Name: Pesme
Availability: InStock
Author: Miloš Crnjanski

Pesme

Miloš Crnjanski bio je srpski književnik, novinar, prevodilac, kritičar i diplomata. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista.

KUMBARAizbor: Ratomir Rale DamjanovićSRPSKI USTANCIGOST U SRPSKOJ KUĆITRAGOVIItaka, Beograd, 1997meke korice, 20 x 22 cm, 48 + 48 str.Ratomir Damjanović je srpski radio novinar, pisac i recitator. Rođen je 29. januara 1945. godine u Donjem Tovarniku.Predgovor Ratomir Rale Damjanović, Likovi na naslovnoj strani: Vođi srpskih ustanaka 1804 i 1813 - Karađorđe i Knez Miloš Obrenović, Na klapni tekst Viktora Igoa "Za Srbiju", Pariz, 29. avgusta 1876, Tekst srpsko-engleski štampan u međusobno obrnutim smerovima, 96 str /Mag/S2

Kumbara

KUMBARA
izbor: Ratomir Rale Damjanović
SRPSKI USTANCI
GOST U SRPSKOJ KUĆI
TRAGOVI
Itaka, Beograd, 1997
meke korice, 20 x 22 cm, 48 + 48 str.
Ratomir Damjanović je srpski radio novinar, pisac i recitator. Rođen je 29. januara 1945. godine u Donjem Tovarniku.
Predgovor Ratomir Rale Damjanović, Likovi na naslovnoj strani: Vođi srpskih ustanaka 1804 i 1813 - Karađorđe i Knez Miloš Obrenović, Na klapni tekst Viktora Igoa "Za Srbiju", Pariz, 29. avgusta 1876, Tekst srpsko-engleski štampan u međusobno obrnutim smerovima, 96 str /Mag/S2


Kumbara
Izbor: Ratomir Rale Damjanović  je srpski radio novinar, pisac i recitator. Rođen je 29. januara 1945. godine u Donjem Tovarniku.

Svemirski brod GalaktikaEpopeja o borbi ljudske rase za opstanakGlen Larsen i Robert TerstonPlava pticaU beskrajnim svemirskim prostranstvima, sa maglovitim, mitskim sećanjima na svoju prapostojbinu. Zemlju, ljudska rasa već hiljadama godina živi rasprostrta na desetak udruženih planeta, vodeći hiljadugodišnji rat sa tuđom, okrutnom kosmičkom civilizacijom. I u trenutku slavlja, kada se već čini da je žuđeni, sveopšti mir na domaku ruku, dolazi do izdajničkog udarca neprijatelja: sav život na ljudskim planetama zatrt je, vojna moć čovekove rase gotovo je uništena, i samo jedan mali odred predvođen bojnim brodom Galaktika, nastoji da nađe novo pribežište negde u svemiru.Ali, gde da potraži to pribežište? Jedina mogućnost, čini se, ostaje Zemlja; niko nije siguran da planeta s tim imenom uopšte postoji... Da nije ona samo alem-kamen u središtu sačuvanih, ali dosta neodređenih legendi koje su preživele milenijume.Izbora, međutim, nema, i hrabra posada Galaktike upušta se u svoj najveći poduhvat. Moćni neprijatelj, stekavši preimućstvo prvog udarca, i u želji da dokrajči ljudski soj i zavlada čitavom galaksijom, neprestano im je na tragu, nagoneći poslednje izdanke sjajne civilizacije da pokažu junaštvo i dovitljivost ravne najvećim primerima davne, mitske prošlosti.Po romanu „Svemirski brod Galaktika` snimljen je i film, koji je, znatno nadmašio i slavno „Zvezdane ratove`

Svemirski brod Galaktika

Svemirski brod Galaktika
Epopeja o borbi ljudske rase za opstanak
Glen Larsen i Robert Terston
Plava ptica
U beskrajnim svemirskim prostranstvima, sa maglovitim, mitskim sećanjima na svoju prapostojbinu. Zemlju, ljudska rasa već hiljadama godina živi rasprostrta na desetak udruženih planeta, vodeći hiljadugodišnji rat sa tuđom, okrutnom kosmičkom civilizacijom. I u trenutku slavlja, kada se već čini da je žuđeni, sveopšti mir na domaku ruku, dolazi do izdajničkog udarca neprijatelja: sav život na ljudskim planetama zatrt je, vojna moć čovekove rase gotovo je uništena, i samo jedan mali odred predvođen bojnim brodom Galaktika, nastoji da nađe novo pribežište negde u svemiru.
Ali, gde da potraži to pribežište? Jedina mogućnost, čini se, ostaje Zemlja; niko nije siguran da planeta s tim imenom uopšte postoji... Da nije ona samo alem-kamen u središtu sačuvanih, ali dosta neodređenih legendi koje su preživele milenijume.
Izbora, međutim, nema, i hrabra posada Galaktike upušta se u svoj najveći poduhvat. Moćni neprijatelj, stekavši preimućstvo prvog udarca, i u želji da dokrajči ljudski soj i zavlada čitavom galaksijom, neprestano im je na tragu, nagoneći poslednje izdanke sjajne civilizacije da pokažu junaštvo i dovitljivost ravne najvećim primerima davne, mitske prošlosti.
Po romanu „Svemirski brod Galaktika` snimljen je i film, koji je, znatno nadmašio i slavno „Zvezdane ratove`


Svemirski brod Galaktika
Epopeja o borbi ljudske rase za opstanak
Glen Larsen i Robert Terston
Plava ptica

Aleksa ŠantićPesmeMatica srpska Novi Sad 1984 , tvrd povez, format 12,5 x 19,5 cm , zlatotisak, zaštitni omot, ćirilica, 246 stranaAleksa Šantić (Mostar, 27. maj 1868 — Mostar, 2. februar 1924) bio je srpski pesnik i akademik. Rodom je iz Mostara gde je proveo većinu života i pesničkog stvaralaštva.Rođen je u Mostaru, od oca Rista i majke Mare, gde je proveo većinu života. Otac mu je umro u ranom detinjstvu, pa je živeo u porodici strica Miha zvanog „Adža“. Imao je dva brata, Jeftana i Jakova, i jednu sestru Persu, dok mu je druga sestra, Zorica, umrla još kao beba. Pošto je živeo u trgovačkoj porodici, ukućani nisu imali dovoljno razumevanja za njegov talenat. Završio je trgovačku školu u Trstu i Ljubljani, potom se vratio u Mostar.Iz Trsta se vratio u Mostar 1883. godine i tu zatekao „neobično mrtvilo“, koje je bilo posledica „nedavnog ugušenog hercegovačkog ustanka protiv Osmanskog carstva“, kako piše o njemu Vladimir Ćorović. Bio je „prvo vreme prilično povučen“, vodio knjige u očevoj trgovini i čitao „listove i knjige do kojih je mogao u Mostaru doći“. Nekoliko godina kasnije započeo je svoj književni i društveni rad.Najveća dela stvarao je krajem 19. i početkom 20. veka. Uzori su mu bili srpski pisci Vojislav Ilić i Jovan Jovanović Zmaj, a od stranih je najviše poštovao Hajnriha Hajnea. U njegovim pesmama ima emocionalnog bola, rodoljublja, ljubavne čežnje i prkosa za nacionalno i socijalno ugrožen srpski narod.Godine 1887, postao je saradnik „Goluba“, zatim „Bosanske vile“, „Nove Zete“, „Javora“, „Otadžbine.“ Bio je 1888. osnivač i predsednik Srpskog pevačkog društva „Gusle“, koje uzima za program negovanje pesme i razvijanje nacionalne svesti. Zatim je izabran za prvog potpredsednika mostarskog pododbora „Prosvete“. Godine 1896. kada je pokrenuta „Zora“ bio je jedan od njenih prvih urednika.Aleksa Šantić u društvu pisaca oko 1905. (Sede: Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Aleksa Šantić i Janko Veselinović. Drugi red: Slobodan Jovanović (levo) i Milorad Mitrović (desno). Stoje: Mile Pavlović Krpa, Atanasije Šola, Radoje Domanović, Svetolik Jakšić, Ljubo Oborina, Risto Odavić i Jovan Skerlić.)Godine 1902, otišao je u Ženevu, ali je tamo jedva „izdržao tri nedelje; u naivnoj pesmi „Ja ne mogu ovde“ on je prostosrdačno zavapio kako ne može da podnese tuđinu“. 1907. Mostar ga je izabrao „kao jednog od svoja četiri predstavnika“ za prvu skupštinu Narodne organizacije. 1908. je „počeo da ozbiljno pobolevati, najpre od kamena u bubrezima, a posle, iza Svetskog rata, od toboparalize.“ „Za vreme aneksione krize bio je, sa Svetozarom Ćorovićem i Nikolom Kašikovićem, prebegao u Italiju i stavio se na raspoloženje srpskoj vladi, kao što će to ponoviti i 1912. godine, na početku Balkanskog rata“Kupio je 1910. vilu u Borcima kod Konjica, gde je živeo 1913. godine kada su ga austrougarske vlasti proterale iz Mostara.U toku Prvog svetskog rata zatvoren je kao talac i „u dva puta ponavljanoj parnici“ optuživan zbog svojih pesama. Po završetku rata izabran je u Mostaru za člana Srpskog odbora.Aleksa Šantić (u belom odelu) sa prijateljima iz časopisa SrđZa vreme njegovog života književna kritika je istakla dva „osnovna i jaka“ osećanja u njegovoj poeziji. Prvo osećanje je „žarka ljubav prema svome narodu“. Od početka to osećanje javlja se, uglavnom, u tri vida: kao ponos junačkom prošlošću, kao protest protiv mučne sadašnjosti i kao vera u bolju budućnost do koje će se doći kroz borbu i pobedu koja će predstavljati vaskrsnulu prošlost.Protest protiv mučne sadašnjosti, kao jedan od vidova u kojima se izražava rodoljubivo osećanje, nalazi se često u Šantićevim pesmama. Jedna od njih je ukazivanje na tešku narodnu bedu prouzrokovanu neprijateljskim pljačkanjem - kao, na primer, u pesmi „O, klasje moje“ iz 1910. godine:Svu muku tvoju, napor crna robapoješće silni pri gozbi i piru,a tebi samo, ko psu u sindžiru,baciće mrve... O, sram i grdoba!Drugi iskaz protesta je optuživanje „obeščašćenog i kukavnog doba“. To optuživanje odmereno je prema junačkoj prošlosti i prema zahtevima budućnosti koja je takođe određena junačkom prošlošću. U tom duhu je, na primer, pesma iz 1908. godine koja počinje stihom „Obeščašćeno i kukavno doba“.Šantić je dosta pisao i ljubavnu poeziju, ali ona je kod njega uglavnom setna i odiše čežnjom. Takva je, na primer i pesma Jedna suza:I kobna miso morit me stade:što moja nisi i što smiraj danane nosi meni zvijezde, no jade? Vaj, vjetar huji... a ja mislim na te,I sve te gledam kroz suzu što lije,Gdje bereš slatke, raspukle granate.[a] Aleksa Šantić, srpski pesnik.Tokom života je objavio veliki broj pesama, a od dela se izdvajaju: „Hasanaginica“, „Na starim ognjištima“, „Anđelija“, „Nemanja“ i „Pod maglom“. Najpoznatije njegove pesme su: „Emina“ (1903), „Ne vjeruj“ (1905), „Ostajte ovdje“ (1896), „Pretprazničko veče“ (1910), „Što te nema?“ (1897), „Veče na školju“ (1904), „O klasje moje“ (1910), „Moja otadžbina“ (1908), „Mi znamo sudbu“ (1907), „Boka“ (1906), „Pod krstom“ (1906), „Kovač“ (1905). Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1914.Umro je od tuberkuloze u Mostaru 2. februara 1924.

Aleksa Šantić
Pesme
Matica srpska Novi Sad 1984 , tvrd povez, format 12,5 x 19,5 cm , zlatotisak, zaštitni omot, ćirilica, 246 strana
Aleksa Šantić (Mostar, 27. maj 1868 — Mostar, 2. februar 1924) bio je srpski pesnik i akademik. Rodom je iz Mostara gde je proveo većinu života i pesničkog stvaralaštva.
Rođen je u Mostaru, od oca Rista i majke Mare, gde je proveo većinu života. Otac mu je umro u ranom detinjstvu, pa je živeo u porodici strica Miha zvanog „Adža“. Imao je dva brata, Jeftana i Jakova, i jednu sestru Persu, dok mu je druga sestra, Zorica, umrla još kao beba. Pošto je živeo u trgovačkoj porodici, ukućani nisu imali dovoljno razumevanja za njegov talenat. Završio je trgovačku školu u Trstu i Ljubljani, potom se vratio u Mostar.
Iz Trsta se vratio u Mostar 1883. godine i tu zatekao „neobično mrtvilo“, koje je bilo posledica „nedavnog ugušenog hercegovačkog ustanka protiv Osmanskog carstva“, kako piše o njemu Vladimir Ćorović. Bio je „prvo vreme prilično povučen“, vodio knjige u očevoj trgovini i čitao „listove i knjige do kojih je mogao u Mostaru doći“. Nekoliko godina kasnije započeo je svoj književni i društveni rad.
Najveća dela stvarao je krajem 19. i početkom 20. veka. Uzori su mu bili srpski pisci Vojislav Ilić i Jovan Jovanović Zmaj, a od stranih je najviše poštovao Hajnriha Hajnea. U njegovim pesmama ima emocionalnog bola, rodoljublja, ljubavne čežnje i prkosa za nacionalno i socijalno ugrožen srpski narod.
Godine 1887, postao je saradnik „Goluba“, zatim „Bosanske vile“, „Nove Zete“, „Javora“, „Otadžbine.“ Bio je 1888. osnivač i predsednik Srpskog pevačkog društva „Gusle“, koje uzima za program negovanje pesme i razvijanje nacionalne svesti. Zatim je izabran za prvog potpredsednika mostarskog pododbora „Prosvete“. Godine 1896. kada je pokrenuta „Zora“ bio je jedan od njenih prvih urednika.
Aleksa Šantić u društvu pisaca oko 1905. (Sede: Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Aleksa Šantić i Janko Veselinović. Drugi red: Slobodan Jovanović (levo) i Milorad Mitrović (desno). Stoje: Mile Pavlović Krpa, Atanasije Šola, Radoje Domanović, Svetolik Jakšić, Ljubo Oborina, Risto Odavić i Jovan Skerlić.)
Godine 1902, otišao je u Ženevu, ali je tamo jedva „izdržao tri nedelje; u naivnoj pesmi „Ja ne mogu ovde“ on je prostosrdačno zavapio kako ne može da podnese tuđinu“. 1907. Mostar ga je izabrao „kao jednog od svoja četiri predstavnika“ za prvu skupštinu Narodne organizacije. 1908. je „počeo da ozbiljno pobolevati, najpre od kamena u bubrezima, a posle, iza Svetskog rata, od toboparalize.“ „Za vreme aneksione krize bio je, sa Svetozarom Ćorovićem i Nikolom Kašikovićem, prebegao u Italiju i stavio se na raspoloženje srpskoj vladi, kao što će to ponoviti i 1912. godine, na početku Balkanskog rata“
Kupio je 1910. vilu u Borcima kod Konjica, gde je živeo 1913. godine kada su ga austrougarske vlasti proterale iz Mostara.
U toku Prvog svetskog rata zatvoren je kao talac i „u dva puta ponavljanoj parnici“ optuživan zbog svojih pesama. Po završetku rata izabran je u Mostaru za člana Srpskog odbora.
Aleksa Šantić (u belom odelu) sa prijateljima iz časopisa Srđ
Za vreme njegovog života književna kritika je istakla dva „osnovna i jaka“ osećanja u njegovoj poeziji. Prvo osećanje je „žarka ljubav prema svome narodu“. Od početka to osećanje javlja se, uglavnom, u tri vida: kao ponos junačkom prošlošću, kao protest protiv mučne sadašnjosti i kao vera u bolju budućnost do koje će se doći kroz borbu i pobedu koja će predstavljati vaskrsnulu prošlost.
Protest protiv mučne sadašnjosti, kao jedan od vidova u kojima se izražava rodoljubivo osećanje, nalazi se često u Šantićevim pesmama. Jedna od njih je ukazivanje na tešku narodnu bedu prouzrokovanu neprijateljskim pljačkanjem - kao, na primer, u pesmi „O, klasje moje“ iz 1910. godine:
Svu muku tvoju, napor crna roba
poješće silni pri gozbi i piru,
a tebi samo, ko psu u sindžiru,
baciće mrve... O, sram i grdoba!
Drugi iskaz protesta je optuživanje „obeščašćenog i kukavnog doba“. To optuživanje odmereno je prema junačkoj prošlosti i prema zahtevima budućnosti koja je takođe određena junačkom prošlošću. U tom duhu je, na primer, pesma iz 1908. godine koja počinje stihom „Obeščašćeno i kukavno doba“.
Šantić je dosta pisao i ljubavnu poeziju, ali ona je kod njega uglavnom setna i odiše čežnjom. Takva je, na primer i pesma Jedna suza:
I kobna miso morit me stade:
što moja nisi i što smiraj dana
ne nosi meni zvijezde, no jade?

Vaj, vjetar huji... a ja mislim na te,
I sve te gledam kroz suzu što lije,
Gdje bereš slatke, raspukle granate.[a]

Aleksa Šantić, srpski pesnik.
Tokom života je objavio veliki broj pesama, a od dela se izdvajaju: „Hasanaginica“, „Na starim ognjištima“, „Anđelija“, „Nemanja“ i „Pod maglom“. Najpoznatije njegove pesme su: „Emina“ (1903), „Ne vjeruj“ (1905), „Ostajte ovdje“ (1896), „Pretprazničko veče“ (1910), „Što te nema?“ (1897), „Veče na školju“ (1904), „O klasje moje“ (1910), „Moja otadžbina“ (1908), „Mi znamo sudbu“ (1907), „Boka“ (1906), „Pod krstom“ (1906), „Kovač“ (1905).

Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1914.
Umro je od tuberkuloze u Mostaru 2. februara 1924.


Aleksa Šantić
Pesme
Matica srpska - Novi Sad

Džon GolsvordiModerna komedijaBeli majmunSrebrna kašikaLabudova pesmaDžON GOLSVORDIMODERNA KOMEDIJAModerna komedija je hronološki nastavak Sage o Forsajtima. U prvoj knjizi, Beli majmun, koja obuhvata razdoblje 1922—1923, Fler igra glavnu ulogu, dok u drugoj, Srebrnoj kašici, koja obuhvata razdoblje 1924—1925, ona unekoliko gubi vodeću ulogu, koju sada preuzima Mardžori Ferar, mlada i otmena dama „iz društva“. Džon i Irena povukli su se u pozadinu, i o njima saznajemo vrlo malo, sve do međuigara Ćutljivi ljubavnici i Prolaznici. U trećoj knjizi, Labudova pesma, koja doseže do 1926 godine, Soms, Fler i Džon imaju opet glavne uloge.Po mišljenju engleske kritike, Moderna komedija je briljantnija od Sage o Forsajtima. Život koji Golsvordi sada prikazuje izgubio je svoj sumorni vid kojim se odlikuje prva trilogija. Između Posednika (1886) i Labudove pesme (1926) razmak je četrdeset godina. Golsvordi sada prikazuje društvo čije je temelje potresao Prvi svetski rat, i ta posleratna vibriranja osećaju se kroz sve tri knjige Moderne komedije. U ovim knjigama Golsvordi je onaj isti kritičar društva, ali se sada izdiže nad svojim materijalom i ironično se osmehuje na moderno ljudsko pozorište. Ova ironija njegovog zrelijeg doba nema više one gorčine kojom se odlikuje Posednik. Dobroćudan humor i duboka čovečnost glavne su odlike dve druge trilogije.

Moderna komedija

Džon Golsvordi
Moderna komedija
Beli majmun
Srebrna kašika
Labudova pesma
DžON GOLSVORDI
MODERNA KOMEDIJA
Moderna komedija je hronološki nastavak Sage o Forsajtima. U prvoj knjizi, Beli majmun, koja obuhvata razdoblje 1922—1923, Fler igra glavnu ulogu, dok u drugoj, Srebrnoj kašici, koja obuhvata razdoblje 1924—1925, ona unekoliko gubi vodeću ulogu, koju sada preuzima Mardžori Ferar, mlada i otmena dama „iz društva“. Džon i Irena povukli su se u pozadinu, i o njima saznajemo vrlo malo, sve do međuigara Ćutljivi ljubavnici i Prolaznici. U trećoj knjizi, Labudova pesma, koja doseže do 1926 godine, Soms, Fler i Džon imaju opet glavne uloge.
Po mišljenju engleske kritike, Moderna komedija je briljantnija od Sage o Forsajtima. Život koji Golsvordi sada prikazuje izgubio je svoj sumorni vid kojim se odlikuje prva trilogija. Između Posednika (1886) i Labudove pesme (1926) razmak je četrdeset godina. Golsvordi sada prikazuje društvo čije je temelje potresao Prvi svetski rat, i ta posleratna vibriranja osećaju se kroz sve tri knjige Moderne komedije. U ovim knjigama Golsvordi je onaj isti kritičar društva, ali se sada izdiže nad svojim materijalom i ironično se osmehuje na moderno ljudsko pozorište. Ova ironija njegovog zrelijeg doba nema više one gorčine kojom se odlikuje Posednik. Dobroćudan humor i duboka čovečnost glavne su odlike dve druge trilogije.


Džon Golsvordi
Moderna komedija
Beli majmun
Srebrna kašika
Labudova pesma

Dobrica Ćosić U tuđem veku II Dnevnik 1. januar 2004 - 29. decembar 2010U svojoj testamentarnoj knjizi Dobrica Ćosić, kao značajan svedok epohe, ispisuje burnu i prelomnu istoriju Srbije prve decenije XXI veka. Ovom knjigom Ćosić okončava dnevničke zapise koje je vodio preko šest decenija. Ti zapisi, uz to, prvi put rasvetljavaju Ćosićev intimni doživljaj života, njegov odnos prema porodici, ali i odnos prema samom činu pisanja.Kako se i zašto istorija i dalje poigrava sa Srbijom? Kuda smo se zaputili? Kako smo i zašto izgubili Kosovo? Ovo su samo neka od pitanja koja Ćosić promišlja, pokušavajući da razume i rasvetli ulogu različitih političkih, kulturnih i javnih ličnosti u novoj Srbiji u kontekstu nove geopolitičke podele sveta.„Duboko i lično svedočanstvo o kraju jedne epohe iz pera čoveka koji je podjednako bio i njen svedok i njen tvorac. Ovo delo je amanet koji je ostavio i onima koji su ga poštovali i onima koji su izgradili karijere napadajući ga. Svako od njih će u njemu pronaći baš ono što mu treba.“ Dejan Stojiljković„Zasnovana na tradiciji najboljih pisaca tog žanra, od Tolstojevih dnevnika do Malroovih Antimemoara, ova knjiga je sa osećanjem neizvesnosti i zabrinutosti zagledana u budućnost i predstavlja gorko ali otrežnjujuće svedočanstvo o suštinskim promenama koje su se dogodile u zemlji i u svetu. U njoj Ćosić preispituje brojna pitanja koja su opsedala mnoge pisce i istoričare pre njega, i koja se kreću u krugu neuralgičnih srpskih tema.“ Marko Krstić„Dnevnički zapisi Dobrice Ćosića fasciniraju na jedan nov način: otkrivaju nam, naime, da je Ćosić dvadeset i prvi vek, u koji je kao svedok zakoračio, koji nije literarno obrađivao i koji je doživljavao kao tuđ, ipak razumeo bolje od mnogih koji bi po krštenici trebalo da budu ljudi našeg tužnog stoleća.“ Vladimir Kecmanović

U tudjem veku II

Dobrica Ćosić 
U tuđem veku II Dnevnik 
1. januar 2004 - 29. decembar 2010
U svojoj testamentarnoj knjizi Dobrica Ćosić, kao značajan svedok epohe, ispisuje burnu i prelomnu istoriju Srbije prve decenije XXI veka. Ovom knjigom Ćosić okončava dnevničke zapise koje je vodio preko šest decenija. Ti zapisi, uz to, prvi put rasvetljavaju Ćosićev intimni doživljaj života, njegov odnos prema porodici, ali i odnos prema samom činu pisanja.
Kako se i zašto istorija i dalje poigrava sa Srbijom? Kuda smo se zaputili? Kako smo i zašto izgubili Kosovo? Ovo su samo neka od pitanja koja Ćosić promišlja, pokušavajući da razume i rasvetli ulogu različitih političkih, kulturnih i javnih ličnosti u novoj Srbiji u kontekstu nove geopolitičke podele sveta.
„Duboko i lično svedočanstvo o kraju jedne epohe iz pera čoveka koji je podjednako bio i njen svedok i njen tvorac. Ovo delo je amanet koji je ostavio i onima koji su ga poštovali i onima koji su izgradili karijere napadajući ga. Svako od njih će u njemu pronaći baš ono što mu treba.“ Dejan Stojiljković
„Zasnovana na tradiciji najboljih pisaca tog žanra, od Tolstojevih dnevnika do Malroovih Antimemoara, ova knjiga je sa osećanjem neizvesnosti i zabrinutosti zagledana u budućnost i predstavlja gorko ali otrežnjujuće svedočanstvo o suštinskim promenama koje su se dogodile u zemlji i u svetu. U njoj Ćosić preispituje brojna pitanja koja su opsedala mnoge pisce i istoričare pre njega, i koja se kreću u krugu neuralgičnih srpskih tema.“ Marko Krstić
„Dnevnički zapisi Dobrice Ćosića fasciniraju na jedan nov način: otkrivaju nam, naime, da je Ćosić dvadeset i prvi vek, u koji je kao svedok zakoračio, koji nije literarno obrađivao i koji je doživljavao kao tuđ, ipak razumeo bolje od mnogih koji bi po krštenici trebalo da budu ljudi našeg tužnog stoleća.“ Vladimir Kecmanović


Dobrica Ćosić U tuđem veku II Dnevnik 1. januar 2004 - 29. decembar 2010

U tuđem veku II

Pavao PavličićSlobodni padPavao Pavličić (rođen 1946), dobitnik NIN-ove nagrade za prethodno objavljeni VEČERNJI AKT Pavao Pavličić (Vukovar, 16. avgust 1946) hrvatski je književnik, istoričar književnosti, univerzitetski profesor i akademik. On je istaknut po pisanju kriminalističkih romana za decu i odrasle. Objavio je preko šezdeset knjiga, prevodio je sa italijanskog i napisao više filmskih i televizijskih scenarija. Pavličić je najproduktivniji hrvatski pisac.Zanimljiva i nesvakidašnja priča o 35-godišnjem istoričaru Novaku, koji se upisuje u jedan zagrebački aero-klub ne bi li otkrio tajnu nestanka svoga oca. Otac mu je, naime, kao velika aero-zvezda iz prvih posleratnih godina nestao 1953. pod misterioznim okolnostima. Budući da su u kriminalističku strukuturu ove priče upleteni i neki fantastični elementi, moglo bi se reći da je Slobodan pad još jedan uspešan spoj krimića i fantastike.

Slobodni pad

Pavao Pavličić
Slobodni pad
Pavao Pavličić (rođen 1946), dobitnik NIN-ove nagrade za prethodno objavljeni VEČERNJI AKT 
Pavao Pavličić (Vukovar, 16. avgust 1946) hrvatski je književnik, istoričar književnosti, univerzitetski profesor i akademik. On je istaknut po pisanju kriminalističkih romana za decu i odrasle. Objavio je preko šezdeset knjiga, prevodio je sa italijanskog i napisao više filmskih i televizijskih scenarija. Pavličić je najproduktivniji hrvatski pisac.
Zanimljiva i nesvakidašnja priča o 35-godišnjem istoričaru Novaku, koji se upisuje u jedan zagrebački aero-klub ne bi li otkrio tajnu nestanka svoga oca. Otac mu je, naime, kao velika aero-zvezda iz prvih posleratnih godina nestao 1953. pod misterioznim okolnostima. Budući da su u kriminalističku strukuturu ove priče upleteni i neki fantastični elementi, moglo bi se reći da je Slobodan pad još jedan uspešan spoj krimića i fantastike.



Pavao Pavličić  (Vukovar, 16. avgust 1946) hrvatski je književnik, istoričar književnosti, univerzitetski profesor i akademik. 
Slobodni pad


Meri ŠeliFrankenštajnPripovest o modernom PrometejuPlava ptica knjiga 43Frankenštajn ili moderni Prometej (engl. Frankenstein, or The Modern Prometeus) roman je engleske književnice Meri Šeli (1797–1851) koji je nastao 1818 i koji govori o Viktoru Frankenštajnu, mladom naučniku koji stvara grusno, pametno stvorenje putem jednog neobičnog naučnog eksperimenta. Šeli je počela da piše ovu priču u svojoj osamnaestoj godini u epistolarnoj formi, a prvo izdanje romana je anonimno objavljeno u Londonu 1. januara 1818, kad je ona imala dvadeset godina. Predgovor za knjigu joj je napisao Persi Biš Šeli i sa posvetom filozofu Vilijamu Godvinu, njenom ocu. Delo je objavljeno u tri toma, standardnom formatu za prva izdanja iz 19. veka u tiražu od samo 500 primeraka. Iako je delo prožeto gotikom i romantizmom Frankenštajn se smatra prvim romanom naučne fantastike. Smatra se da je inspiracija za lik Frankenštajna bio hemičar Hamfri Dejvi.

Frankenstajn

Meri Šeli
Frankenštajn
Pripovest o modernom Prometeju
Plava ptica knjiga 43
Frankenštajn ili moderni Prometej (engl. Frankenstein, or The Modern Prometeus) roman je engleske književnice Meri Šeli (1797–1851) koji je nastao 1818 i koji govori o Viktoru Frankenštajnu, mladom naučniku koji stvara grusno, pametno stvorenje putem jednog neobičnog naučnog eksperimenta. Šeli je počela da piše ovu priču u svojoj osamnaestoj godini u epistolarnoj formi, a prvo izdanje romana je anonimno objavljeno u Londonu 1. januara 1818, kad je ona imala dvadeset godina. Predgovor za knjigu joj je napisao Persi Biš Šeli i sa posvetom filozofu Vilijamu Godvinu, njenom ocu. Delo je objavljeno u tri toma, standardnom formatu za prva izdanja iz 19. veka u tiražu od samo 500 primeraka. Iako je delo prožeto gotikom i romantizmom Frankenštajn se smatra prvim romanom naučne fantastike. Smatra se da je inspiracija za lik Frankenštajna bio hemičar Hamfri Dejvi.


Meri Šeli
Frankenštajn
Pripovest o modernom Prometeju
Frankenštajn ili moderni Prometej
Plava ptica knjiga 43