Pesme o majci

 Majci Kosari i svim drugim majkama. Života ih koštamo!

Pablo NerudaPriznajem da sam živeo - MemoariPablo Neruda, pravo ime Neftali Rikardo Rejes (šp. Pablo Neruda; 12. jul 1904 — 23. septembar 1973), bio je čileanski književnik i dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Svoj literarni pseudonim Neruda koji je kasnije prihvatio kao lično ime, izveo je od imena češkog pesnika i pisca Jana Nerude.Priznajem da sam živeo knjiga je memoara čuvenog čileanskog pesnika Pabla Nerude, dobitnika Nobelove nagrade za književnost. U njoj Neruda pripoveda ne samo o glavnim događajima iz svog života već i o okolnostima i svetu u kojima je stvarao svoje najpoznatije pesme.Pesnik je maestralno izložio svoje viđenje umetnosti i poezije, razloge zbog kojih je do kraja života branio svoje političke stavove, a istovremeno se vrlo živopisno prisećao izvesnih ličnosti s političke i umetničke scene svog doba, od kojih su mnoge bili njegovi dobri prijatelji poput Garsije Lorke, Albertija, Migela Ernandesa, Elijara, Aragona...

Priznajem da sam ziveo

Pablo Neruda
Priznajem da sam živeo - Memoari
Pablo Neruda, pravo ime Neftali Rikardo Rejes (šp. Pablo Neruda; 12. jul 1904 — 23. septembar 1973), bio je čileanski književnik i dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Svoj literarni pseudonim Neruda koji je kasnije prihvatio kao lično ime, izveo je od imena češkog pesnika i pisca Jana Nerude.
Priznajem da sam živeo knjiga je memoara čuvenog čileanskog pesnika Pabla Nerude, dobitnika Nobelove nagrade za književnost. U njoj Neruda pripoveda ne samo o glavnim događajima iz svog života već i o okolnostima i svetu u kojima je stvarao svoje najpoznatije pesme.
Pesnik je maestralno izložio svoje viđenje umetnosti i poezije, razloge zbog kojih je do kraja života branio svoje političke stavove, a istovremeno se vrlo živopisno prisećao izvesnih ličnosti s političke i umetničke scene svog doba, od kojih su mnoge bili njegovi dobri prijatelji poput Garsije Lorke, Albertija, Migela Ernandesa, Elijara, Aragona...


Pablo Neruda
Priznajem da sam živeo - Memoari
 čileanski književnik i dobitnik Nobelove nagrade za književnost.

Priznajem da sam živeo

Milenko M. VukićevićZnameniti Srbi MuslomaniSKZ 103Znameniti Srbi muslomani je zbirka priča Milenka M. Vukićevića o istaknutim ličnostima iz srpske prošlosti koje su jačanjem Osmanskog carstva u srpskim zemljama bivale zahvaćene procesom islamizacije, ali to nije imalo uticaja na njihov odnos prema narodu katoličke i pravoslavne veroispovesti. Vođen zapisima savremenika, pismima, svedočanstvima i pričama, Vukićević piše o Mehmedu Sokoloviću, Husein kapetanu Gradaščeviću, Ali-agi Dadiću, Sinan-paši Sijerčiću i Hasan-agi Krajišniku.

Znameniti Srbi Muslomani

Milenko M. Vukićević
Znameniti Srbi Muslomani
SKZ 103
Znameniti Srbi muslomani je zbirka priča Milenka M. Vukićevića o istaknutim ličnostima iz srpske prošlosti koje su jačanjem Osmanskog carstva u srpskim zemljama bivale zahvaćene procesom islamizacije, ali to nije imalo uticaja na njihov odnos prema narodu katoličke i pravoslavne veroispovesti. Vođen zapisima savremenika, pismima, svedočanstvima i pričama, Vukićević piše o Mehmedu Sokoloviću, Husein kapetanu Gradaščeviću, Ali-agi Dadiću, Sinan-paši Sijerčiću i Hasan-agi Krajišniku. 


Milenko M. Vukićević, Znameniti Srbi Muslomani Mehmed Sokolović, Husein kapetan Gradaščević, Ali-aga Dadić, Sinan-paša Sijerčić i Hasan-aga

Kosovo i Metohija u srpskoj istorijiKosovo i Metohija u srpskoj istoriji - grupa autoraR.Samardzic, S.Cirkovic, O.Zirojevic, R.Trickovic, D.Batakovic, V.Djuretic, K.Cavoski, A.Jevtic.Beograd,1989.436 strana,tvrde koriceATANASIJE JEVTIĆ, DUŠAN T. BATAKOVIĆ, KOSTA ČAVOŠKI, OLGA ZIROJEVIĆ, RADMILA TRIČKOVIĆ, RADOVAN SAMARDŽIĆ, SIMA ĆIRKOVIĆ, VESELIN ĐURETIĆ

Kosovo i Metohija u srpskoj istoriji

Kosovo i Metohija u srpskoj istoriji
Kosovo i Metohija u srpskoj istoriji - grupa autora
R.Samardzic, S.Cirkovic, O.Zirojevic, R.Trickovic, D.Batakovic, V.Djuretic, K.Cavoski, A.Jevtic.
Beograd,1989.
436 strana,tvrde korice
ATANASIJE JEVTIĆ, DUŠAN T. BATAKOVIĆ, KOSTA ČAVOŠKI, OLGA ZIROJEVIĆ, RADMILA TRIČKOVIĆ, RADOVAN SAMARDŽIĆ, SIMA ĆIRKOVIĆ, VESELIN ĐURETIĆ



Kosovo i Metohija u srpskoj istoriji
R.Samardzic, S.Cirkovic, O.Zirojevic, R.Trickovic, D.Batakovic, V.Djuretic, K.Cavoski, A.Jevtic.

Istina o Golom otoku Dragan MarkovićPOLITIČKE KRIZE U JUGOSLAVIJI - Kadrovi unutrašnjeg puča, Prva izdajstva, IB-emigracija, Naličje izolacije, Goli otok, Petrova rupa, Nevino osuđeni, Nemi do kraja, Prokleti zbor, Ženski logori, Novinari, Ispovest islednika, Otrežnjenje, Pisma svedoka, Latinica, SLIKE (Tito, Staljin, Mikojan, Berija, Arso Jovanović, Hruščov, 14 osuđenih 1951, Goli otok...),Goli otok (hrv. Goli otok, ital. Isola Calva — „golo ostrvo”) oskudno je, nenaseljeno ostrvo u Jadranskom moru.Ima površinu od oko 4,7 km². Nalazi se u zapadnom delu Hrvatske, istočno od Istre u Velebitskom kanalu, između ostrva Rab, Sveti Grgur i Prvić.Samo ime puno govori o izgledu ostrva. Zajedno sa susednim ostrvom Sv. Grgur deo je krečnjačkog masiva koji se proteže paralelno sa Kamenjakom (408 nautičkih milja) na ostrvu Rab i ostrvom Prvić. Severna obala ostrva je gola i nepristupačna, a dubina mora uz samu obalu je oko 30 m. Južna i jugoistočna obala ostrva je takođe siromašna zelenilom, ali je bogata uvalicama od kojih je najveća uvala Mala Tetina.Oko 600 zatvorenika je umrlo na ovom ostrvu od torture i bolesti, tokom perioda postojanja istoimenog zatvora. Isti je bio poznat i kao ’Hrvatski Alkatraz’, zbog svoje lokacije na ovom izolovanom ostrvu i visoke sigurnosti.

Istina o Golom otoku

Istina o Golom otoku 
Dragan Marković
POLITIČKE KRIZE U JUGOSLAVIJI - Kadrovi unutrašnjeg puča, Prva izdajstva, IB-emigracija, Naličje izolacije, Goli otok, Petrova rupa, Nevino osuđeni, Nemi do kraja, Prokleti zbor, Ženski logori, Novinari, Ispovest islednika, Otrežnjenje, Pisma svedoka, Latinica, SLIKE (Tito, Staljin, Mikojan, Berija, Arso Jovanović, Hruščov, 14 osuđenih 1951, Goli otok...),
Goli otok (hrv. Goli otok, ital. Isola Calva — „golo ostrvo”) oskudno je, nenaseljeno ostrvo u Jadranskom moru.
Ima površinu od oko 4,7 km². Nalazi se u zapadnom delu Hrvatske, istočno od Istre u Velebitskom kanalu, između ostrva Rab, Sveti Grgur i Prvić.
Samo ime puno govori o izgledu ostrva. Zajedno sa susednim ostrvom Sv. Grgur deo je krečnjačkog masiva koji se proteže paralelno sa Kamenjakom (408 nautičkih milja) na ostrvu Rab i ostrvom Prvić. Severna obala ostrva je gola i nepristupačna, a dubina mora uz samu obalu je oko 30 m. Južna i jugoistočna obala ostrva je takođe siromašna zelenilom, ali je bogata uvalicama od kojih je najveća uvala Mala Tetina.
Oko 600 zatvorenika je umrlo na ovom ostrvu od torture i bolesti, tokom perioda postojanja istoimenog zatvora. Isti je bio poznat i kao ’Hrvatski Alkatraz’, zbog svoje lokacije na ovom izolovanom ostrvu i visoke sigurnosti.



Istina o Golom otoku Dragan Marković Informbiro SFRJ Goli otok knjige stara kniiga polovne knjige

Dobrica ĆosićOtpadnikDobrica Ćosić (1921-2014), pisac, esejista, političar, jedna od najznačajnijih figura srpske istorije i književnosti druge polovine 20. veka. U književnost ulazi 1951. godine sa svojim prvim romanom Daleko je sunce, prvim modernim romanom o jugoslovenskoj revoluciji koji je predstavljao kritiku revolucionarnog terora. Roman je preveden na tridesetak jezika, a samo u SSSR-u štampan u 1.600.000 primeraka. Zatim objavljuje romane: Koreni (1954), Deobe (1961), Bajka (1965), Vreme smrti (tetralogija, 1972–79), Vreme zla – trilogija Grešnik (1985), Otpadnik (1986) i Vernik (1990), Vreme vlasti I (1996) i Vreme vlasti II (2007). Dobitnik je Ninove nagrade dva puta, za romane Koreni i Deobe.Otpadnik je, hronološki, drugi roman u trilogiji Vreme zla, srpskog književnika Dobrice Ćosića, štampan 1986. godine. Roman, kao i njegov prethodnik, Grešnik, prati živote Ivana Katića, Petra Bajevića, ali prevashodno Bogdana Dragovića, Ivanovog šuraka, od njegovog odlaska u SSSR početkom tridesetih godina 20. veka, do povratka u Jugoslaviju, osuđenog od strane SKPB-a za trockizam.U romanu je predstavljen veliki broj istorijskih ličnosti, poput Angaretisa, Dimitrova, Bele Kuna, Kolarova i Vujkovića.

Otpadnik

Dobrica Ćosić
Otpadnik
Dobrica Ćosić (1921-2014), pisac, esejista, političar, jedna od najznačajnijih figura srpske istorije i književnosti druge polovine 20. veka. U književnost ulazi 1951. godine sa svojim prvim romanom Daleko je sunce, prvim modernim romanom o jugoslovenskoj revoluciji koji je predstavljao kritiku revolucionarnog terora. Roman je preveden na tridesetak jezika, a samo u SSSR-u štampan u 1.600.000 primeraka. Zatim objavljuje romane: Koreni (1954), Deobe (1961), Bajka (1965), Vreme smrti (tetralogija, 1972–79), Vreme zla – trilogija Grešnik (1985), Otpadnik (1986) i Vernik (1990), Vreme vlasti I (1996) i Vreme vlasti II (2007). Dobitnik je Ninove nagrade dva puta, za romane Koreni i Deobe.
Otpadnik je, hronološki, drugi roman u trilogiji Vreme zla, srpskog književnika Dobrice Ćosića, štampan 1986. godine. Roman, kao i njegov prethodnik, Grešnik, prati živote Ivana Katića, Petra Bajevića, ali prevashodno Bogdana Dragovića, Ivanovog šuraka, od njegovog odlaska u SSSR početkom tridesetih godina 20. veka, do povratka u Jugoslaviju, osuđenog od strane SKPB-a za trockizam.
U romanu je predstavljen veliki broj istorijskih ličnosti, poput Angaretisa, Dimitrova, Bele Kuna, Kolarova i Vujkovića.


Dobica Ćosić , Otpadnik , Vernik , Grešnik , Vreme smrti , Deobe , Koreni , Vreme zla

PoezijaMiloš CrnjanskiMiloš Crnjanski bio je srpski književnik i jedan od najznačajnijih stvaralaca srpske literature XX veka. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Bavio se i likovnom kritikom. Za života objavio je tri knjige poezije: 1919 - Lirika Itake; 1954 - Odabrani stihovi; 1962 - Lament nad Beogradom; Najpoznatije pesme Miloša Crnjaskog su: Sumatra, Mizera, Serenata, Stražilovo, Trag... Lament nad BeogradomJAN MAJEN i moj Srem,Paris, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim, i mremi ležim, hladan, kao na pepelu klada.Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde,nego neka čudovišta, polipi, delfini,što se tumbaju preko nas, i plove, i jezde,i urliču: „Prah, pepeo, smrt je to.“A viču i rusko „ničevo“ –i špansko „nada“. Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu, sa Avalom plavom, u daljini, kao breg. Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu, i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg. U Tebi nema besmisla, ni smrti. Ti sjajiš kao iskopan stari mač. U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti, i ponavlja, kao dan i detinji plač. A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje, Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje. ESPANJA i naš Hvar,Dobrović mrtvi, šeik što se u Sahari beli,priviđaju mi se još, kao utvare, vatre, var.Moj Sibe poludeli, zinuo kao peš.Samo, to više nismo mi, u mladosti i moći,već neki papagaji, čimpanzi; neveseli,što mi se smeju i vrište u mojoj samoći.Jedan se „Leiche! Leiche! Leiche!“ – dere.Drugi mi šapće: „Cadavere!"Treći: „Leš, leš, leš.“ Ti, međutim, širiš, kao labud krila, zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju. Ti budiš veselost, što je nekad bila, kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju. U Tebi nema crva, ni sa groba. Ti blistaš, kao kroz suze ljudski smeh. U Tebi jedan orač peva, i u zimsko doba, prelivši krv, kao vino, u novi meh. A kad mi klone glava i budu stali sati, Ti ćeš me, znam, poljubiti kao mati. TI, PROŠLOST, i moj svet,mladost, ljubavi, gondole, i, na nebu, Mljetci,priviđate mi se još, kao san, talas, lepi cvet,u društvu maski, koje je po mene došlo.Samo, to nisam ja, ni Venecija što se plavi, nego neke ruševine, aveti, i stećci,što ostaju za nama na zemlji, i u travi.Pa kažu: „Tu leži paša! – Prosjak! – Pas!“A viču i francusko „tout passe".I naše „prošlo". Ti, medutim, stojiš nad širokom rekom, nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao štit. Ti pevaš vedro, sa grmljavom dalekom, i tkaš u stoleća, sa munjama, i svoju nit. U Tebi nema moje ljudske tuge. Ti imaš streljača pogled prav i nem. Ti i plač pretvaraš, kao dažd, u šarene duge, a hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem. A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša, Tvoj će bagem pasti na me kao kiša. LIŽBUA i moj put,u svet, kule u vazduhu i na morskoj peni,priviđaju mi se još, dok mi žižak drhće ko pruti prenosi mi zemlju, u sne, u sne, u sne.Samo, to više nisu, ni žene, ni ljudi živi,nego neke nemoćne, slabe, i setne, seni,što mi kažu, da nisu zveri, da nisu krivi,da im život baš ništa nije dao,pa šapću „ñao, ñao, ñao“i naše „ne, ne“. Ti, međutim, dišeš, u noćnoj tišini, do zvezda, što kazuju put Suncu u tvoj san. Ti slušaš svog srca lupu, u dubini, što udara, ko stenom, u mračni Kalemegdan. Tebi su naši boli sitni mravi. Ti biser suza naših bacaš u prah. Ali se nad njima, posle, Tvoja zora zaplavi, u koju se mlad i veseo zagledah. A kad umorno srce moje ućuti, da spi, uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, Ti. FINISTÈRE i njen stas,brak, poljupci, bura što je tako silna bila,priviđaju mi se još, po neki leptir, bulke, klas,dok, iz prošlosti, slušam, njen korak, tako lak.Samo, to više nije ona, ni njen glas nasmejan,nego neki kormoran, divljih i crnih krila,što viče: zrak svake sreće tone u Okean.Pa mi mrmlja reči „tombe“ i „sombre“.Pa krešti njino „ombre, ombre“. – i naš „grob“ i „mrak“. Ti, međutim, krećeš, ko naš labud večni, iz smrti, i krvi, prema Suncu, na svoj put. Dok meni dan tone u tvoj ponor rečni, Ti se dižeš, iz jutra, sav zracima obasut. Ja ću negde, sam, u Sahari, stati, u onoj gde su karavani seni, ali, ko što uz mrtvog Tuarega čuči mati, Ti ćeš, do smrti, biti uteha meni. A kad mi slome dušu, koplje i ruku i nogu, Tebe, Tebe, znam da ne mogu, ne mogu. ŽIVOT ljudski, i hrt,sveo list, galeb, srna, i Mesec na pučini,priviđaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrtjednog po jednog glumca našeg pozorišta.Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili više,nego neka pena, trenutci, šapat u Kini,što sapće, kao i srce, sve hladnije i tiše:da ne ostaju, ni Ming, ni yang, ni yin,ni Tao, trešnje, ni mandarin.Niko i ništa. Ti, međutim, sjaš, i sad, kroz san moj tavni, kroz bezbroj suza naših, večan, u mrak, i prah. Krv tvoja ko rosa pala je na ravni, ko nekad, da hladi tolikih samrtnički dah. Grlim još jednom, na Tvoj kamen strmi, i Tebe, i Savu, i Tvoj Dunav trom. Sunce se rađa u mom snu. Sini! Sevni! Zagrmi! Ime Tvoje, kao iz vedrog neba grom. A kad i meni odbije čas stari sahat Tvoj, to ime će biti poslednji šapat moj. Cooden Beach 1956

Poezija

Poezija
Miloš Crnjanski
Miloš Crnjanski bio  je srpski književnik i jedan od najznačajnijih stvaralaca srpske literature XX veka. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Bavio se i likovnom kritikom.
  Za života objavio je tri knjige poezije:
    1919 - Lirika Itake;
    1954 - Odabrani stihovi;
    1962 - Lament nad Beogradom;

Najpoznatije pesme Miloša Crnjaskog su: Sumatra, Mizera, Serenata, Stražilovo, Trag...

Lament nad Beogradom
JAN MAJEN i moj Srem,
Paris, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,
priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim, i mrem
i ležim, hladan, kao na pepelu klada.
Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde,
nego neka čudovišta, polipi, delfini,
što se tumbaju preko nas, i plove, i jezde,
i urliču: „Prah, pepeo, smrt je to.“
A viču i rusko „ničevo“ –
i špansko „nada“.

     Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,
     sa Avalom plavom, u daljini, kao breg.
     Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,
     i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
     U Tebi nema besmisla, ni smrti.
     Ti sjajiš kao iskopan stari mač.
     U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
     i ponavlja, kao dan i detinji plač.
     A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje,
     Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.

ESPANJA i naš Hvar,
Dobrović mrtvi, šeik što se u Sahari beli,
priviđaju mi se još, kao utvare, vatre, var.
Moj Sibe poludeli, zinuo kao peš.
Samo, to više nismo mi, u mladosti i moći,
već neki papagaji, čimpanzi; neveseli,
što mi se smeju i vrište u mojoj samoći.
Jedan se „Leiche! Leiche! Leiche!“ – dere.
Drugi mi šapće: „Cadavere!"
Treći: „Leš, leš, leš.“

     Ti, međutim, širiš, kao labud krila,
     zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju.
     Ti budiš veselost, što je nekad bila,
     kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju.
     U Tebi nema crva, ni sa groba.
     Ti blistaš, kao kroz suze ljudski smeh.
     U Tebi jedan orač peva, i u zimsko doba,
     prelivši krv, kao vino, u novi meh.
     A kad mi klone glava i budu stali sati,
     Ti ćeš me, znam, poljubiti kao mati.

TI, PROŠLOST, i moj svet,
mladost, ljubavi, gondole, i, na nebu, Mljetci,
priviđate mi se još, kao san, talas, lepi cvet,
u društvu maski, koje je po mene došlo.
Samo, to nisam ja, ni Venecija što se plavi,   
nego neke ruševine, aveti, i stećci,
što ostaju za nama na zemlji, i u travi.
Pa kažu: „Tu leži paša! – Prosjak! – Pas!“
A viču i francusko „tout passe".
I naše „prošlo".

     Ti, medutim, stojiš nad širokom rekom,
     nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao štit.
     Ti pevaš vedro, sa grmljavom dalekom,
     i tkaš u stoleća, sa munjama, i svoju nit.
     U Tebi nema moje ljudske tuge.
     Ti imaš streljača pogled prav i nem.
     Ti i plač pretvaraš, kao dažd, u šarene duge,
     a hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem.
     A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša,
     Tvoj će bagem pasti na me kao kiša.

LIŽBUA i moj put,
u svet, kule u vazduhu i na morskoj peni,
priviđaju mi se još, dok mi žižak drhće ko prut
i prenosi mi zemlju, u sne, u sne, u sne.
Samo, to više nisu, ni žene, ni ljudi živi,
nego neke nemoćne, slabe, i setne, seni,
što mi kažu, da nisu zveri, da nisu krivi,
da im život baš ništa nije dao,
pa šapću „ñao, ñao, ñao“
i naše „ne, ne“.

     Ti, međutim, dišeš, u noćnoj tišini,
     do zvezda, što kazuju put Suncu u tvoj san.
     Ti slušaš svog srca lupu, u dubini,
     što udara, ko stenom, u mračni Kalemegdan.
     Tebi su naši boli sitni mravi.
     Ti biser suza naših bacaš u prah.
     Ali se nad njima, posle, Tvoja zora zaplavi,
     u koju se mlad i veseo zagledah.
     A kad umorno srce moje ućuti, da spi,
     uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, Ti.

FINISTÈRE i njen stas,
brak, poljupci, bura što je tako silna bila,
priviđaju mi se još, po neki leptir, bulke, klas,
dok, iz prošlosti, slušam, njen korak, tako lak.
Samo, to više nije ona, ni njen glas nasmejan,
nego neki kormoran, divljih i crnih krila,
što viče: zrak svake sreće tone u Okean.
Pa mi mrmlja reči „tombe“ i „sombre“.
Pa krešti njino „ombre, ombre“. –  
i naš „grob“ i „mrak“.

     Ti, međutim, krećeš, ko naš labud večni,
     iz smrti, i krvi, prema Suncu, na svoj put.
     Dok meni dan tone u tvoj ponor rečni,
     Ti se dižeš, iz jutra, sav zracima obasut.
     Ja ću negde, sam, u Sahari, stati,
     u onoj gde su karavani seni,
     ali, ko što uz mrtvog Tuarega čuči mati,
     Ti ćeš, do smrti, biti uteha meni.
     A kad mi slome dušu, koplje i ruku i nogu,
     Tebe, Tebe, znam da ne mogu, ne mogu.

ŽIVOT ljudski, i hrt,
sveo list, galeb, srna, i Mesec na pučini,
priviđaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt
jednog po jednog glumca našeg pozorišta.
Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili više,
nego neka pena, trenutci, šapat u Kini,
što sapće, kao i srce, sve hladnije i tiše:
da ne ostaju, ni Ming, ni yang, ni yin,
ni Tao, trešnje, ni mandarin.
Niko i ništa.

     Ti, međutim, sjaš, i sad, kroz san moj tavni,
     kroz bezbroj suza naših, večan, u mrak, i prah.
     Krv tvoja ko rosa pala je na ravni,
     ko nekad, da hladi tolikih samrtnički dah.
     Grlim još jednom, na Tvoj kamen strmi,
     i Tebe, i Savu, i Tvoj Dunav trom.
     Sunce se rađa u mom snu. Sini! Sevni! Zagrmi!
     Ime Tvoje, kao iz vedrog neba grom.
     A kad i meni odbije čas stari sahat Tvoj,
     to ime će biti  poslednji šapat moj.

Cooden Beach 1956


Poezija
Miloš Crnjanski
Sudba
Lirika Itake;
Lament nad Beogradom

Istorija naroda Jugoslavije knjiga 1Podnaslov : Knjiga prva - do početka XVI veka ; karteAutor : Grupa autora

Istorija naroda Jugoslavije Knjiga 1

Istorija naroda Jugoslavije knjiga 1
Podnaslov : Knjiga prva - do početka XVI veka ; 
karte
Autor : Grupa autora


Pesme o majci

Branko V. Radičević