Name: Srpski rečnik novijih anglicizama
Availability: InStock
Author: Tvrtko Prćić , Jasmina Dražić , Mira Milić

Srpski recnik novijih anglicizama

Tvrtko Prćić , Jasmina Dražić , Mira Milić
Srpski rečnik novijih anglicizama


Srpski rečnik novijih anglicizama

Marko MladenovićDrugo ubistvo Zorana ĐinđićaMarko Mladenović je bio profesor Pravnog fakulteta u Beogradu na predmetima Porodično pravo i Sociologija porodice. Bio je direktor Instituta za socijalnu politiku i Instituta za pravne i društvene nauke Pravnog fakulteta u Beogradu. Učestvovao je u osnivanju Gerontološkog, Defektološkog fakulteta i odgovarajućih instituta. Osnivač je smera za socijalni rad i socijalnu politiku na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Na ovom smeru predavao je Porodično pravo, Sociologiju porodice i Društvenu zaštitu porodice. Preminuo je 10. marta 2014. godine.*Zoran Đinđić (Bosanski Šamac, 1. avgusta 1952 — Beograd, 12. mart 2003) bio je srpski političar i filozof. Bio je dugogodišnji predsednik Demokratske stranke, gradonačelnik Beograda (1997) i predsednik Vlade Republike Srbije (2001—2003).Na stepeništu zgrade sedišta Vlade Srbije u Beogradu 12. marta 2003. godine oko 12:30 predsednik Vlade Zoran Đinđić pogođen je metkom koji je prošao kroz njegovo srce i brzo je odveden u bolnicu, ali njegova smrt proglašena je jedan čas kasnije, "u 13:30 na operacionom stolu Urgentnog centra"

Drugo ubistvo Zorana Djindjica

Marko Mladenović
Drugo ubistvo Zorana Đinđića
Marko Mladenović je bio profesor Pravnog fakulteta u Beogradu na predmetima Porodično pravo i Sociologija porodice. Bio je direktor Instituta za socijalnu politiku i Instituta za pravne i društvene nauke Pravnog fakulteta u Beogradu. Učestvovao je u osnivanju Gerontološkog, Defektološkog fakulteta i odgovarajućih instituta. Osnivač je smera za socijalni rad i socijalnu politiku na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Na ovom smeru predavao je Porodično pravo, Sociologiju porodice i Društvenu zaštitu porodice. Preminuo je 10. marta 2014. godine.
*
Zoran Đinđić (Bosanski Šamac, 1. avgusta 1952 — Beograd, 12. mart 2003) bio je srpski političar i filozof. Bio je dugogodišnji predsednik Demokratske stranke, gradonačelnik Beograda (1997) i predsednik Vlade Republike Srbije (2001—2003).
Na stepeništu zgrade sedišta Vlade Srbije u Beogradu 12. marta 2003. godine oko 12:30 predsednik Vlade Zoran Đinđić pogođen je metkom koji je prošao kroz njegovo srce i brzo je odveden u bolnicu, ali njegova smrt proglašena je jedan čas kasnije, "u 13:30 na operacionom stolu Urgentnog centra"


Zoran Đinđić
Marko Mladenović
Drugo ubistvo Zorana Đinđića

Drugo ubistvo Zorana Đinđića

Henri MilerRakova obratnica*Jedna od najskandaloznijih i najuticajnijih knjiga XX veka.Bez novca, bez imovine, bez nade. Najsrećniji čovek na svetu.Prkoseći konvencijama, pa i samom jeziku, Rakova obratnica predstavlja kamen temeljac moderne literature XX veka. Ezra Paund je Milerov prvi roman okarakterisao sledećim rečima: „Evo jedne besramne knjige koju treba pročitati.“Glavni junak je Amerikanac u Parizu tridesetih godina XX veka, bez prebijene pare u džepu, koji živi boemskim životom, okružen prostitutkama, makroima, siromašnim umetnicima, pijancima, lupežima. To je priča o tučama, pijankama, seksualnim avanturama, prosjačenju, prevarama i privremenim poslovima, priča o sobama prepunim gamadi u radničkim svratištima, o bordelima i jeftinim bistroima.Knjiga je prvi put objavljena u Francuskoj 1934. i krijumčarena u druge zemlje jer je narednih trideset godina bila zabranjena kao pornografska. Kada je 1961. prvi put bila štampana u SAD, usledilo je više od šezdeset suđenja zbog opscenosti, sve dok nije donesena istorijska presuda Vrhovnog suda koja je Rakovu obratnicu definisala kao vredno književno delo. „Jedan od deset ili dvadeset najvećih romana XX veka, revolucija u stilu i savesti.“ Norman Majler „Milerov stil opija kao najbolje vino. Njegovi tekstovi se ne čitaju, oni se piju naiskap!“ Frederik Begbede

Rakova obratnica

Henri Miler
Rakova obratnica
*
Jedna od najskandaloznijih i najuticajnijih knjiga XX veka.
Bez novca, bez imovine, bez nade. Najsrećniji čovek na svetu.
Prkoseći konvencijama, pa i samom jeziku, Rakova obratnica predstavlja kamen temeljac moderne literature XX veka. Ezra Paund je Milerov prvi roman okarakterisao sledećim rečima: „Evo jedne besramne knjige koju treba pročitati.“
Glavni junak je Amerikanac u Parizu tridesetih godina XX veka, bez prebijene pare u džepu, koji živi boemskim životom, okružen prostitutkama, makroima, siromašnim umetnicima, pijancima, lupežima. To je priča o tučama, pijankama, seksualnim avanturama, prosjačenju, prevarama i privremenim poslovima, priča o sobama prepunim gamadi u radničkim svratištima, o bordelima i jeftinim bistroima.
Knjiga je prvi put objavljena u Francuskoj 1934. i krijumčarena u druge zemlje jer je narednih trideset godina bila zabranjena kao pornografska. Kada je 1961. prvi put bila štampana u SAD, usledilo je više od šezdeset suđenja zbog opscenosti, sve dok nije donesena istorijska presuda Vrhovnog suda koja je Rakovu obratnicu definisala kao vredno književno delo.

„Jedan od deset ili dvadeset najvećih romana XX veka, revolucija u stilu i savesti.“ Norman Majler

„Milerov stil opija kao najbolje vino. Njegovi tekstovi se ne čitaju, oni se piju naiskap!“ Frederik Begbede


Borisav StankovićNečista krvNečista krv je jedno od najpoznatijih dela srpskog pisca epohe moderne Borisava „Bore“ Stankovića. Glavni lik je Sofka, poslednji potomak nekada ugledne vranjske porodice. Govoreći o njoj, Bora zapravo govori o uzdizanju, degeneraciji i gašenju jedne porodice, o moralnom izopačenju njenih članova, nesreći koja pada na Sofkina leđa i prenosi se na njene potomke.Borisav Stanković (Vranje, 31. mart 1876 — Beograd, 22. oktobar 1927) bio je srpski književnik. Najviše se istakao kao pripovedač, romansijer i dramatičar. Njegovo stvaralaštvo uglavnom se svrstava u realizam, premda ima osobine koje naginju ka naturalizmu. Novija kritika svrstava ga u začetnike moderne srpske književnosti. Njegovi romani i pripovetke oslikavaju život ljudi sa juga Srbije. Pripada grupi pripovedača koji su se pojavili na prelazu u 20. vek (Ivi Ćipiku, Petru Kočiću, Milutinu Uskokoviću i drugima). Smatra se jednim od najznačajnijih srpskih književnika.

Necista krv

Borisav Stanković
Nečista krv
Nečista krv je jedno od najpoznatijih dela srpskog pisca epohe moderne Borisava „Bore“ Stankovića. Glavni lik je Sofka, poslednji potomak nekada ugledne vranjske porodice. Govoreći o njoj, Bora zapravo govori o uzdizanju, degeneraciji i gašenju jedne porodice, o moralnom izopačenju njenih članova, nesreći koja pada na Sofkina leđa i prenosi se na njene potomke.
Borisav Stanković (Vranje, 31. mart 1876 — Beograd, 22. oktobar 1927) bio je srpski književnik. Najviše se istakao kao pripovedač, romansijer i dramatičar. Njegovo stvaralaštvo uglavnom se svrstava u realizam, premda ima osobine koje naginju ka naturalizmu. Novija kritika svrstava ga u začetnike moderne srpske književnosti. Njegovi romani i pripovetke oslikavaju život ljudi sa juga Srbije. Pripada grupi pripovedača koji su se pojavili na prelazu u 20. vek (Ivi Ćipiku, Petru Kočiću, Milutinu Uskokoviću i drugima). Smatra se jednim od najznačajnijih srpskih književnika.


Borisav Stanković
Nečista krv
Borisav Stanković (Vranje, 31. mart 1876 — Beograd, 22. oktobar 1927) bio je srpski književnik.

Nečista krv

Svetislav SpasojevićSlučaj MartinovićSučeljavanjaĐorđe Martinović je bio Srbin sa Kosova i Metohije, koji je 1985. mučen nabijanjem na kolac na čijem je vrhu bila polulitarska staklena flaša. Rukovodstvo komunističke Jugoslavije bilo je ujedinjeno u zataškavanju slučaja koji je, protivno brojnim lekarskim nalazima, obeležen kao samopovređivanje u pokušaju prikrivanja etničkih tenzija u tadašnjoj SAP Kosovo. Zvanična verzija odbačena je sudskom presudom iz 1990, koja nikada nije sprovedena. Slučaj Đorđa Martinovića, jedan od najšire raspravljanih krivičnih slučajeva u nekadašnjoj Jugoslaviji, postao je metafora stradanja, skrivanja istine i medijskih manipulacija, a galvanizovao je i buduća događanja na Kosovu i u Jugoslaviji.

Slucaj Martinovic

Svetislav Spasojević
Slučaj Martinović
Sučeljavanja
Đorđe Martinović je bio Srbin sa Kosova i Metohije, koji je 1985. mučen nabijanjem na kolac na čijem je vrhu bila polulitarska staklena flaša. Rukovodstvo komunističke Jugoslavije bilo je ujedinjeno u zataškavanju slučaja koji je, protivno brojnim lekarskim nalazima, obeležen kao samopovređivanje u pokušaju prikrivanja etničkih tenzija u tadašnjoj SAP Kosovo. Zvanična verzija odbačena je sudskom presudom iz 1990, koja nikada nije sprovedena. Slučaj Đorđa Martinovića, jedan od najšire raspravljanih krivičnih slučajeva u nekadašnjoj Jugoslaviji, postao je metafora stradanja, skrivanja istine i medijskih manipulacija, a galvanizovao je i buduća događanja na Kosovu i u Jugoslaviji.


Svetislav Spasojević
Slučaj Martinović
Sučeljavanja

Slučaj Martinović

AristotelRasprava o dušiO duši je glavna rasprava koju je napisao Aristotel c. 350 pne. Njegova diskusija se usredsređuje na vrste duša koje poseduju različite vrste živih bića, koje se razlikuju po različitim operacijama.Aristotelovo shvatanje "duše" :"Duša se prevashodno sastoji u onome na temelju čega živimo, osećamo i mislimo. Zbog toga je duša pojam i forma, a ne materija i supstrat. Supstanciju, naime, kao što je rečeno, razumevamo trojako - kao formu, materiju i kao spoj jednog i drugog.Od toga materija predstavlja mogućnost, a forma entelehiju. Budući da se živo biće sastoji iz jednog i drugog, to telo ne predstavlja entelehiju duše, nego je duša entelehija tela. Zato ispravno pretpostavljaju oni kojima se čini da nema duše bez tela, niti tela bez duše.Ona doista nije telo nego nešto (deo) od tela, zbog čega i jeste u telu, i to u telu određene vrste, a ne u onakvom telu kao što su je prethodnici [Aristotel misli na Pitagorejce] uklopili, bez pobližeg određenja u koje i kakvo telo, mada je očigledno da ma koja stvar ne prima ma koji sadržaj. To je u skladu sa zdravim razumom. Entelehija svake stvari prirodno se, naime, ostvaruje utoliko što je ta stvar u mogućnosti i u odgovarajućoj materiji..."

Rasprava o dusi

Aristotel
Rasprava o duši
O duši je glavna rasprava koju je napisao Aristotel c. 350 pne. Njegova diskusija se usredsređuje na vrste duša koje poseduju različite vrste živih bića, koje se razlikuju po različitim operacijama.
Aristotelovo shvatanje "duše" :"Duša se prevashodno sastoji u onome na temelju čega živimo, osećamo i mislimo. Zbog toga je duša pojam i forma, a ne materija i supstrat. Supstanciju, naime, kao što je rečeno, razumevamo trojako - kao formu, materiju i kao spoj jednog i drugog.
Od toga materija predstavlja mogućnost, a forma entelehiju. Budući da se živo biće sastoji iz jednog i drugog, to telo ne predstavlja entelehiju duše, nego je duša entelehija tela. Zato ispravno pretpostavljaju oni kojima se čini da nema duše bez tela, niti tela bez duše.
Ona doista nije telo nego nešto (deo) od tela, zbog čega i jeste u telu, i to u telu određene vrste, a ne u onakvom telu kao što su je prethodnici [Aristotel misli na Pitagorejce] uklopili, bez pobližeg određenja u koje i kakvo telo, mada je očigledno da ma koja stvar ne prima ma koji sadržaj. To je u skladu sa zdravim razumom. Entelehija svake stvari prirodno se, naime, ostvaruje utoliko što je ta stvar u mogućnosti i u odgovarajućoj materiji..."


Aristotel
Rasprava o duši
O duši je glavna rasprava koju je napisao Aristotel c. 350 pne. Njegova diskusija se usredsređuje na vrste duša...


Rasprava o duši

Onore de BalzakRođak Ponss francuskog Olga KosanovićHonoré de Balzac (francuski izgovor: [ɔnɔʁe d(ə) balzak]; Tours, 20.5. 1799 - Pariz, 17.8. 1850) bio je francuski romanopisac. Pisao je drame, poneku manje poznatu pjesmu, brojne članke, eseje i veći broj pisama, ali je najpoznatiji po svojim romanima. Za književnu vrstu romana smatra se jedan od najnadareniji autora 19. stoljeća te suvremena teorija romana je prepoznala u njemu majstora, uzora i jednog od najboljih stvaralaca ikad. Učenjaci mu pripisuju nešto između 91 i 95 romanā (romanā i novelā), napisanih između 1829. i 1850. Odrastao je za vrijeme Napoleonske imperije, dok se njegova karijera razvija za vrijeme Burbonske restacije i Metternichove Europe, tj. za vrijeme poznog romantizma. Pak književna teorija ga smatra prvim začetnikom realizma.

Rodjak Pons

Onore de Balzak
Rođak Pons
s francuskog Olga Kosanović
Honoré de Balzac (francuski izgovor: [ɔnɔʁe d(ə) balzak]; Tours, 20.5. 1799 - Pariz, 17.8. 1850) bio je francuski romanopisac. Pisao je drame, poneku manje poznatu pjesmu, brojne članke, eseje i veći broj pisama, ali je najpoznatiji po svojim romanima. Za književnu vrstu romana smatra se jedan od najnadareniji autora 19. stoljeća te suvremena teorija romana je prepoznala u njemu majstora, uzora i jednog od najboljih stvaralaca ikad. Učenjaci mu pripisuju nešto između 91 i 95 romanā (romanā i novelā), napisanih između 1829. i 1850. Odrastao je za vrijeme Napoleonske imperije, dok se njegova karijera razvija za vrijeme Burbonske restacije i Metternichove Europe, tj. za vrijeme poznog romantizma. Pak književna teorija ga smatra prvim začetnikom realizma.


Onore de Balzak francuski romanopisac
Rođak Pons
s francuskog Olga Kosanović
Honoré de Balzac

Rođak Pons

Igor ĐurićKolona''Kolona'' je dobra knjiga. Kao i sve dobre knjige, ispred je svoga vremena pa je tako i neshvaćena. Pored toga, i kod nje, kao i kod prethodne knjige, pratila ju je zla senka loše produkcije, pripreme, mnoštvo grešaka i totalno pogrešna slovoslagačka i štamparska forma na pojedinim mestima.''Kolona'' govori o ljudima i zabludama. O: univerzalnim zabludama. O: gluposti i pameti. O: dilemama i zlu koje čuči u svakome od nas. O: legendama i narodnim fantazijama. O: narodnoj dobroti. O: vilama i vilenjacima. O: tome šta se zbiva sa duhovima kad narod ode.Knjiga prikazuje pre svega haos. Knjiga govori glasom naroda. Ima svog vampira, vuka, mučenika i proroka – nije joj više trebalo da bi govorila o srpskom narodu. Postavila je sebi pitanje: kad ode narod, da li sa njime odlaze i uspomene koje lebde u vazduhu, duhovi predaka koji se šunjaju po atarima, legende vezane za mesto, nemani stvorene u narodnoj mašti? Beže li utvare sa svojim narodom?Svi glasovi koji se čuju u knjizi otkrivaju beznađe tih ljudi. Oni ne znaju kud će sa sobom. Oni tumaraju kao kokoške u magli. Agonija traje već godinama. Kolona je krajnji ishod. Rešenje! Kolona je: rešenje! Na kraju ostane čovek sa svojom pričom i ženske gaćice kao đavolov detalj.Poznanik je simbolizovao prošlo vreme, ono koje je bilo opterećeno ideologijom.Kolona je sinonim za seobu. Seoba je kolona. Pored toga: ''Kolona'' je obračun sa malograđanštinom i seljaštvom, to je obračun sa lažnim patriotizmom i pogrešnim shvatanjem mitova. Ujedno, ''Kolona'' je žal, bol i jadikovanje slaboga i nedužnoga.Događaji i razmišljanja, u knjizi, su isprepletani na raznim nivoima i u raznim vremenima. Ima tu staro-slovenskih obreda na Izvoru, rečnih demona protiv koji su ti obredi rađeni, pa sve do onih naših zadnjih gluposti kojima se ni imena ne može naći. Knjiga govori o čoveku koji se zbog svoje duhovne vokacije ne snalazi najbolje u sredini u kojoj živi. Ali, to je samo deo priče. Kao što je i deo priče nečista sila koja ga opseda. Naravno, centralni duh knjige jeste kolona i glasovi koji je presecaju a koji se čuju iz kolone. Kroz kolonu, njeno trajanje, njen fenomen, autor je probao nešto da kaže o našoj sudbini koja se ponavlja. Narodnu bežaniju izazvanu ratom, demoni, vile, vampiri i karakondžule, pokušavaju da spreče. Zli hoće da nas prodobre. Dok Istok gori, kolona Slovena naoružana mačevima, sa dugim plavim kosama pletenim u kike, spusta se na Izvor da sačuva vodu, istu onu koju je nekada davno pronašla i tu se naselila, istu onu vodu iz koje su nekada davno obrednim ritualima izgonili demone. Sada oni ne žele da se demoni posle toliko vekova vrate u istu.Ono što mnogo ljudi nije shvatilo (već su to pripisivali autorovoj neumešnosti) jesu nepotpisani monolozi i dijalozi, to jest: glasovi kolone. Na taj način autor je hteo da prenese ono što su duhovi i aveti, ali i obični ljudi, govorili (ili: slušali) krećući se u, pored ili iznad kolone. Pošto nemamo vremena i ne možemo slušati svakoga posebno sa dužnom pažnjom, ostalo je zabeleženo samo ono što se čulo usput, često van ikakvog konteksta. To su glasovi mase, naroda, ali i pojedinca. Glasovi dolaze iz neznanja, iz mraka, iz straha, iz zablude, najčešće iz: navike. Glasovi otkrivaju beznađe u kome (naravno) nema ni reda ni poretka. Čujemo i drugu stranu: glasove aveti i duhova, jer njima je još teže, oni ostaju sami, odlazi narod. Kakva je svrha biti avet bez svoga naroda?! Kakva je svrha biti uspomena i lebdeti, ako nemaš iznad koga?! Kakva je svrha postojanja istorije kad narod o kome pamti ta istorija više nije tu?! Nije Kosmet samo teritorija, Kosmet je i ono natprirodno, nadnaravno, nevidljivo u duši, što se ne može zapaliti, oteti, što se ne može ubiti, i što se ne može natovariti na prikolicu.Može li se haos opisati? Može, ali samo kroz narodnu reč.Čovek je mikrokosmos u ontološkom smislu ali je makrokosmos u animističkom pogledu. Biće je nužno ograničeno telom. Duša putuje bezgraničnim i beskrajnim predelima tela i do smrti se teško locira. Kad telo umre – duša ode u kamen. Kamen ostane na Izvoru a mi pobegnemo sa istog. Da nije starih ratnika (naša istorija i poreklo) da pričuvaju kamen neki bi mogli da komotno pišaju po njemu. Jer, voda više nije naša. Dakle, nije važna zemlja – važne su duše!*Iz Vikipedije:Igor Đurić (Istok, 26. januar 1968) srpski je pisac.Bibliografija„Nedovršene pesme“, zbirka pesama, Istok, Omladinski savet (1997)„Neki drugi Nemci“, Hvosno broj 43 (2005)„Gde su leševi?“, Hvosno broj 44 (2005)„Kad riče bradavičasto prase“„“, Hvosno broj 46 (2005)„Kolona“, roman, Dom kulture Sveti Sava, Istok (2005)Koscenarista za dokumentarni film „Ostala je reč“;„Pravi film je bajka“, Hvosno broj 51 (2006)„Plače li ona loza“, Hvosno broj 52 (2007)„Raseljenik“, roman, internet izdanje (2004)[1]„Srpska usplahirenost“, Hvosno broj 53, (2007)„Istočke priče“, zbirka priča, UG Izvor-Istok (2009)„Jedna godina u Njujorku“, putopis, internet izdanje„Četiri priče“, priče„Moj Istok ispod Mokre Gore“, Hvosno broj 61 (2009)„Metohija i Kosovo“, zbirka eseja, JRJ, Zemun 2010;„Istočki esesovac“, Hvosno broj 64, 2010;„Ras“, zbornik za preporod raške oblasti (2010)„Sunčan dan“, Zbornik Svetlost kresiva, Žitište (2010)„Zamalo prvi put“, Zbirka kratkih priča, Alma, Beograd (2011)Prikaz knjige Ćele kula, Antonio Evanđelista, Lestve broj 2 (2012)„Klinički život“, roman, Stara knjiga (2012)„Odricanje od Srbije“, Lestve broj 3 (2012)„Strah“, Lestve broj 4 (2012)„Istočke priče“, Sentimentalna istorija jedne varoši, Sveti Sava, Kosovska Mitrovica (2013)„Ljudi moji“, zbirka pesama o palanačkim karakterima, Stara knjiga (2013)"Stvarno se (samo) prvi put", Najbolje kratke priče, ALMA, Beograd, (2014)"Iz Istočkih priča", Lestve broj 9 (2015)"Svi su mučeni pa ubijeni", Časopis Nezaborav, broj 5, avgust (2015)Roman „Vreme zlih pastrmki - porodična istorija potomaka kuće od kamena - porodična basna”, Lestve, Kosovska Mitrovica, (2016)Roman „Deveti krug Svetog kralja – Izopačeno vreme velike devetke”, roman, Kapija, Lazarevac, (2017)"Logor Dečani 1947-1952", Lestve, broj 15, 2020;„Dnevnik knjigovođe: završni račun”, roman, Lestve, Kosovska Mitrovica, (2021);„Doktor Vladimir Sergejevič Čistov u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca/Jugoslaviji”, (Igor Đurić i Momir Ninković), Zbornik naučnih radova „Ruska emigracija na Balkanu”, Institut nacionalne istorije Moskovskog univerziteta Lomonosov, (2022)

Kolona

Igor Đurić
Kolona
''Kolona'' je dobra knjiga. Kao i sve dobre knjige, ispred je svoga vremena pa je tako i neshvaćena. Pored toga, i kod nje, kao i kod prethodne knjige, pratila ju je zla senka loše produkcije, pripreme, mnoštvo grešaka i totalno pogrešna slovoslagačka i štamparska forma na pojedinim mestima.
''Kolona'' govori o ljudima i zabludama. O: univerzalnim zabludama. O: gluposti i pameti. O: dilemama i zlu koje čuči u svakome od nas. O: legendama i narodnim fantazijama. O: narodnoj dobroti. O: vilama i vilenjacima. O: tome šta se zbiva sa duhovima kad narod ode.
Knjiga prikazuje pre svega haos. Knjiga govori glasom naroda. Ima svog vampira, vuka, mučenika i proroka – nije joj više trebalo da bi govorila o srpskom narodu. Postavila je sebi pitanje: kad ode narod, da li sa njime odlaze i uspomene koje lebde u vazduhu, duhovi predaka koji se šunjaju po atarima, legende vezane za mesto, nemani stvorene u narodnoj mašti? Beže li utvare sa svojim narodom?
Svi glasovi koji se čuju u knjizi otkrivaju beznađe tih ljudi. Oni ne znaju kud će sa sobom. Oni tumaraju kao kokoške u magli. Agonija traje već godinama. Kolona je krajnji ishod. Rešenje! Kolona je: rešenje! Na kraju ostane čovek sa svojom pričom i ženske gaćice kao đavolov detalj.
Poznanik je simbolizovao prošlo vreme, ono koje je bilo opterećeno ideologijom.
Kolona je sinonim za seobu. Seoba je kolona. Pored toga: ''Kolona'' je obračun sa malograđanštinom i seljaštvom, to je obračun sa lažnim patriotizmom i pogrešnim shvatanjem mitova. Ujedno, ''Kolona'' je žal, bol i jadikovanje slaboga i nedužnoga.
Događaji i razmišljanja, u knjizi, su isprepletani na raznim nivoima i u raznim vremenima. Ima tu staro-slovenskih obreda na Izvoru, rečnih demona protiv koji su ti obredi rađeni, pa sve do onih naših zadnjih gluposti kojima se ni imena ne može naći. Knjiga govori o čoveku koji se zbog svoje duhovne vokacije ne snalazi najbolje u sredini u kojoj živi. Ali, to je samo deo priče. Kao što je i deo priče nečista sila koja ga opseda. Naravno, centralni duh knjige jeste kolona i glasovi koji je presecaju a koji se čuju iz kolone. Kroz kolonu, njeno trajanje, njen fenomen, autor je probao nešto da kaže o našoj sudbini koja se ponavlja. Narodnu bežaniju izazvanu ratom, demoni, vile, vampiri i karakondžule, pokušavaju da spreče. Zli hoće da nas prodobre. Dok Istok gori, kolona Slovena naoružana mačevima, sa dugim plavim kosama pletenim u kike, spusta se na Izvor da sačuva vodu, istu onu koju je nekada davno pronašla i tu se naselila, istu onu vodu iz koje su nekada davno obrednim ritualima izgonili demone. Sada oni ne žele da se demoni posle toliko vekova vrate u istu.
Ono što mnogo ljudi nije shvatilo (već su to pripisivali autorovoj neumešnosti) jesu nepotpisani monolozi i dijalozi, to jest: glasovi kolone. Na taj način autor je hteo da prenese ono što su duhovi i aveti, ali i obični ljudi, govorili (ili: slušali) krećući se u, pored ili iznad kolone. Pošto nemamo vremena i ne možemo slušati svakoga posebno sa dužnom pažnjom, ostalo je zabeleženo samo ono što se čulo usput, često van ikakvog konteksta. To su glasovi mase, naroda, ali i pojedinca. Glasovi dolaze iz neznanja, iz mraka, iz straha, iz zablude, najčešće iz: navike. Glasovi otkrivaju beznađe u kome (naravno) nema ni reda ni poretka. Čujemo i drugu stranu: glasove aveti i duhova, jer njima je još teže, oni ostaju sami, odlazi narod. Kakva je svrha biti avet bez svoga naroda?! Kakva je svrha biti uspomena i lebdeti, ako nemaš iznad koga?! Kakva je svrha postojanja istorije kad narod o kome pamti ta istorija više nije tu?! Nije Kosmet samo teritorija, Kosmet je i ono natprirodno, nadnaravno, nevidljivo u duši, što se ne može zapaliti, oteti, što se ne može ubiti, i što se ne može natovariti na prikolicu.
Može li se haos opisati? Može, ali samo kroz narodnu reč.
Čovek je mikrokosmos u ontološkom smislu ali je makrokosmos u animističkom pogledu. Biće je nužno ograničeno telom. Duša putuje bezgraničnim i beskrajnim predelima tela i do smrti se teško locira. Kad telo umre – duša ode u kamen. Kamen ostane na Izvoru a mi pobegnemo sa istog. Da nije starih ratnika (naša istorija i poreklo) da pričuvaju kamen neki bi mogli da komotno pišaju po njemu. Jer, voda više nije naša. Dakle, nije važna zemlja – važne su duše!
*
Iz Vikipedije:
Igor Đurić (Istok, 26. januar 1968) srpski je pisac.
Bibliografija
„Nedovršene pesme“, zbirka pesama, Istok, Omladinski savet (1997)
„Neki drugi Nemci“, Hvosno broj 43 (2005)
„Gde su leševi?“, Hvosno broj 44 (2005)
„Kad riče bradavičasto prase“„“, Hvosno broj 46 (2005)
„Kolona“, roman, Dom kulture Sveti Sava, Istok (2005)
Koscenarista za dokumentarni film „Ostala je reč“;
„Pravi film je bajka“, Hvosno broj 51 (2006)
„Plače li ona loza“, Hvosno broj 52 (2007)
„Raseljenik“, roman, internet izdanje (2004)[1]
„Srpska usplahirenost“, Hvosno broj 53, (2007)
„Istočke priče“, zbirka priča, UG Izvor-Istok (2009)
„Jedna godina u Njujorku“, putopis, internet izdanje
„Četiri priče“, priče
„Moj Istok ispod Mokre Gore“, Hvosno broj 61 (2009)
„Metohija i Kosovo“, zbirka eseja, JRJ, Zemun 2010;
„Istočki esesovac“, Hvosno broj 64, 2010;
„Ras“, zbornik za preporod raške oblasti (2010)
„Sunčan dan“, Zbornik Svetlost kresiva, Žitište (2010)
„Zamalo prvi put“, Zbirka kratkih priča, Alma, Beograd (2011)
Prikaz knjige Ćele kula, Antonio Evanđelista, Lestve broj 2 (2012)
„Klinički život“, roman, Stara knjiga (2012)
„Odricanje od Srbije“, Lestve broj 3 (2012)
„Strah“, Lestve broj 4 (2012)
„Istočke priče“, Sentimentalna istorija jedne varoši, Sveti Sava, Kosovska Mitrovica (2013)
„Ljudi moji“, zbirka pesama o palanačkim karakterima, Stara knjiga (2013)
"Stvarno se (samo) prvi put", Najbolje kratke priče, ALMA, Beograd, (2014)
"Iz Istočkih priča", Lestve broj 9 (2015)
"Svi su mučeni pa ubijeni", Časopis Nezaborav, broj 5, avgust (2015)
Roman „Vreme zlih pastrmki - porodična istorija potomaka kuće od kamena - porodična basna”, Lestve, Kosovska Mitrovica, (2016)
Roman „Deveti krug Svetog kralja – Izopačeno vreme velike devetke”, roman, Kapija, Lazarevac, (2017)
"Logor Dečani 1947-1952", Lestve, broj 15, 2020;
„Dnevnik knjigovođe: završni račun”, roman, Lestve, Kosovska Mitrovica, (2021);
„Doktor Vladimir Sergejevič Čistov u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca/Jugoslaviji”, (Igor Đurić i Momir Ninković), Zbornik naučnih radova „Ruska emigracija na Balkanu”, Institut nacionalne istorije Moskovskog univerziteta Lomonosov, (2022)



istok metohija kosovo igor đurić 1999 rat izbeglice slovenska mitologija dostojevski 