Lovac u zitu

Lovac u žitu

Igor Mandić Predsmrtni dnevnikIgor Mandić (Šibenik, 20. novembar 1939 — Zagreb, 13. mart 2022) bio je hrvatski književnik, esejista, feljtonista, polemičar, kao i književni i muzički kritičar.*Došlo neko takvo vrijeme, da se smrt „vrati u život“ – tako će, paradoksalnom morbidnosti, vjerojatno odgovoriti Igor Mandić na pitanje što ga je ponukalo na pisanje „Predsmrtnog dnevnika“. Ako se uzme u obzir da su promišljanja o velikim, ali prešutno zataškanim temama moderne civilizacije – tj. o starosti, samoubojstvu i smrti – danas ponajviše.Došlo neko takvo vrijeme, da se smrt „vrati u život“ – tako će, paradoksalnom morbidnosti, vjerojatno odgovoriti Igor Mandić na pitanje što ga je ponukalo na pisanje „Predsmrtnog dnevnika“. Ako se uzme u obzir da su promišljanja o velikim, ali prešutno zataškanim temama moderne civilizacije – tj. o starosti, samoubojstvu i smrti – danas ponajviše u domeni medicinskih znanosti ili da ih se razvlači po novinama u paušalnom dajdžestiranju, onda se naglašava jedinstvenost ovoga dnevnika sročenoga iz literarnoga konteksta. Propuštajući te velike teme kroz filtar osobne i obiteljske sudbine, Mandić je ovdje čitateljima izručio istovremeno opis svojih (netočno predviđenih) posljednjih dana i sukus ponajboljih ideja koje su o istim temama kroz povijest već sročili neki od najoštroumnijih filozofa, sociologa, antropologa… Dakako, na impuls pisanja u prvom je redu utjecalo osobno iskustvo starenja i možda previše naglašena patetična svijest – formulirana prema J. Améryju kao „nagnuće prema smrti“ – kako su njegova životna putanja i djelovanje dokrajčeni (I. M. rođen je 1939. g.).Srećom, nije pogodio, pa kako se taj slućeni kraj nije dogodio ni tijekom pisanja ni po zapisivanju (IV./2014. – VIII./2015.), umjesto loših vijesti dobili smo ovakav dnevnik, prvi i jedini takav u povijesti hrvatske (i šire) tekstualnosti. Nasuprot mogućoj sumnji kako je biološko klonuće prouzročilo i slabljenje pisma, ovdje se čita kako se iskazano „nagnuće prema smrti“ često samo od sebe pobija. Stoga ovdje zatječemo i onoga „staroga“ (tj. mlađega) Mandića, poznatog nam desetljećima po polemičkim knjigama (npr. „Nježno srce“; „Policajci duha“; „Sloboda lajanja“; „Za našu stvar“; „Hitna služba“; „Bijela vrana“ itd.). Dakle i u predsmrtnom ozračju – koje se priviđa autoru – njegov intelektualno-biološki nerv tome se opire. Možda hoće reći kako se smrti najbolje može napakostiti tako da joj, makar i u posljednji čas – opalimo pljusku.

Predsmrtni dnevnik

Igor Mandić
 Predsmrtni dnevnik
Igor Mandić (Šibenik, 20. novembar 1939 — Zagreb, 13. mart 2022) bio je hrvatski književnik, esejista, feljtonista, polemičar, kao i književni i muzički kritičar.
*
Došlo neko takvo vrijeme, da se smrt „vrati u život“ – tako će, paradoksalnom morbidnosti, vjerojatno odgovoriti Igor Mandić na pitanje što ga je ponukalo na pisanje „Predsmrtnog dnevnika“. Ako se uzme u obzir da su promišljanja o velikim, ali prešutno zataškanim temama moderne civilizacije – tj. o starosti, samoubojstvu i smrti – danas ponajviše.Došlo neko takvo vrijeme, da se smrt „vrati u život“ – tako će, paradoksalnom morbidnosti, vjerojatno odgovoriti Igor Mandić na pitanje što ga je ponukalo na pisanje „Predsmrtnog dnevnika“. Ako se uzme u obzir da su promišljanja o velikim, ali prešutno zataškanim temama moderne civilizacije – tj. o starosti, samoubojstvu i smrti – danas ponajviše u domeni medicinskih znanosti ili da ih se razvlači po novinama u paušalnom dajdžestiranju, onda se naglašava jedinstvenost ovoga dnevnika sročenoga iz literarnoga konteksta. Propuštajući te velike teme kroz filtar osobne i obiteljske sudbine, Mandić je ovdje čitateljima izručio istovremeno opis svojih (netočno predviđenih) posljednjih dana i sukus ponajboljih ideja koje su o istim temama kroz povijest već sročili neki od najoštroumnijih filozofa, sociologa, antropologa… Dakako, na impuls pisanja u prvom je redu utjecalo osobno iskustvo starenja i možda previše naglašena patetična svijest – formulirana prema J. Améryju kao „nagnuće prema smrti“ – kako su njegova životna putanja i djelovanje dokrajčeni (I. M. rođen je 1939. g.).
Srećom, nije pogodio, pa kako se taj slućeni kraj nije dogodio ni tijekom pisanja ni po zapisivanju (IV./2014. – VIII./2015.), umjesto loših vijesti dobili smo ovakav dnevnik, prvi i jedini takav u povijesti hrvatske (i šire) tekstualnosti. Nasuprot mogućoj sumnji kako je biološko klonuće prouzročilo i slabljenje pisma, ovdje se čita kako se iskazano „nagnuće prema smrti“ često samo od sebe pobija. Stoga ovdje zatječemo i onoga „staroga“ (tj. mlađega) Mandića, poznatog nam desetljećima po polemičkim knjigama (npr. „Nježno srce“; „Policajci duha“; „Sloboda lajanja“; „Za našu stvar“; „Hitna služba“; „Bijela vrana“ itd.). Dakle i u predsmrtnom ozračju – koje se priviđa autoru – njegov intelektualno-biološki nerv tome se opire. Možda hoće reći kako se smrti najbolje može napakostiti tako da joj, makar i u posljednji čas – opalimo pljusku.


Igor Mandić Predsmrtni dnevnik Igor Mandic polovna knjiga

Alan Ford - Superhikov veliki pothvatbroj 392Magnus i Bunker

Alan Ford - Superhikov veliki pothvat

Alan Ford - Superhikov veliki pothvat
broj 392
Magnus i Bunker


Henry MillerOPUS PISTORUM BILD Skandal Edition nemački jezik"Henry, der Geld brauchte, schlug mir vor, er werde für mich verkäufliche Texte schreiben. Ich bot ihm ein Honorar von einem Dollar pro Seite, dafür erhielt ich alle Rechte ... Ich bezahlte immer bar, wie ausgemacht. Nach wenigen Monaten ergaben die angesammelten Seiten ein komplettes Buch, dem er den Titel OPUS PISTORUM gab" (Milton Luboviski, Buchhändler in Hollywood, 1983 in einer eidesstattlichen Erklärung).Diese spät entdeckten Erotica des großen Autors sind für Kenner - und nicht nur für diese - eine literarische Sensation.HENRY MILLER (1891-1980) was an American writer and painter infamous for breaking with existing literary forms and developing a new sort of "novel" that is a mixture of novel, autobiography, social criticism, philosophical reflection, surrealist free association, and mysticism, one that is distinctly always about and expressive of the real-life Henry Miller and yet is also fictional. His most characteristic works of this kind are "Tropic of Cancer," "Tropic of Capricorn," and "Black Spring." His books were banned in the United States for their lewd content until 1964 when a court ruling overturned this order, acknowledging Miller’s work as literature in what became one of the most celebrated victories of the sexual revolution.

OPUS PISTORUM

Henry Miller
OPUS PISTORUM
 BILD Skandal Edition 
nemački jezik
"Henry, der Geld brauchte, schlug mir vor, er werde für mich verkäufliche Texte schreiben. Ich bot ihm ein Honorar von einem Dollar pro Seite, dafür erhielt ich alle Rechte ... Ich bezahlte immer bar, wie ausgemacht. Nach wenigen Monaten ergaben die angesammelten Seiten ein komplettes Buch, dem er den Titel OPUS PISTORUM gab" (Milton Luboviski, Buchhändler in Hollywood, 1983 in einer eidesstattlichen Erklärung).Diese spät entdeckten Erotica des großen Autors sind für Kenner - und nicht nur für diese - eine literarische Sensation.
HENRY MILLER (1891-1980) was an American writer and painter infamous for breaking with existing literary forms and developing a new sort of "novel" that is a mixture of novel, autobiography, social criticism, philosophical reflection, surrealist free association, and mysticism, one that is distinctly always about and expressive of the real-life Henry Miller and yet is also fictional. His most characteristic works of this kind are "Tropic of Cancer," "Tropic of Capricorn," and "Black Spring." His books were banned in the United States for their lewd content until 1964 when a court ruling overturned this order, acknowledging Miller’s work as literature in what became one of the most celebrated victories of the sexual revolution.


Henry Miller
OPUS PISTORUM
 BILD Skandal Edition 

Boro KrivokapićUmorna levicaIntervji sa Milan Kasanin, Vladimir Pogacic, Krsto Skanata, Vidosav Stevanovic, Miodrag Bulatovic, Mira Trailovic, Dragutin Gostuski, Bogdan Bogdanovic i drugi.Novinar i publicista Boro Krivokapić , kolumnista "Pobjede" i dugogodišnji novinar "NIN"-a ostaće upamćen i po knjigama "Pitao sam Krležu" i "Treba li spaliti Kiša".

Umorna levica

Boro Krivokapić
Umorna levica
Intervji sa Milan Kasanin, Vladimir Pogacic, Krsto Skanata, Vidosav Stevanovic, Miodrag Bulatovic, Mira Trailovic, Dragutin Gostuski, Bogdan Bogdanovic i drugi.
Novinar i publicista Boro Krivokapić , kolumnista "Pobjede" i dugogodišnji novinar "NIN"-a ostaće upamćen i po knjigama "Pitao sam Krležu" i "Treba li spaliti Kiša".


Ginter Vilhelm Gras (nem. Günter Wilhelm Grass; Gdanjsk, Poljska, 16. oktobar 1927 – 13. april 2015[1]) bio je nemački književnik. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1999. godine. Njegovo najpoznatije delo, Limeni doboš, pripada žanru magičnog realizma. Njegova dela često imaju snažnu socijalistički orijentisanu političku dimenziju. Gras je bio veliki pristalica Socijaldemokratske partije Nemačke. Kad je 2006. godine, posle decenija prikrivanja istine, priznao da je kao mladić poslednjih nekoliko meseci Drugog svetskog rata bio u elitnim nacističkim SS jedinicama, bilo je predloga da mu se Nobelova nagrada oduzme, što nije moguće.Izvor: Vikipedija&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Reka Visla se izliva i čini štetu na početku Grasovog romana. Dakle, problem sa rekama nije od juče i nije nov. Tamošnji ljudi shvataju da moraju regulisati vodotok, da im ne bi zagorčavao život, i to čine pre ravno 120 godina. Da li mi toliko godina kasnimo sa svojim rekama, koje su tekle i tada, i sada, ili je voda odnela ljude?&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Simbolički, naravno, reka se izliva, ta Visla kod tog Grasa, jer miševi raznih koncesija riju po nasipu, prave rupe i hodnike, te na taj način urušavaju nasip, koji bi mogao da simbolizuje državu, jer voda prodre u hodnike i ruši građevinu. Miševi mogu biti najpre jevrejski, ali i katolički, te pravoslavni. Iako to nema veze sa realnošću, traži se mačka koja će pohvatati i ubiti miševe. Hoće li ih i pojesti, to je već njena stvar. A, kad mačka počne da pravi probleme, onda se traži i pas. Samo to bude, kao po običaju, kasno.Kolika te reka plavi, toliki si narod. Takav ti je karakter. Ne možeš biti ni jedan drugi narod osim onaj od reka koje te zapljuskuju. Potok li si po karakteru, što se izbujiči i brzo potroši, ili si ogromna reka koja tiho teče i nikad ne presušuje, koja plovi kroz države i stigne do mora. Koliko si veliku reku zauzdao i osvojio, toliko si uzdigao i uvećao svoj narod. Sve dok ga plave potoci, taj narod preživljava ''pseće godine''.Mali narodi koji žele da postanu veliki, da kontrolišu velika prostranstva i da prelaze nepregledna mora i reke – moraju osvojiti svet i zauzdati veliku reku u duhu, u stvaralaštvu duše, a ne imitirajući (neuspešno) fizičko osvajanje sveta i tehnologije osvajanja i zauzdavanja.„Jedna vetrenjača zna samo za dane sa i za dane bez pogodnog vetra“. (Ginter Gras)Jedan čovek zna samo za dane kad je bio čovek i dane kada je glumio da je čovek. Jedan narod zna samo za dane kad je bio slobodan i kada se borio za slobodu. Između toga je vreme kada se gubi sloboda, ponekad i neprimetno. Ponekad i nesvesno. Kad bi narodi znali da upravo tada/sada gube slobodu, onda bi oni to sprečili. Ali ne znaju jer uživaju u slobodi, pa ne žele ni drugima da je uskraćuju.Jesu li strašila za ptice, onda, oružje za borbu za slobodu? Možda je to simbolična odbrana od nacističkih čeličnih ptica koje će uskoro srušiti svetske gradove ili se jedan od Grasovih junaka slučajno zove baš Amzel, što na nemačkom znači ''kos'' (ptica: kos: Kosovo), što onda knjizi daje i proročki karakter kada su čelične ptice u pitanju i strašila koja su pravili Srbi, ne da uplaše te ptice, već da ih navedu na lažan trag. Ili je slučajno, što će se ispostaviti, da Srbi neće imati dovoljno strašila za ptice, da prestraše ptice, na KOS(ovu), to jest, na zemlji kosova-ptica?! Jesu li ''pseće godine'', u stvari, ''strašila za ptice'', ne za miševe, mačke i pse – ptice treba strašiti.Pojava nacizma svojevremeno nije ozbiljno shvaćena. Svaka sredina se suočavala različito i ponašala se drugačije u odnosu na pojavu nacizma. U početku su svi ti zaluđenici po pivnicama, u smešnim uniformama sa još smešnijim obeležjima, izgledali kao kakvi zanesenjaci koji nemaju drugog posla no da marširaju i pale bakljade. A, onda, polako, mic po mic, strah i interesi preuzimaju glavnu ulogu. Deo ljudi je u nacističkoj stranci prepoznao mogućnost za ostvarivanje svojih ciljeva i interesa na lak i brzi način (razlog zbog čega se i danas ljudi učlanjuju u stranke); a deo ljudi je počeo da se plaši (svako iz svog razloga a razloga je bilo mnogo) kada se ispostavilo da su ti zanesenjaci u stvari agresivni manijaci kojima ništa nije sveto. Kada je lavina krenula, odnela je sve pred sobom. Pojedinac ili grupa, mogli su uticati na događaje i ljude, upravo i jedino u onom periodu kada su smejali i mislili da imaju posla sa bezopasnim budalama.Iza nadolazeće nesreće, kao i uvek, stajao je krupni kapital. Znali su da ne mogu izgubiti niti u jednoj varijanti i ma koliko miliona ljudi izginulo i ma koliko gradova bude sravnjeno sa zemljom. U početku će zaraditi na industriji oružja i oruđa, na opremanju vojske, pripremama za rat i samom vođenju rata a posle će zarađivati na izgradnji porušenog, ponovnog pokretanja mirnodopske industrije – to jeste: na miru.Na kraju, zlikovci prežive, prihvate novo vreme i opet sude i presuđuju žrtvama. Od osvete ništa!Piše: Igor Đurić

Psece godine I-II

Ginter Vilhelm Gras (nem. Günter Wilhelm Grass; Gdanjsk, Poljska, 16. oktobar 1927 – 13. april 2015[1]) bio je nemački književnik. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1999. godine. Njegovo najpoznatije delo, Limeni doboš, pripada žanru magičnog realizma. Njegova dela često imaju snažnu socijalistički orijentisanu političku dimenziju. Gras je bio veliki pristalica Socijaldemokratske partije Nemačke. Kad je 2006. godine, posle decenija prikrivanja istine, priznao da je kao mladić poslednjih nekoliko meseci Drugog svetskog rata bio u elitnim nacističkim SS jedinicama, bilo je predloga da mu se Nobelova nagrada oduzme, što nije moguće.
Izvor: Vikipedija
         
Reka Visla se izliva i čini štetu na početku Grasovog romana. Dakle, problem sa rekama nije od juče i nije nov. Tamošnji ljudi shvataju da moraju regulisati vodotok, da im ne bi zagorčavao život, i to čine pre ravno 120 godina. Da li mi toliko godina kasnimo sa svojim rekama, koje su tekle i tada, i sada, ili je voda odnela ljude? 
   Simbolički, naravno, reka se izliva, ta Visla kod tog Grasa, jer miševi raznih koncesija riju po nasipu, prave rupe i hodnike, te na taj način urušavaju nasip, koji bi mogao da simbolizuje državu, jer voda prodre u hodnike i ruši građevinu. Miševi mogu biti najpre jevrejski, ali i katolički, te pravoslavni. Iako to nema veze sa realnošću, traži se mačka koja će pohvatati i ubiti miševe. Hoće li ih i pojesti, to je već njena stvar. A, kad mačka počne da pravi probleme, onda se traži i pas. Samo to bude, kao po običaju, kasno.
Kolika te reka plavi, toliki si narod. Takav ti je karakter. Ne možeš biti ni jedan drugi narod osim onaj od reka koje te zapljuskuju. Potok li si po karakteru, što se izbujiči i brzo potroši, ili si ogromna reka koja tiho teče i nikad ne presušuje, koja plovi kroz države i stigne do mora. Koliko si veliku reku zauzdao i osvojio, toliko si uzdigao i uvećao svoj narod. Sve dok ga plave potoci, taj narod preživljava ''pseće godine''.
Mali narodi koji žele da postanu veliki, da kontrolišu velika prostranstva i da prelaze nepregledna mora i reke – moraju osvojiti svet i zauzdati veliku reku u duhu, u stvaralaštvu duše, a ne imitirajući (neuspešno) fizičko osvajanje sveta i tehnologije osvajanja i zauzdavanja.
„Jedna vetrenjača zna samo za dane sa i za dane bez pogodnog vetra“. (Ginter Gras)
Jedan čovek zna samo za dane kad je bio čovek i dane kada je glumio da je čovek. Jedan narod zna samo za dane kad je bio slobodan i kada se borio za slobodu. Između toga je vreme kada se gubi sloboda, ponekad i neprimetno. Ponekad i nesvesno. Kad bi narodi znali da upravo tada/sada gube slobodu, onda bi oni to sprečili. Ali ne znaju jer uživaju u slobodi, pa ne žele ni drugima da je uskraćuju.
Jesu li strašila za ptice, onda, oružje za borbu za slobodu? Možda je to simbolična odbrana od nacističkih čeličnih ptica koje će uskoro srušiti svetske gradove ili se jedan od Grasovih junaka slučajno zove baš Amzel, što na nemačkom znači ''kos'' (ptica: kos: Kosovo), što onda knjizi daje i proročki karakter kada su čelične ptice u pitanju i strašila koja su pravili Srbi, ne da uplaše te ptice, već da ih navedu na lažan trag. Ili je slučajno, što će se ispostaviti, da Srbi neće imati dovoljno strašila za ptice, da prestraše ptice, na KOS(ovu), to jest, na zemlji kosova-ptica?! Jesu li ''pseće godine'', u stvari, ''strašila za ptice'', ne za miševe, mačke i pse – ptice treba strašiti.
Pojava nacizma svojevremeno nije ozbiljno shvaćena. Svaka sredina se suočavala različito i ponašala se drugačije u odnosu na pojavu nacizma. U početku su svi ti zaluđenici po pivnicama, u smešnim uniformama sa još smešnijim obeležjima, izgledali kao kakvi zanesenjaci koji nemaju drugog posla no da marširaju i pale bakljade. A, onda, polako, mic po mic, strah i interesi preuzimaju glavnu ulogu. Deo ljudi je u nacističkoj stranci prepoznao mogućnost za ostvarivanje svojih ciljeva i interesa na lak i brzi način (razlog zbog čega se i danas ljudi učlanjuju u stranke); a deo ljudi je počeo da se plaši (svako iz svog razloga a razloga je bilo mnogo) kada se ispostavilo da su ti zanesenjaci u stvari agresivni manijaci kojima ništa nije sveto. Kada je lavina krenula, odnela je sve pred sobom. Pojedinac ili grupa, mogli su uticati na događaje i ljude, upravo i jedino u onom periodu kada su smejali i mislili da imaju posla sa bezopasnim budalama.
Iza nadolazeće nesreće, kao i uvek, stajao je krupni kapital. Znali su da ne mogu izgubiti niti u jednoj varijanti i ma koliko miliona ljudi izginulo i ma koliko gradova bude sravnjeno sa zemljom. U početku će zaraditi na industriji oružja i oruđa, na opremanju vojske, pripremama za rat i samom vođenju rata a posle će zarađivati na izgradnji porušenog, ponovnog pokretanja mirnodopske industrije – to jeste: na miru.
Na kraju, zlikovci prežive, prihvate novo vreme i opet sude i presuđuju žrtvama. Od osvete ništa!
Piše: Igor Đurić


nobelova nagrada Ginter Gras nacizam Nemačka fašizam Drugi svetski rat Adolf Hitler

Pseće godine I-II

ŠekspirJulije CezarJulije Cezar (engl. Julius Caesar) je tragedijaVilijama Šekspira koja je napisana oko 1599. godine. Spada u grupu dramskih komada napisanih prema stvarnim događajima iz istorije Rimskog carstva. Druge dve drame s ovom tematikom su Koriolan i Antonije i Kleopatra.Iako je komad dobio ime prema rimskom imperatoru, on je sporedni lik koji se pojavljuje u svega tri scene. Marko Brut je centralni lik zapleta, jer se se čitav komad vrti oko njegovih unutrašnjih trvenja po pitanju časti, ljubavi prema domovini i prijateljstva.Osnovni izvor korišćen pri izradi komada je prevod Plutarhovih Života koji je sačinio Tomas Nort (Thomas North). Šekspir je izmenio neke istorijske činjenice kako bi se komad lakše mogao izvesti na sceni i radi jačeg dramskog efekta. Komad sadrži anahrone elemente iz elizabetanske ere. Recimo, za Cezara se kaže da nosi elizabetansku tuniku (doublet) umesto rimske toge. U jednom trenu čuje se sat i Brut to primećuje i pominje.

Julije Cezar

Šekspir
Julije Cezar
Julije Cezar (engl. Julius Caesar) je tragedijaVilijama Šekspira  koja je napisana oko 1599. godine. Spada u grupu dramskih komada napisanih prema stvarnim događajima iz istorije Rimskog carstva. Druge dve drame s ovom tematikom su Koriolan i Antonije i Kleopatra.
Iako je komad dobio ime prema rimskom imperatoru, on je sporedni lik koji se pojavljuje u svega tri scene. Marko Brut je centralni lik zapleta, jer se se čitav komad vrti oko njegovih unutrašnjih trvenja po pitanju časti, ljubavi prema domovini i prijateljstva.
Osnovni izvor korišćen pri izradi komada je prevod Plutarhovih Života koji je sačinio Tomas Nort (Thomas North). Šekspir je izmenio neke istorijske činjenice kako bi se komad lakše mogao izvesti na sceni i radi jačeg dramskog efekta. Komad sadrži anahrone elemente iz elizabetanske ere. Recimo, za Cezara se kaže da nosi elizabetansku tuniku (doublet) umesto rimske toge. U jednom trenu čuje se sat i Brut to primećuje i pominje.


Vilijam Šekspir
Julije Cezar
tragedija
Brut
Plutarh

Pablo NerudaPriznajem da sam živeo - MemoariPablo Neruda, pravo ime Neftali Rikardo Rejes (šp. Pablo Neruda; 12. jul 1904 — 23. septembar 1973), bio je čileanski književnik i dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Svoj literarni pseudonim Neruda koji je kasnije prihvatio kao lično ime, izveo je od imena češkog pesnika i pisca Jana Nerude.Priznajem da sam živeo knjiga je memoara čuvenog čileanskog pesnika Pabla Nerude, dobitnika Nobelove nagrade za književnost. U njoj Neruda pripoveda ne samo o glavnim događajima iz svog života već i o okolnostima i svetu u kojima je stvarao svoje najpoznatije pesme.Pesnik je maestralno izložio svoje viđenje umetnosti i poezije, razloge zbog kojih je do kraja života branio svoje političke stavove, a istovremeno se vrlo živopisno prisećao izvesnih ličnosti s političke i umetničke scene svog doba, od kojih su mnoge bili njegovi dobri prijatelji poput Garsije Lorke, Albertija, Migela Ernandesa, Elijara, Aragona...

Priznajem da sam ziveo

Pablo Neruda
Priznajem da sam živeo - Memoari
Pablo Neruda, pravo ime Neftali Rikardo Rejes (šp. Pablo Neruda; 12. jul 1904 — 23. septembar 1973), bio je čileanski književnik i dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Svoj literarni pseudonim Neruda koji je kasnije prihvatio kao lično ime, izveo je od imena češkog pesnika i pisca Jana Nerude.
Priznajem da sam živeo knjiga je memoara čuvenog čileanskog pesnika Pabla Nerude, dobitnika Nobelove nagrade za književnost. U njoj Neruda pripoveda ne samo o glavnim događajima iz svog života već i o okolnostima i svetu u kojima je stvarao svoje najpoznatije pesme.
Pesnik je maestralno izložio svoje viđenje umetnosti i poezije, razloge zbog kojih je do kraja života branio svoje političke stavove, a istovremeno se vrlo živopisno prisećao izvesnih ličnosti s političke i umetničke scene svog doba, od kojih su mnoge bili njegovi dobri prijatelji poput Garsije Lorke, Albertija, Migela Ernandesa, Elijara, Aragona...


Pablo Neruda
Priznajem da sam živeo - Memoari
 čileanski književnik i dobitnik Nobelove nagrade za književnost.

Lovac u žitu

Džerom Dejvid Selindžer