne pripiske sa svojim bivšim kolegama iz vojske i prijateljima.Milošević (1910-2009) je, s obzirom da je imao mirnu savest došao da poseti rodnu Šumadiju 2002 godine. Preminuo je u Torontu ali su mu zemne ostatke prema njegovoj želji preneli u zavičaj i sahranili uz njegove pretke.Ko je bio Aleksandar M. Milošević (1910–2009)? Tipičan izdanak slobodarske šumadijske loze - sasušene i gotovo zakoravljene nakon 1918, oficir vojske Kraljevine Jugoslavije do groba veran datoj zakletvii predačkim zavetima - koji ne priznaje kapitulaciju 1941. godine. Ustanički vođ u Šumadiji i svedok prvog čina na pozornici građanskog rata; komadant korupusa i grupe korpusa JVuO, poverljivi saradnik Draže Mihailovića i poslednji svedok sloma njegove vojske na Zelengori 1945. godine. Nevoljni izgnanik iz otadžbine i kanadski emigrant, fizički radnik i jedno od prvih pera srpske emigracije.Beskompromisni ravnogorski ideolog i pesnička duša - večito ranjena zbog sudbinskog udesa njegovog naroda i zemlje od kojih je bio večito razdvojen suprotno svoim htenjima. Čovek koji je, kao i njegov ratni komandant "mnogo hteo i mnogo započeo", ali je vihor svetski odneo njega i njegov rad... Poživeo je gotovo stotinu godina i kroz njegovu se sudbinu oslikala istorija srpskog XX veka.

Srpska prica

Aleksandar Milošević 
Srpska priča
Srpska priča - sećanja iz rata i revolucije 1941-1945
Priredio Nemanja Dević
Izdavačka kuća „Službeni glasnik“ objavila je sećanja jednog od oficira Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO) Aleksandra M. Miloševića „Srpska priča (sećanja iz rata i revolucije 1941-1945) koju je priredio istoričar Nemanja Dević.
Recenzenti knjige štampane u ediciji “ Sabornik“ bili su dr Kosta NIkolić, dr Bojan Dimitrijević i dr Miloš Timotijević.
Milošević se sve vreme borio isključivo na strani JVuO odbijajući saradnju sa svima koji su sarađivali sa Nemcima, posebno je bio protiv ljotićevaca i Nedića, a na strani onih koji su priznavali Dragoslava Mihajlovića kao komandanta JVuO i iprepoznajući da se tokom Drugog svetskog rata u Jugoslaviji vodio i građasnki rat između pristalica monarhije i komunizma koji je dolazio iz Sovjetskog saveza.
Aleksandar M. Milošević (Saranovo, 28. jun 1910 — Toronto, 31. oktobar 2009) je bio artiljerijski major Jugoslovenske vojske, komandant Drugog šumadijskog korpusa i Zapadno-moravske grupe korpusa Jugoslovenske vojske u Otadžbini. Kao politički emigrant je bio kratko aktivan u Srpskoj narodnoj odbrani, a zatim je bio član Eparhijskog saveta Eparhije za Ameriku i Kanadu. Jedan je od retkih visokih komandanata Jugoslovenske vojske u Otadžbini koji nikada nije optužen niti za saradnju za okupatorom, niti za neki ratni zločin.
Posebno mesto u sećanjima MIlošević je dao svom delovanju u emigraciji gde je bio angažovan na okupljanju srpske dijaspore, pokretanju novina i održavanju intenzivne pripiske sa svojim bivšim kolegama iz vojske i prijateljima.
Milošević (1910-2009) je, s obzirom da je imao mirnu savest došao da poseti rodnu Šumadiju 2002 godine. Preminuo je u Torontu ali su mu zemne ostatke prema njegovoj želji preneli u zavičaj i sahranili uz njegove pretke.
Ko je bio Aleksandar M. Milošević (1910–2009)? Tipičan izdanak slobodarske šumadijske loze - sasušene i gotovo zakoravljene nakon 1918, oficir vojske Kraljevine Jugoslavije do groba veran datoj zakletvii predačkim zavetima - koji ne priznaje kapitulaciju 1941. godine. Ustanički vođ u Šumadiji i svedok prvog čina na pozornici građanskog rata; komadant korupusa i grupe korpusa JVuO, poverljivi saradnik Draže Mihailovića i poslednji svedok sloma njegove vojske na Zelengori 1945. godine. Nevoljni izgnanik iz otadžbine i kanadski emigrant, fizički radnik i jedno od prvih pera srpske emigracije.
Beskompromisni ravnogorski ideolog i pesnička duša - večito ranjena zbog sudbinskog udesa njegovog naroda i zemlje od kojih je bio večito razdvojen suprotno svoim htenjima. Čovek koji je, kao i njegov ratni komandant "mnogo hteo i mnogo započeo", ali je vihor svetski odneo njega i njegov rad... Poživeo je gotovo stotinu godina i kroz njegovu se sudbinu oslikala istorija srpskog XX veka.


Srpska priča

Srpski pesniciMatica srpska 1-10 kompletTvrdi povez sa zaštitnim omotom Izdavač Matica Srpska, 19891. Milan Rakic – Pesme2. Laza Kostic – Pesme3. Djura Jaksic – Pesme4. Branko Radicevic – Pesme5. Vojislav Ilic – Pesme6. Jovan Jovanovic Zmaj – Pesme7. Vladislav Petkovic Dis – Pesme8. Mileta Jaksic – Pesme9. Jovan Ducic – Pesme10. Aleksa Santic – Pesme

SRPSKI PESNICI 

Srpski pesnici
Matica srpska 1-10 komplet
Tvrdi povez sa zaštitnim omotom

Izdavač Matica Srpska, 1989
1. Milan Rakic – Pesme
2. Laza Kostic – Pesme
3. Djura Jaksic – Pesme
4. Branko Radicevic – Pesme
5. Vojislav Ilic – Pesme
6. Jovan Jovanovic Zmaj – Pesme
7. Vladislav Petkovic Dis – Pesme
8. Mileta Jaksic – Pesme
9. Jovan Ducic – Pesme
10. Aleksa Santic – Pesme


Srpski pesnici
Matica srpska 1-10 komplet
Tvrdi povez sa zaštitnim omotom
Izdavač Matica Srpska, 1989



Dragojlo DudićDnevnik 1941*Dragojlo Dudić (1887 — 1941) je bio jedan od vođa ustanka u okupiranoj Srbiji 1941. i predsednik "Užičke vlade", prve revolucionarne vlade u Srbiji.Dragojlo Dudić je bio zemljoradnik iz valjevskog kraja, koji, iako neškolovan, sam se opismenio. Učesnik je Balkanskih i Prvog svetskog rata, nosilac Albanske spomenice. Za života je bio jedan od najpoznatijih komunista u Srbiji.Poginuo je 29. novembra 1941, nedaleko od Užica, prilikom dejstva nemačke avijacije. Poshumno je proglašen za narodnog heroja Jugoslavije.Njegov „Dnevnik“, koji je objavljen 1945. godine, predstavlja važno svedočanstvo o prvim mesecima ustanka u Srbiji. Dragojlo Dudić u svoj dnevnik 1941. godine zapisuje: 12. septembar: U toku dana došao je kurir Kolubarske čete. U izveštaju stajalo je da su zarobili jedan auto Ministarstva unutrašnjih dela sa pomoćnikom komandanta žandarmerije, još jednim čovekom i šoferom žandarmom. Od materijala nađeno je nekoliko lažnih legitimacija i naredba Ministarstva unutrašnjih dela o organizaciji poternih odreda za komunistima. Iz ove naredbe jasno se vidi da je i Draža Mihailović, komandant četnika sa Ravne gore, u vezi sa ovom akcijom na strani vlade. Sad je svakome bila jasna uloga ovog žonglera koji se pravio prijateljem narodne borbe. Nakon što je eskalirao oružani četničko-partizanski sukob, on u svom dnevniku piše: Pre nekoliko noći došlo je do borbe sa oko 500 četnika iz odreda Draže Mihailovića. Razbijeni su i oko 140 zarobljeno. Naši su likvidirali četnike u Požezi. U toj borbi su naši partizani imali strahovite žrtve. Poginuo je komandant bataljona drug Kapelan, dva komandira četa i mnogo partizana. [...] Dogodilo se to da umesto borbe protiv fašističkih razbojnika vodimo borbu sa braćom; umesto da prolivamo neprijateljsku krv, mi se međusobno krvimo. Umesto da ljudi Draže Mihailovića presreću neprijateljske kamione i otimaju, oni presreću naše kamione i otimaju ono što je srpski narod odvajao od svojih usta i davao za narodnu borbu; umesto da presreću Nemce i Nemce ubijaju, oni presreću naše ljude i ubijaju iz zasede.

Dnevnik 1941

Dragojlo Dudić
Dnevnik 1941
*
Dragojlo Dudić (1887 — 1941) je bio jedan od vođa ustanka u okupiranoj Srbiji 1941. i predsednik "Užičke vlade", prve revolucionarne vlade u Srbiji.
Dragojlo Dudić je bio zemljoradnik iz valjevskog kraja, koji, iako neškolovan, sam se opismenio. Učesnik je Balkanskih i Prvog svetskog rata, nosilac Albanske spomenice. Za života je bio jedan od najpoznatijih komunista u Srbiji.
Poginuo je 29. novembra 1941, nedaleko od Užica, prilikom dejstva nemačke avijacije. Poshumno je proglašen za narodnog heroja Jugoslavije.
Njegov „Dnevnik“, koji je objavljen 1945. godine, predstavlja važno svedočanstvo o prvim mesecima ustanka u Srbiji. Dragojlo Dudić u svoj dnevnik 1941. godine zapisuje:

12. septembar: U toku dana došao je kurir Kolubarske čete. U izveštaju stajalo je da su zarobili jedan auto Ministarstva unutrašnjih dela sa pomoćnikom komandanta žandarmerije, još jednim čovekom i šoferom žandarmom. Od materijala nađeno je nekoliko lažnih legitimacija i naredba Ministarstva unutrašnjih dela o organizaciji poternih odreda za komunistima. Iz ove naredbe jasno se vidi da je i Draža Mihailović, komandant četnika sa Ravne gore, u vezi sa ovom akcijom na strani vlade. Sad je svakome bila jasna uloga ovog žonglera koji se pravio prijateljem narodne borbe.

Nakon što je eskalirao oružani četničko-partizanski sukob, on u svom dnevniku piše:

Pre nekoliko noći došlo je do borbe sa oko 500 četnika iz odreda Draže Mihailovića. Razbijeni su i oko 140 zarobljeno. Naši su likvidirali četnike u Požezi. U toj borbi su naši partizani imali strahovite žrtve. Poginuo je komandant bataljona drug Kapelan, dva komandira četa i mnogo partizana. [...] Dogodilo se to da umesto borbe protiv fašističkih razbojnika vodimo borbu sa braćom; umesto da prolivamo neprijateljsku krv, mi se međusobno krvimo. Umesto da ljudi Draže Mihailovića presreću neprijateljske kamione i otimaju, oni presreću naše kamione i otimaju ono što je srpski narod odvajao od svojih usta i davao za narodnu borbu; umesto da presreću Nemce i Nemce ubijaju, oni presreću naše ljude i ubijaju iz zasede.


Veljko MićunovićMoskovske godine 1956/1958Veljko Mićunović (Velestovo, kod Cetinja, 16. januar 1916 — Beograd, 2. avgust 1982) bio je učesnik Narodnooslobodilačke borbe, diplomata, društveno-politički radnik SFRJ i SR Crne Gore, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije.Posle oslobođenja Jugoslavije, Veljko je obavljao mnoge odgovorne državne i partijske funkcije. Bio je:ministar unutrašnjih poslova u Vladi Narodne Republike Crne Gore,načelnik Odeljenja za zaštitu naroda za Grad Beograd,pomoćnik ministra unutrašnjih poslova FNRJ Aleksandra Rankovića,direktor Generalne direkcije metalurgije i član Vlade FNRJ.Dva puta je bio član državne delegacije na zasedanjima Organizacije ujedinjenih nacija (OUN) — 1949. i 1951. godine, a februara 1952. godine prešao je u diplomatsku službu, gde je obavljao funkcije:pomoćnika ministra inostranih poslova FNRJ Edvarda Kardelja, od 1952. do 1956.ambasadora FNRJ u Sovjetskom Savezu, od 1956. do 1958.zamenika Saveznog sekretara za inostrane poslove FNRJ Koče Popovića, od 1958. do 1962.ambasadora SFRJ u Sjedinjenim Američkim Državama, od 1962. do 1967.predsednika Odbora za spoljnu politiku Savezne skupštine SFRJ, od 1967. do 1969.ambasadora SFRJ u Sovjetskom Savezu, od 1969. do 1971.

Moskovske godine 1956/1958

Veljko Mićunović
Moskovske godine 1956/1958
Veljko Mićunović (Velestovo, kod Cetinja, 16. januar 1916 — Beograd, 2. avgust 1982) bio je učesnik Narodnooslobodilačke borbe, diplomata, društveno-politički radnik SFRJ i SR Crne Gore, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije.
Posle oslobođenja Jugoslavije, Veljko je obavljao mnoge odgovorne državne i partijske funkcije. Bio je:
ministar unutrašnjih poslova u Vladi Narodne Republike Crne Gore,
načelnik Odeljenja za zaštitu naroda za Grad Beograd,
pomoćnik ministra unutrašnjih poslova FNRJ Aleksandra Rankovića,
direktor Generalne direkcije metalurgije i član Vlade FNRJ.
Dva puta je bio član državne delegacije na zasedanjima Organizacije ujedinjenih nacija (OUN) — 1949. i 1951. godine, a februara 1952. godine prešao je u diplomatsku službu, gde je obavljao funkcije:
pomoćnika ministra inostranih poslova FNRJ Edvarda Kardelja, od 1952. do 1956.
ambasadora FNRJ u Sovjetskom Savezu, od 1956. do 1958.
zamenika Saveznog sekretara za inostrane poslove FNRJ Koče Popovića, od 1958. do 1962.
ambasadora SFRJ u Sjedinjenim Američkim Državama, od 1962. do 1967.
predsednika Odbora za spoljnu politiku Savezne skupštine SFRJ, od 1967. do 1969.
ambasadora SFRJ u Sovjetskom Savezu, od 1969. do 1971.


Veljko Mićunović
Moskovske godine 1956/1958

Ginter Vilhelm Gras (nem. Günter Wilhelm Grass; Gdanjsk, Poljska, 16. oktobar 1927 – 13. april 2015[1]) bio je nemački književnik. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1999. godine. Njegovo najpoznatije delo, Limeni doboš, pripada žanru magičnog realizma. Njegova dela često imaju snažnu socijalistički orijentisanu političku dimenziju. Gras je bio veliki pristalica Socijaldemokratske partije Nemačke. Kad je 2006. godine, posle decenija prikrivanja istine, priznao da je kao mladić poslednjih nekoliko meseci Drugog svetskog rata bio u elitnim nacističkim SS jedinicama, bilo je predloga da mu se Nobelova nagrada oduzme, što nije moguće.Izvor: Vikipedija&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Reka Visla se izliva i čini štetu na početku Grasovog romana. Dakle, problem sa rekama nije od juče i nije nov. Tamošnji ljudi shvataju da moraju regulisati vodotok, da im ne bi zagorčavao život, i to čine pre ravno 120 godina. Da li mi toliko godina kasnimo sa svojim rekama, koje su tekle i tada, i sada, ili je voda odnela ljude?&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Simbolički, naravno, reka se izliva, ta Visla kod tog Grasa, jer miševi raznih koncesija riju po nasipu, prave rupe i hodnike, te na taj način urušavaju nasip, koji bi mogao da simbolizuje državu, jer voda prodre u hodnike i ruši građevinu. Miševi mogu biti najpre jevrejski, ali i katolički, te pravoslavni. Iako to nema veze sa realnošću, traži se mačka koja će pohvatati i ubiti miševe. Hoće li ih i pojesti, to je već njena stvar. A, kad mačka počne da pravi probleme, onda se traži i pas. Samo to bude, kao po običaju, kasno.Kolika te reka plavi, toliki si narod. Takav ti je karakter. Ne možeš biti ni jedan drugi narod osim onaj od reka koje te zapljuskuju. Potok li si po karakteru, što se izbujiči i brzo potroši, ili si ogromna reka koja tiho teče i nikad ne presušuje, koja plovi kroz države i stigne do mora. Koliko si veliku reku zauzdao i osvojio, toliko si uzdigao i uvećao svoj narod. Sve dok ga plave potoci, taj narod preživljava ''pseće godine''.Mali narodi koji žele da postanu veliki, da kontrolišu velika prostranstva i da prelaze nepregledna mora i reke – moraju osvojiti svet i zauzdati veliku reku u duhu, u stvaralaštvu duše, a ne imitirajući (neuspešno) fizičko osvajanje sveta i tehnologije osvajanja i zauzdavanja.„Jedna vetrenjača zna samo za dane sa i za dane bez pogodnog vetra“. (Ginter Gras)Jedan čovek zna samo za dane kad je bio čovek i dane kada je glumio da je čovek. Jedan narod zna samo za dane kad je bio slobodan i kada se borio za slobodu. Između toga je vreme kada se gubi sloboda, ponekad i neprimetno. Ponekad i nesvesno. Kad bi narodi znali da upravo tada/sada gube slobodu, onda bi oni to sprečili. Ali ne znaju jer uživaju u slobodi, pa ne žele ni drugima da je uskraćuju.Jesu li strašila za ptice, onda, oružje za borbu za slobodu? Možda je to simbolična odbrana od nacističkih čeličnih ptica koje će uskoro srušiti svetske gradove ili se jedan od Grasovih junaka slučajno zove baš Amzel, što na nemačkom znači ''kos'' (ptica: kos: Kosovo), što onda knjizi daje i proročki karakter kada su čelične ptice u pitanju i strašila koja su pravili Srbi, ne da uplaše te ptice, već da ih navedu na lažan trag. Ili je slučajno, što će se ispostaviti, da Srbi neće imati dovoljno strašila za ptice, da prestraše ptice, na KOS(ovu), to jest, na zemlji kosova-ptica?! Jesu li ''pseće godine'', u stvari, ''strašila za ptice'', ne za miševe, mačke i pse – ptice treba strašiti.Pojava nacizma svojevremeno nije ozbiljno shvaćena. Svaka sredina se suočavala različito i ponašala se drugačije u odnosu na pojavu nacizma. U početku su svi ti zaluđenici po pivnicama, u smešnim uniformama sa još smešnijim obeležjima, izgledali kao kakvi zanesenjaci koji nemaju drugog posla no da marširaju i pale bakljade. A, onda, polako, mic po mic, strah i interesi preuzimaju glavnu ulogu. Deo ljudi je u nacističkoj stranci prepoznao mogućnost za ostvarivanje svojih ciljeva i interesa na lak i brzi način (razlog zbog čega se i danas ljudi učlanjuju u stranke); a deo ljudi je počeo da se plaši (svako iz svog razloga a razloga je bilo mnogo) kada se ispostavilo da su ti zanesenjaci u stvari agresivni manijaci kojima ništa nije sveto. Kada je lavina krenula, odnela je sve pred sobom. Pojedinac ili grupa, mogli su uticati na događaje i ljude, upravo i jedino u onom periodu kada su smejali i mislili da imaju posla sa bezopasnim budalama.Iza nadolazeće nesreće, kao i uvek, stajao je krupni kapital. Znali su da ne mogu izgubiti niti u jednoj varijanti i ma koliko miliona ljudi izginulo i ma koliko gradova bude sravnjeno sa zemljom. U početku će zaraditi na industriji oružja i oruđa, na opremanju vojske, pripremama za rat i samom vođenju rata a posle će zarađivati na izgradnji porušenog, ponovnog pokretanja mirnodopske industrije – to jeste: na miru.Na kraju, zlikovci prežive, prihvate novo vreme i opet sude i presuđuju žrtvama. Od osvete ništa!Piše: Igor Đurić

Psece godine I-II

Ginter Vilhelm Gras (nem. Günter Wilhelm Grass; Gdanjsk, Poljska, 16. oktobar 1927 – 13. april 2015[1]) bio je nemački književnik. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1999. godine. Njegovo najpoznatije delo, Limeni doboš, pripada žanru magičnog realizma. Njegova dela često imaju snažnu socijalistički orijentisanu političku dimenziju. Gras je bio veliki pristalica Socijaldemokratske partije Nemačke. Kad je 2006. godine, posle decenija prikrivanja istine, priznao da je kao mladić poslednjih nekoliko meseci Drugog svetskog rata bio u elitnim nacističkim SS jedinicama, bilo je predloga da mu se Nobelova nagrada oduzme, što nije moguće.
Izvor: Vikipedija
         
Reka Visla se izliva i čini štetu na početku Grasovog romana. Dakle, problem sa rekama nije od juče i nije nov. Tamošnji ljudi shvataju da moraju regulisati vodotok, da im ne bi zagorčavao život, i to čine pre ravno 120 godina. Da li mi toliko godina kasnimo sa svojim rekama, koje su tekle i tada, i sada, ili je voda odnela ljude? 
   Simbolički, naravno, reka se izliva, ta Visla kod tog Grasa, jer miševi raznih koncesija riju po nasipu, prave rupe i hodnike, te na taj način urušavaju nasip, koji bi mogao da simbolizuje državu, jer voda prodre u hodnike i ruši građevinu. Miševi mogu biti najpre jevrejski, ali i katolički, te pravoslavni. Iako to nema veze sa realnošću, traži se mačka koja će pohvatati i ubiti miševe. Hoće li ih i pojesti, to je već njena stvar. A, kad mačka počne da pravi probleme, onda se traži i pas. Samo to bude, kao po običaju, kasno.
Kolika te reka plavi, toliki si narod. Takav ti je karakter. Ne možeš biti ni jedan drugi narod osim onaj od reka koje te zapljuskuju. Potok li si po karakteru, što se izbujiči i brzo potroši, ili si ogromna reka koja tiho teče i nikad ne presušuje, koja plovi kroz države i stigne do mora. Koliko si veliku reku zauzdao i osvojio, toliko si uzdigao i uvećao svoj narod. Sve dok ga plave potoci, taj narod preživljava ''pseće godine''.
Mali narodi koji žele da postanu veliki, da kontrolišu velika prostranstva i da prelaze nepregledna mora i reke – moraju osvojiti svet i zauzdati veliku reku u duhu, u stvaralaštvu duše, a ne imitirajući (neuspešno) fizičko osvajanje sveta i tehnologije osvajanja i zauzdavanja.
„Jedna vetrenjača zna samo za dane sa i za dane bez pogodnog vetra“. (Ginter Gras)
Jedan čovek zna samo za dane kad je bio čovek i dane kada je glumio da je čovek. Jedan narod zna samo za dane kad je bio slobodan i kada se borio za slobodu. Između toga je vreme kada se gubi sloboda, ponekad i neprimetno. Ponekad i nesvesno. Kad bi narodi znali da upravo tada/sada gube slobodu, onda bi oni to sprečili. Ali ne znaju jer uživaju u slobodi, pa ne žele ni drugima da je uskraćuju.
Jesu li strašila za ptice, onda, oružje za borbu za slobodu? Možda je to simbolična odbrana od nacističkih čeličnih ptica koje će uskoro srušiti svetske gradove ili se jedan od Grasovih junaka slučajno zove baš Amzel, što na nemačkom znači ''kos'' (ptica: kos: Kosovo), što onda knjizi daje i proročki karakter kada su čelične ptice u pitanju i strašila koja su pravili Srbi, ne da uplaše te ptice, već da ih navedu na lažan trag. Ili je slučajno, što će se ispostaviti, da Srbi neće imati dovoljno strašila za ptice, da prestraše ptice, na KOS(ovu), to jest, na zemlji kosova-ptica?! Jesu li ''pseće godine'', u stvari, ''strašila za ptice'', ne za miševe, mačke i pse – ptice treba strašiti.
Pojava nacizma svojevremeno nije ozbiljno shvaćena. Svaka sredina se suočavala različito i ponašala se drugačije u odnosu na pojavu nacizma. U početku su svi ti zaluđenici po pivnicama, u smešnim uniformama sa još smešnijim obeležjima, izgledali kao kakvi zanesenjaci koji nemaju drugog posla no da marširaju i pale bakljade. A, onda, polako, mic po mic, strah i interesi preuzimaju glavnu ulogu. Deo ljudi je u nacističkoj stranci prepoznao mogućnost za ostvarivanje svojih ciljeva i interesa na lak i brzi način (razlog zbog čega se i danas ljudi učlanjuju u stranke); a deo ljudi je počeo da se plaši (svako iz svog razloga a razloga je bilo mnogo) kada se ispostavilo da su ti zanesenjaci u stvari agresivni manijaci kojima ništa nije sveto. Kada je lavina krenula, odnela je sve pred sobom. Pojedinac ili grupa, mogli su uticati na događaje i ljude, upravo i jedino u onom periodu kada su smejali i mislili da imaju posla sa bezopasnim budalama.
Iza nadolazeće nesreće, kao i uvek, stajao je krupni kapital. Znali su da ne mogu izgubiti niti u jednoj varijanti i ma koliko miliona ljudi izginulo i ma koliko gradova bude sravnjeno sa zemljom. U početku će zaraditi na industriji oružja i oruđa, na opremanju vojske, pripremama za rat i samom vođenju rata a posle će zarađivati na izgradnji porušenog, ponovnog pokretanja mirnodopske industrije – to jeste: na miru.
Na kraju, zlikovci prežive, prihvate novo vreme i opet sude i presuđuju žrtvama. Od osvete ništa!
Piše: Igor Đurić


nobelova nagrada Ginter Gras nacizam Nemačka fašizam Drugi svetski rat Adolf Hitler

Pseće godine I-II

Kazimjež BrandisVaršavske beležnice (1978 - 1984)Povez: tvrdi sa omotomIzdavač: BeogradGodina izdanja: 1988Obim: 334Format: 20 x 13*U ovoj knjizi Brandis istupa kao svedok i posmatrač poljskih kriznih godina, pokazujući da je kriza pogodila poljsku stvaralačku inteligenciju. Redom su postajali `nepodobni` najveći poljski pisci i mislioci, njihove se kjnige nisu mogle štampati u zemlji, njihovo se ime nije moglo pojaviti u štampi, mesta je bilo samo za mediokritete – i slikovito bi se moglo reći da su poljski pisci i stvaraoci protiv svoje volje bili zapali u stanje nestvarnosti, na koju dobrovoljno nisu hteli pristati*Kazimjež Brandis rođen je 1916. u Lodu. Završio je prava na Varšavskom univerzitetu. Za vreme studija bio je član Saveza nezavisne socijalističke omladine. Rat je proveo u Varšavi. Od 1946. do 1950. bio je u redakciji čuvenog nedeljnika "Kovačnica", a pedesetih godina sarađivao je sa "Novom Kulturom". U periodu od 1977. do 1981. Brandis je bio član nelegalnog književnog časopisa "Zapis", zbog čega mu je bilo zabranjeno da bilo šta objavljuje u Poljskoj. U to vreme svoja dela je objavljivao u samizdatu "Nova" i u književnom institutu u Parizu. 1981. godine otputovao je u SAD. Predavao je Poljsku književnost na Kolumbija univerzitetu u Njujorku. Posle dve godine vratio se u Evropu i nastanio u Parizu, gde i sada živi. Brandis je autor romana, pripovedaka, eseja, drama i filmskih novela. Laureat je značajnijih poljskih i stranih nagrada. Njegove knjige prevedene su na sve svetske jezike. Najznačajnija Brandisova dela su: Majka Kruljevih (1957), Pisma Gospođi Z. (1958), Romantičnost (priče, 1960), Odbrana Granade i druge priče (1966), Džoker (1966), Trg (1968), Kako biti voljena (1970), Mala knjiga (1970), Poštanske varijacije (1972), Nestvarnost (1980), Varšavske beleške (1981), Rondo (1982), Meseci (1988) - za ovo delo dobio je nagradu "Ignacio Silone", Umetnost konverzacije (1990) i Zapamćeno (1995), Karakteri i spisi. Prema romanu Samson Andzej Vajda snimio je film 1961; a a roman Majka Kruljevih ekranizovao je Janus Zaorski 1987. godine.

Varsavske beleznice (1978 - 1984)

Kazimjež Brandis
Varšavske beležnice (1978 - 1984)
Povez: tvrdi sa omotom
Izdavač: Beograd
Godina izdanja: 1988
Obim: 334
Format: 20 x 13
*
U ovoj knjizi Brandis istupa kao svedok i posmatrač poljskih kriznih godina, pokazujući da je kriza pogodila poljsku stvaralačku inteligenciju. Redom su postajali `nepodobni` najveći poljski pisci i mislioci, njihove se kjnige nisu mogle štampati u zemlji, njihovo se ime nije moglo pojaviti u štampi, mesta je bilo samo za mediokritete – i slikovito bi se moglo reći da su poljski pisci i stvaraoci protiv svoje volje bili zapali u stanje nestvarnosti, na koju dobrovoljno nisu hteli pristati
*
Kazimjež Brandis rođen je 1916. u Lodu. Završio je prava na Varšavskom univerzitetu. Za vreme studija bio je član Saveza nezavisne socijalističke omladine. Rat je proveo u Varšavi. Od 1946. do 1950. bio je u redakciji čuvenog nedeljnika "Kovačnica", a pedesetih godina sarađivao je sa "Novom Kulturom". U periodu od 1977. do 1981. Brandis je bio član nelegalnog književnog časopisa "Zapis", zbog čega mu je bilo zabranjeno da bilo šta objavljuje u Poljskoj. U to vreme svoja dela je objavljivao u samizdatu "Nova" i u književnom institutu u Parizu. 1981. godine otputovao je u SAD. Predavao je Poljsku književnost na Kolumbija univerzitetu u Njujorku. Posle dve godine vratio se u Evropu i nastanio u Parizu, gde i sada živi. Brandis je autor romana, pripovedaka, eseja, drama i filmskih novela. Laureat je značajnijih poljskih i stranih nagrada. Njegove knjige prevedene su na sve svetske jezike. Najznačajnija Brandisova dela su: Majka Kruljevih (1957), Pisma Gospođi Z. (1958), Romantičnost (priče, 1960), Odbrana Granade i druge priče (1966), Džoker (1966), Trg (1968), Kako biti voljena (1970), Mala knjiga (1970), Poštanske varijacije (1972), Nestvarnost (1980), Varšavske beleške (1981), Rondo (1982), Meseci (1988) - za ovo delo dobio je nagradu "Ignacio Silone", Umetnost konverzacije (1990) i Zapamćeno (1995), Karakteri i spisi. Prema romanu Samson Andzej Vajda snimio je film 1961; a a roman Majka Kruljevih ekranizovao je Janus Zaorski 1987. godine.


Kazimjež Brandis
Varšavske beležnice (1978 - 1984)