Name: Prokleta avlija
Availability: InStock
Author: Ivo Andrić

Prokleta avlija

Prokleta avlija je roman srpskog književnika i nobelovca Ive Andrića iz 1954. godin. Roman pripada kasnijem periodu Andrićevog književnog stvaranja.

Zakonik cara Stefana Dušana, knjiga 3Dušanov zakonik (u starim prepisima se naziva Zakon blagovjernago cara Stefana) je uz Zakonopravilo Svetog Save, najvažniji zakon srednjovekovne Srbije. Donet je na saboru vlastele i crkvenih velikodostojnika, održanom na Vaznesenje Gospodnje, 21. maja 1349. godine u Skoplju, i dopunjen je na saboru održanom 31. avgusta 1354. godine u Seru. Zakon je usvojen sa ciljem da se srpska država uredi propisima koji bi važili za celo carstvo i podjednako za sve podanike.Zakonik cara Stefana Dušana: Baranjski, Prizrenski, Šišatovački, Rakovački, Ravanički i Sofijski rukopis / urednici Mitar Pešikan, Irena Grickat-Radulović, Miodrag JovičićCodex Imperatoris Stephani DušanJezik srpskiGodina 1997Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska akademija nauka i umetnosti : Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1997 (Subotica : Birografika)Ostali autori Pešikan, Mitar, 1927-1996Grickat-Radulović, Irena, 1922-2009Jovičić, Miodrag, 1925-1999Fizički opis XII, 497 str., [337] str. s tablama : faks. ; 29 cmZbirka Izvori srpskog prava / Srpska akademija nauka i umetnosti, Odeljenje društvenih nauka

Zakonik cara Stefana Dusana 

Zakonik cara Stefana Dušana, knjiga 3
Dušanov zakonik (u starim prepisima se naziva Zakon blagovjernago cara Stefana) je uz Zakonopravilo Svetog Save, najvažniji zakon srednjovekovne Srbije. Donet je na saboru vlastele i crkvenih velikodostojnika, održanom na Vaznesenje Gospodnje, 21. maja 1349. godine u Skoplju, i dopunjen je na saboru održanom 31. avgusta 1354. godine u Seru. Zakon je usvojen sa ciljem da se srpska država uredi propisima koji bi važili za celo carstvo i podjednako za sve podanike.
Zakonik cara Stefana Dušana:
 Baranjski, Prizrenski, Šišatovački, Rakovački, Ravanički i Sofijski rukopis 
/ urednici Mitar Pešikan, Irena Grickat-Radulović, Miodrag Jovičić
Codex Imperatoris Stephani Dušan
Jezik srpski
Godina 1997
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska akademija nauka i umetnosti : Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1997 (Subotica : Birografika)
Ostali autori Pešikan, Mitar, 1927-1996
Grickat-Radulović, Irena, 1922-2009
Jovičić, Miodrag, 1925-1999
Fizički opis XII, 497 str., [337] str. s tablama : faks. ; 29 cm
Zbirka Izvori srpskog prava / Srpska akademija nauka i umetnosti, Odeljenje društvenih nauka 





Zakonik cara Stefana Dušana  Baranjski, Prizrenski, Šišatovački, Rakovački, Ravanički i Sofijski rukopis 

Zakonik cara Stefana Dušana 

Igor ĐurićDe si baćeLeksikon IstokaИгор ЂурићДе си баћеЛексикон Истока230 strana; mek povez; 21 cm;* Želja da sačuvam, makar deo uspomena i baštine mog rodnog mesta Istoka, učinila je da sačinim i objavim ovu knjigu. Shodno svojim skromnim mogućnostima i mukotrpnom radu, uradio sam ono što sam mogao i umeo u datim uslovima. Ovo je decenijski plod moga bavljenja Istokom i Istočanima, dakle: sobom. Baveći se Istokom ja sam se bavio sobom.Ova knjiga, u svom leksikonskom delu, sigurno ima mnogo propusta i nedostataka te se unapred izvinjavam zbog toga. Koliko sam znao, mogao i umeo: toliko sam uradio. Sad je red na druge, da dopune ili urade bolje ili drugačije. Najzad, prva izdanja ovakvih knjiga se i štampaju da bi se greške ispravile u drugom.Ipak, glavna mana ove knjige leži u činjenici što nisam umeo da njen sadržaj u dovoljnoj meri proširim na širu okolinu Istoka, Metohijskim Podgorom, da se pozabavim okolnim naseljima, da navedem njihove istorijske, kulturne i ljudske potencijale, kojih zasigurno ima. O toponimiji da i ne govorim. Jednostavno, nije u pitanju namera već nisam imao moći i kapaciteta za to. Čitav rad na ovoj knjizi izneo sam na svojim leđima (na svojoj grbini): od prikupljanja podataka, pisanja, pripreme za štampu, do samog štampanja. Zato sam bio ograničen, bez tuđe pomoći, da se posvetim samo onome što znam, čega se sećam, šta sam pronašao, šta mi je rečeno od oca. Ovi nedostaci se mogu ispraviti ako bude dobre volje da se pomogne u prikupljanju podataka, za neko drugo izdanje ili neku drugu knjigu.Ono što će izazvati najveće polemike i mnogo komentara (znam kakvi smo ljudi, jedan sam od njih) biće izbor savremenika koji su poimenice, posebnom karticom, pomenuti. Po tom pitanju vodio sam se idejom da, uglavnom, pomenem ljude koji su svojim radom ostavili istinski trag u sećanju, istoriji i kulturi Istoka, ili su svojim radom ostavili pisani trag o istome. Za naše kolektivno sećanje bitniji je jedan rodoslov o nekoj istočkoj porodici nego vrhunski rad iz neke prirodne nauke. Ima još mnogo ljudi koji su se uzdigli, a poreklom su iz Istoka, ali su se bavili univerzalnim karijerama, naukama, poslovima. Nije bilo moguće nabrojati ih sve jer bi onda sam izbor izgubio smisao. Pored toga, po svojim kriterijumima, a za to mi daje pravo činjenica da je ovo moja knjiga, ocenjivao sam domene i dostignuća prema umetničkim ili istorijskim merilima već odabranih ljudi i njihovih dostignuća pa su tako neki ljudi izostavljeni. Naravno, nekoga sam i nenamerno preskočio: i to će se ispraviti u drugom izdanju (ako ga bude).Istočani su vrsta u izumiranju. Beloglavih supova i pandi će biti ali Istočana neće. Oduzeto nam je stanište gde jedino možemo da se obnavljamo i budemo autohtoni Istočani. Nemamo više svoj zavičaj da bi se tamo rađali i rođenjem postajali Istočanima, nemamo svoje zemlje da nas primi u nedra kad umremo. Zato, kad nestane fizičkog – ostane samo duhovno. Kad nestanu ljudi treba da ostanu uspomene i istorija. Otud i pišem ovu enciklopediju, da buduća pokolenja saznaju ko su im bili očevi, dedovi i zemljaci. Zato je važno da ostane bilo kakav trag, pa makar i ovakav, slabašan i grešan.Treba napomenuti da su delovi ove knjige u velikoj meri štampani u dva izdanja moje knjige Istočke priče. Ovo što je pred čitaocima je to isto samo obimno dopunjeno. Prvi deo knjige (De si baće) štampam, u dopunjenom i konačnom izdanju. Ta poema ostavila je velikog traga kod čitalaca i bio sam dužan da je ovekovečim u konačnom obliku. Leksikon koji sledi u najvećoj meri objašnjava ovaj spis a njegova osnova je sadržaj Istočkih priča i Rečnika na kraju te knjige.Ovu knjigu sam sklopio na pismenim i usmenim tragovima svoga oca Milisava i na narodnom govoru koji sam slušao od majke Stane. Igor M. Đurić* Жеља да сачувам, макар део успомена и баштине мог родног места Истока, учинила је да сачиним и објавим ову књигу. Сходно својим скромним могућностима и мукотрпном раду, урадио сам оно што сам могао и умео у датим условима. Ово је деценијски плод мога бављења Истоком и Источанима, дакле: собом. Бавећи се Истоком ја сам се бавио собом.Ова књига, у свом лексиконском делу, сигурно има много пропуста и недостатака те се унапред извињавам због тога. Колико сам знао, могао и умео: толико сам урадио. Сад је ред на друге, да допуне или ураде боље или другачије. Најзад, прва издања оваквих књига се и штампају да би се грешке исправиле у другом.Ипак, главна мана ове књиге лежи у чињеници што нисам умео да њен садржај у довољној мери проширим на ширу околину Истока, Метохијским Подгором, да се позабавим околним насељима, да наведем њихове историјске, културне и људске потенцијале, којих засигурно има. О топонимији да и не говорим. Једноставно, није у питању намера већ нисам имао моћи и капацитета за то. Читав рад на овој књизи изнео сам на својим леђима (на својој грбини): од прикупљања података, писања, припреме за штампу, до самог штампања. Зато сам био ограничен, без туђе помоћи, да се посветим само ономе што знам, чега се сећам, шта сам пронашао, шта ми је речено од оца. Ови недостаци се могу исправити ако буде добре воље да се помогне у прикупљању података, за неко друго издање или неку другу књигу.Оно што ће изазвати највеће полемике и много коментара (знам какви смо људи, један сам од њих) биће избор савременика који су поименице, посебном картицом, поменути. По том питању водио сам се идејом да, углавном, поменем људе који су својим радом оставили истински траг у сећању, историји и култури Истока, или су својим радом оставили писани траг о истоме. За наше колективно сећање битнији је један родослов о некој источкој породици него врхунски рад из неке природне науке. Има још много људи који су се уздигли, а пореклом су из Истока, али су се бавили универзалним каријерама, наукама, пословима. Није било могуће набројати их све јер би онда сам избор изгубио смисао. Поред тога, по својим критеријумима, а за то ми даје право чињеница да је ово моја књига, оцењивао сам домене и достигнућа према уметничким или историјским мерилима већ одабраних људи и њихових достигнућа па су тако неки људи изостављени. Наравно, некога сам и ненамерно прескочио: и то ће се исправити у другом издању (ако га буде).Источани су врста у изумирању. Белоглавих супова и панди ће бити али Источана неће. Одузето нам је станиште где једино можемо да се обнављамо и будемо аутохтони Источани. Немамо више свој завичај да би се тамо рађали и рођењем постајали Источанима, немамо своје земље да нас прими у недра кад умремо. Зато, кад нестане физичког – остане само духовно. Кад нестану људи треба да остану успомене и историја. Отуд и пишем ову енциклопедију, да будућа поколења сазнају ко су им били очеви, дедови и земљаци. Зато је важно да остане било какав траг, па макар и овакав, слабашан и грешан.Треба напоменути да су делови ове књиге у великој мери штампани у два издања моје књиге Источке приче. Ово што је пред читаоцима је то исто само обимно допуњено. Први део књиге (Де си баће) штампам, у допуњеном и коначном издању. Та поема оставила је великог трага код читалаца и био сам дужан да је овековечим у коначном облику. Лексикон који следи у највећој мери објашњава овај спис а његова основа је садржај Источких прича и Речника на крају те књиге.Ову књигу сам склопио на писменим и усменим траговима свога оца Милисава и на народном говору који сам слушао од мајке Стане. Игор М. Ђурић

De si bace - Leksikon Istoka

Igor Đurić
De si baće
Leksikon Istoka
Игор Ђурић
Де си баће
Лексикон Истока
230 strana; mek povez; 21 cm;
*

Želja da sačuvam, makar deo uspomena i baštine mog rodnog mesta Istoka, učinila je da sačinim i objavim ovu knjigu. Shodno svojim skromnim mogućnostima i mukotrpnom radu, uradio sam ono što sam mogao i umeo u datim uslovima. Ovo je decenijski plod moga bavljenja Istokom i Istočanima, dakle: sobom. Baveći se Istokom ja sam se bavio sobom.
Ova knjiga, u svom leksikonskom delu, sigurno ima mnogo propusta i nedostataka te se unapred izvinjavam zbog toga. Koliko sam znao, mogao i umeo: toliko sam uradio. Sad je red na druge, da dopune ili urade bolje ili drugačije. Najzad, prva izdanja ovakvih knjiga se i štampaju da bi se greške ispravile u drugom.
Ipak, glavna mana ove knjige leži u činjenici što nisam umeo da njen sadržaj u dovoljnoj meri proširim na širu okolinu Istoka, Metohijskim Podgorom, da se pozabavim okolnim naseljima, da navedem njihove istorijske, kulturne i ljudske potencijale, kojih zasigurno ima. O toponimiji da i ne govorim. Jednostavno, nije u pitanju namera već nisam imao moći i kapaciteta za to. Čitav rad na ovoj knjizi izneo sam na svojim leđima (na svojoj grbini): od prikupljanja podataka, pisanja, pripreme za štampu, do samog štampanja. Zato sam bio ograničen, bez tuđe pomoći, da se posvetim samo onome što znam, čega se sećam, šta sam pronašao, šta mi je rečeno od oca. Ovi nedostaci se mogu ispraviti ako bude dobre volje da se pomogne u prikupljanju podataka, za neko drugo izdanje ili neku drugu knjigu.
Ono što će izazvati najveće polemike i mnogo komentara (znam kakvi smo ljudi, jedan sam od njih) biće izbor savremenika koji su poimenice, posebnom karticom, pomenuti. Po tom pitanju vodio sam se idejom da, uglavnom, pomenem ljude koji su svojim radom ostavili istinski trag u sećanju, istoriji i kulturi Istoka, ili su svojim radom ostavili pisani trag o istome. Za naše kolektivno sećanje bitniji je jedan rodoslov o nekoj istočkoj porodici nego vrhunski rad iz neke prirodne nauke. Ima još mnogo ljudi koji su se uzdigli, a poreklom su iz Istoka, ali su se bavili univerzalnim karijerama, naukama, poslovima. Nije bilo moguće nabrojati ih sve jer bi onda sam izbor izgubio smisao. Pored toga, po svojim kriterijumima, a za to mi daje pravo činjenica da je ovo moja knjiga, ocenjivao sam domene i dostignuća prema umetničkim ili istorijskim merilima već odabranih ljudi i njihovih dostignuća pa su tako neki ljudi izostavljeni. Naravno, nekoga sam i nenamerno preskočio: i to će se ispraviti u drugom izdanju (ako ga bude).
Istočani su vrsta u izumiranju. Beloglavih supova i pandi će biti ali Istočana neće. Oduzeto nam je stanište gde jedino možemo da se obnavljamo i budemo autohtoni  Istočani. Nemamo više svoj zavičaj da bi se tamo rađali i rođenjem postajali Istočanima, nemamo svoje zemlje da nas primi u nedra kad umremo. 
Zato, kad nestane fizičkog – ostane samo duhovno. Kad nestanu ljudi treba da ostanu uspomene i istorija. Otud i pišem ovu enciklopediju, da buduća pokolenja saznaju ko su im bili očevi, dedovi i zemljaci. Zato je važno da ostane bilo kakav trag, pa makar i ovakav, slabašan i grešan.
Treba napomenuti da su delovi ove knjige u velikoj meri štampani u dva izdanja moje knjige Istočke priče. Ovo što je pred čitaocima je to isto samo obimno dopunjeno. Prvi deo knjige (De si baće) štampam, u dopunjenom i konačnom izdanju. Ta poema ostavila je velikog traga kod čitalaca i bio sam dužan da je ovekovečim u konačnom obliku. Leksikon koji sledi u najvećoj meri objašnjava ovaj spis a njegova osnova je sadržaj Istočkih priča i Rečnika na kraju te knjige.
Ovu knjigu sam sklopio na pismenim i usmenim tragovima svoga oca Milisava i na narodnom govoru koji sam slušao od majke Stane.

                                          Igor M. Đurić
*

Жеља да сачувам, макар део успомена и баштине мог родног места Истока, учинила је да сачиним и објавим ову књигу. Сходно својим скромним могућностима и мукотрпном раду, урадио сам оно што сам могао и умео у датим условима. Ово је деценијски плод мога бављења Истоком и Источанима, дакле: собом. Бавећи се Истоком ја сам се бавио собом.
Ова књига, у свом лексиконском делу, сигурно има много пропуста и недостатака те се унапред извињавам због тога. Колико сам знао, могао и умео: толико сам урадио. Сад је ред на друге, да допуне или ураде боље или другачије. Најзад, прва издања оваквих књига се и штампају да би се грешке исправиле у другом.
Ипак, главна мана ове књиге лежи у чињеници што нисам умео да њен садржај у довољној мери проширим на ширу околину Истока, Метохијским Подгором, да се позабавим околним насељима, да наведем њихове историјске, културне и људске потенцијале, којих засигурно има. О топонимији да и не говорим. Једноставно, није у питању намера већ нисам имао моћи и капацитета за то. Читав рад на овој књизи изнео сам на својим леђима (на својој грбини): од прикупљања података, писања, припреме за штампу, до самог штампања. Зато сам био ограничен, без туђе помоћи, да се посветим само ономе што знам, чега се сећам, шта сам пронашао, шта ми је речено од оца. Ови недостаци се могу исправити ако буде добре воље да се помогне у прикупљању података, за неко друго издање или неку другу књигу.
Оно што ће изазвати највеће полемике и много коментара (знам какви смо људи, један сам од њих) биће избор савременика који су поименице, посебном картицом, поменути. По том питању водио сам се идејом да, углавном, поменем људе који су својим радом оставили истински траг у сећању, историји и култури Истока, или су својим радом оставили писани траг о истоме. За наше колективно сећање битнији је један родослов о некој источкој породици него врхунски рад из неке природне науке. Има још много људи који су се уздигли, а пореклом су из Истока, али су се бавили универзалним каријерама, наукама, пословима. Није било могуће набројати их све јер би онда сам избор изгубио смисао. Поред тога, по својим критеријумима, а за то ми даје право чињеница да је ово моја књига, оцењивао сам домене и достигнућа према уметничким или историјским мерилима већ одабраних људи и њихових достигнућа па су тако неки људи изостављени. Наравно, некога сам и ненамерно прескочио: и то ће се исправити у другом издању (ако га буде).
Источани су врста у изумирању. Белоглавих супова и панди ће бити али Источана неће. Одузето нам је станиште где једино можемо да се обнављамо и будемо аутохтони  Источани. Немамо више свој завичај да би се тамо рађали и рођењем постајали Источанима, немамо своје земље да нас прими у недра кад умремо. 
Зато, кад нестане физичког – остане само духовно. Кад нестану људи треба да остану успомене и историја. Отуд и пишем ову енциклопедију, да будућа поколења сазнају ко су им били очеви, дедови и земљаци. Зато је важно да остане било какав траг, па макар и овакав, слабашан и грешан.
Треба напоменути да су делови ове књиге у великој мери штампани у два издања моје књиге Источке приче. Ово што је пред читаоцима је то исто само обимно допуњено. Први део књиге (Де си баће) штампам, у допуњеном и коначном издању. Та поема оставила је великог трага код читалаца и био сам дужан да је овековечим у коначном облику. Лексикон који следи у највећој мери објашњава овај спис а његова основа је садржај Источких прича и Речника на крају те књиге.
Ову књигу сам склопио на писменим и усменим траговима свога оца Милисава и на народном говору који сам слушао од мајке Стане.

                                          Игор М. Ђурић


Igor Đurić
De si baće
Leksikon Istoka
Игор Ђурић
Де си баће
Лексикон Истока
Исток Метохија
Косово и Метохија
Istok Metohija
Kosovo i Metohija

De si baće - Leksikon Istoka

Muni VičerĐeno i crni pečat madam Kriken*Đeno Astor Venti je stidljivi jedanaestogodišnjak koji živi tiho i povučeno. Međutim, noću ga sve češće opsedaju čudni snovi, koji u životu počinju da se ostvaruju... Tajanstvena madam Kriken uvodi ga unutar Crnog pečata, gde vladaju posve drugačije moći i gde Đeno pronalazi ljude poput sebe, neshvaćene u običnom životu, ali nadmoćne u svetu čiste energije.*Muni Vičer je pseudonim spisateljice i nekadašnje novinarke i urednice crne hronike, Roberte Rico. Rođena u Veneciji 1957, Roberta je diplomirala na odseku za filozofiju na Univerzitetu Ka-Foskari u Veneciji. Nakon završenih studija radila je kao profesorka italijanskog jezika u srednjim i osnovnim školama. Pisanjem fantastike za decu počinje da se bavi 2002. godine, kada pod pomenutim pseudonimom objavljuje svoj prvi roman o Nini, Devojčica sa Šestog Meseca, koji je samo u Italiji prodat u više od milion primeraka i preveden na trideset jezika. Na srpskom jeziku objavljeno je nekoliko njenih romana kao što su Đeno i crni pečat madam Kriken, Đeno i crveno ogledalo istine, kao i tri romana o čarobnici Morgi.

Djeno i crni pecat madam Kriken

Muni Vičer
Đeno i crni pečat madam Kriken
*
Đeno Astor Venti je stidljivi jedanaestogodišnjak koji živi tiho i povučeno. Međutim, noću ga sve češće opsedaju čudni snovi, koji u životu počinju da se ostvaruju... Tajanstvena madam Kriken uvodi ga unutar Crnog pečata, gde vladaju posve drugačije moći i gde Đeno pronalazi ljude poput sebe, neshvaćene u običnom životu, ali nadmoćne u svetu čiste energije.
*
Muni Vičer je pseudonim spisateljice i nekadašnje novinarke i urednice crne hronike, Roberte Rico. Rođena u Veneciji 1957, Roberta je diplomirala na odseku za filozofiju na Univerzitetu Ka-Foskari u Veneciji. Nakon završenih studija radila je kao profesorka italijanskog jezika u srednjim i osnovnim školama. Pisanjem fantastike za decu počinje da se bavi 2002. godine, kada pod pomenutim pseudonimom objavljuje svoj prvi roman o Nini, Devojčica sa Šestog Meseca, koji je samo u Italiji prodat u više od milion primeraka i preveden na trideset jezika. Na srpskom jeziku objavljeno je nekoliko njenih romana kao što su Đeno i crni pečat madam Kriken, Đeno i crveno ogledalo istine, kao i tri romana o čarobnici Morgi.


Muni Vičer
Đeno i crni pečat madam Kriken

Đeno i crni pečat madam Kriken

Milorad RadunovićOstala je rečSrpske narodne umotvorine iz MetohijeNARODNA KNJIŽEVNOST/ Pesme 95), Zakletve (171), Blagoslovi (344), Basme (3), Zagonetke (31), Izreke i poslovice (350), Pripovetke (181), Običaji (96), Zdravice (28), Verovanja (406)... Kazivači, Rečnik, Ćirilica, Šiven povez,Izdavač: Srpska književna zadruga, Beograd 1988; Mala biblioteka Srpske književne zadruge

Ostala je rec

Milorad Radunović
Ostala je reč
Srpske narodne umotvorine iz Metohije
NARODNA KNJIŽEVNOST/ Pesme 95), Zakletve (171), Blagoslovi (344), Basme (3), Zagonetke (31), Izreke i poslovice (350), Pripovetke (181), Običaji (96), Zdravice (28), Verovanja (406)... Kazivači, Rečnik, Ćirilica, Šiven povez,
Izdavač: Srpska književna zadruga, Beograd 1988; Mala biblioteka Srpske književne zadruge



Milorad Radunović
Ostala je reč
Srpske narodne umotvorine iz Metohije

Ostala je reč

Jakov IgnjatovićMemoari I-II*Jakov Ignjatović (Sentandreja, 8. decembar 1822 — Novi Sad, 5. jul 1889) bio je poznati srpski romanopisac i prozni pisac iz 19. veka. U Beogradu je živeo kao novinar do 1850, a zatim je putovao po svetu. Bio je navodno oficir legionar u francuskoj kolonijalnoj vojsci u Alžiru. Više puta se bavio u Carigradu, među Turcima. Pojavljuje se posle tri godine i otada vidno učestvuje u javnom životu vojvođanskih Srba. Bio je urednik Letopisa Matice srpske u periodu 1854—1856, zatim „narodni sekretar“ u Karlovcima. Kada je 1861. godine gradonačelnik postao Svetozar Miletić, sledili su za njim: Jaša kao veliki beležnik i Zmaj kao podbeležniku varoški u Novom Sadu. Sa Đorđem Rajkovićem uređivao je 1862-63. Putnik: list za umnu i duševnu zabavu. U periodu od 1863. do 1879. godine živeo je u Dalju, gde je radio kao advokat i službenik patrijaršijskog imanja mitropolije Gornjokarlovačke. Svoju privatnu biblioteku zaveštao je Srpskoj čitaonici u Dalju. Nakon izvesnog vremena koje je proveo u Temišvaru gde je uređivao "Temišvarski Glasnik", skrasio se sasvim u Novom Sadu. Godine 1880. on je sa Đorđem Rajkovićem, urednik "Nedeljnog lista" u Novom Sadu. Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 23. januara 1888. godine. Bio je takođe član Matice srpske u Novom Sadu i nosilac srpskog ordena Sv. Save. Umro je u Novom Sadu juna 1889. godine "uoči Ivandana", gde je i sahranjen na Uspenskom groblju. Njegovi potomci danas žive i rade u Pirotu. * Đurađ Branković, Sremski Karlovci 1858; Milan Narandžić, I—II, Novi Sad 1860—63, (II izd. Beograd 1900); Čudan svet, Novi Sad 1869; Dela Jakova Ignjatovića, I, Novi Sad 1874, i II Temišvar 1878; Uveo listak, Novi Sad 1878; Adam i berberin prvi ljudi, Novi Sad 1881; Stari i novi majstori, Novi Sad 1883; Patnica, I—III, Novi Sad 1888, (II izd. Beograd 1936); Večiti mladoženja, Beograd 1910; Vasa Rešpekt, Beograd 1913; Dela, I—II, Beograd 1932—35); Odabrana dela, I—VIII, Novi Sad 1948—53); Odabrana dela, I—II, Novi Sad i Beograd 1959 i 1969; Memoari, Beograd 1966:

Memoari 

Jakov Ignjatović
Memoari I-II
*
Jakov Ignjatović (Sentandreja, 8. decembar 1822 — Novi Sad, 5. jul 1889) bio je poznati srpski romanopisac i prozni pisac iz 19. veka.

U Beogradu je živeo kao novinar do 1850, a zatim je putovao po svetu. Bio je navodno oficir legionar u francuskoj kolonijalnoj vojsci u Alžiru. Više puta se bavio u Carigradu, među Turcima. Pojavljuje se posle tri godine i otada vidno učestvuje u javnom životu vojvođanskih Srba. Bio je urednik Letopisa Matice srpske u periodu 1854—1856, zatim „narodni sekretar“ u Karlovcima. Kada je 1861. godine gradonačelnik postao Svetozar Miletić, sledili su za njim: Jaša kao veliki beležnik i Zmaj kao podbeležniku varoški u Novom Sadu. Sa Đorđem Rajkovićem uređivao je 1862-63. Putnik: list za umnu i duševnu zabavu. U periodu od 1863. do 1879. godine živeo je u Dalju, gde je radio kao advokat i službenik patrijaršijskog imanja mitropolije Gornjokarlovačke. Svoju privatnu biblioteku zaveštao je Srpskoj čitaonici u Dalju. Nakon izvesnog vremena koje je proveo u Temišvaru gde je uređivao "Temišvarski Glasnik", skrasio se sasvim u Novom Sadu. Godine 1880. on je sa Đorđem Rajkovićem, urednik "Nedeljnog lista" u Novom Sadu.

Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 23. januara 1888. godine. Bio je takođe član Matice srpske u Novom Sadu i nosilac srpskog ordena Sv. Save. Umro je u Novom Sadu juna 1889. godine "uoči Ivandana", gde je i sahranjen na Uspenskom groblju. Njegovi potomci danas žive i rade u Pirotu.

*

Đurađ Branković, Sremski Karlovci 1858;

Milan Narandžić, I—II, Novi Sad 1860—63, (II izd. Beograd 1900);

Čudan svet, Novi Sad 1869;

Dela Jakova Ignjatovića, I, Novi Sad 1874, i II Temišvar 1878;

Uveo listak, Novi Sad 1878;

Adam i berberin prvi ljudi, Novi Sad 1881;

Stari i novi majstori, Novi Sad 1883;

Patnica, I—III, Novi Sad 1888, (II izd. Beograd 1936);

Večiti mladoženja, Beograd 1910;

Vasa Rešpekt, Beograd 1913;

Dela, I—II, Beograd 1932—35);

Odabrana dela, I—VIII, Novi Sad 1948—53);

Odabrana dela, I—II, Novi Sad i Beograd 1959 i 1969;

Memoari, Beograd 1966:


Antonio GramšiFilozofija istorije i politikeIzbor iz delaPisma iz zatvora*Sadržaj:Filozofija prakseGramši o Marksu i LenjinuFilozofija istorijeFilozofija politikeNaučno zasnivanje društvene akcijeIdeologija i politička akcijaSoijalizam i kulturaKomunistička revolucijaPISMA IZ ZATVORA*Antonio Gramši (ital. Antonio Gramsci; Ales, 22. januar 1891 — Rim, 27. april 1937) je bio italijanski marksistički filozof, lingvista, pisac i političar. Bio je sin nižeg državnog službenika. U socijalističku partiju učlanio se 1913, a 1921. postao je generalni sekretar novoformirane Komunističke partije. Iako je bio poslanik Musolini ga je 1926. smestio u zatvor gde je ostao do kraja života. U zatvorskim beleškama (napisano između 1925 — 1935, objavljeno 1971) pokušao je da da protivtežu naglasku koji ortodoksni marksizam stavlja na naučni determinizam ističući značaj političke i ideološke borbe. Iako zastupnici evrokomunizma tvrde da je Gramši na njih izvršio uticaj on je čitavog života bio lenjinista i revolucionar.

Filozofija istorije i politike

Antonio Gramši
Filozofija istorije i politike
Izbor iz dela
Pisma iz zatvora
*
Sadržaj:
Filozofija prakse
Gramši o Marksu i Lenjinu
Filozofija istorije
Filozofija politike
Naučno zasnivanje društvene akcije
Ideologija i politička akcija
Soijalizam i kultura
Komunistička revolucija
PISMA IZ ZATVORA
*
Antonio Gramši (ital. Antonio Gramsci; Ales, 22. januar 1891 — Rim, 27. april 1937) je bio italijanski marksistički filozof, lingvista, pisac i političar. Bio je sin nižeg državnog službenika. U socijalističku partiju učlanio se 1913, a 1921. postao je generalni sekretar novoformirane Komunističke partije. Iako je bio poslanik Musolini ga je 1926. smestio u zatvor gde je ostao do kraja života. U zatvorskim beleškama (napisano između 1925 — 1935, objavljeno 1971) pokušao je da da protivtežu naglasku koji ortodoksni marksizam stavlja na naučni determinizam ističući značaj političke i ideološke borbe. Iako zastupnici evrokomunizma tvrde da je Gramši na njih izvršio uticaj on je čitavog života bio lenjinista i revolucionar.


Antonio Gramši
Filozofija istorije i politike
Izbor iz dela
Pisma iz zatvora

Radomir SmiljanićKako uništiti BeogradPreludijum za fugu*Rođen je 1934. u Jagodini, po završetku studija nemačkog jezika i književnosti Smiljanić je radio u Institutu društvenih nauka, zatim je bio urednik u Radio Beogradu, posle čega je prešao u status slobodnog umetnika. Bio je simultani i konsekutivni prevodilac na nemački jezik na svim važnijim skupovima u zemlji i inostranstvu. Kao pisac, debitovao je knjigom pripovedaka "Alkarski dan" (1964), a kritika ga je svrstala u sam vrh tadašnjih mladih srpskih pripovedača. Godinu dana kasnije, za "Martinov izlazak" dobio je nagradu nedeljnika "Telegram" za najbolji moderni roman godine u Jugoslaviji. Usledili su romani "Vojnikov put" i "Mirno doba", a trilogija "Neko je oklevetao Hegela", "U Andima Hegelovo telo" i "Bekstvo na Helgoland" pozdravljena je u našoj i inostranoj književnoj javnosti kao značajan literarni događaj. U romanu "Požar na trgu Marksa i Engelsa" (1989) Smiljanić je dao "snažnu kritiku doktrinarnog totalitarizma", kako je ocenio dr Zoran Gluščević, i predvideo raspad Jugoslavije. Autor je i istorijskih romana, a bio je i jedan od najizrazitih pisaca srpskog političkog romana, kao autor dela "Peter Handke - nemačko-srpska rapsodija", "Kolekcionar", "Target", "Pad nacizma", podsećaju "Novosti" . Bio je osnivač "Zapisa", jedne od prvih privatnih izdavačkih kuća, kao i Akademije "Ivo Andrić".

Kako unistiti Beograd

Radomir Smiljanić
Kako uništiti Beograd
Preludijum za fugu
*
Rođen je 1934. u Jagodini, po završetku studija nemačkog jezika i književnosti Smiljanić je radio u Institutu društvenih nauka, zatim je bio urednik u Radio Beogradu, posle čega je prešao u status slobodnog umetnika. Bio je simultani i konsekutivni prevodilac na nemački jezik na svim važnijim skupovima u zemlji i inostranstvu. Kao pisac, debitovao je knjigom pripovedaka "Alkarski dan" (1964), a kritika ga je svrstala u sam vrh tadašnjih mladih srpskih pripovedača. Godinu dana kasnije, za "Martinov izlazak" dobio je nagradu nedeljnika "Telegram" za najbolji moderni roman godine u Jugoslaviji. Usledili su romani "Vojnikov put" i "Mirno doba", a trilogija "Neko je oklevetao Hegela", "U Andima Hegelovo telo" i "Bekstvo na Helgoland" pozdravljena je u našoj i inostranoj književnoj javnosti kao značajan literarni događaj.

U romanu "Požar na trgu Marksa i Engelsa" (1989) Smiljanić je dao "snažnu kritiku doktrinarnog totalitarizma", kako je ocenio dr Zoran Gluščević, i predvideo raspad Jugoslavije. Autor je i istorijskih romana, a bio je i jedan od najizrazitih pisaca srpskog političkog romana, kao autor dela "Peter Handke - nemačko-srpska rapsodija", "Kolekcionar", "Target", "Pad nacizma", podsećaju "Novosti" .

Bio je osnivač "Zapisa", jedne od prvih privatnih izdavačkih kuća, kao i Akademije "Ivo Andrić".


Radomir Smiljanić
Kako uništiti Beograd
Preludijum za fugu