Kritika cistog uma

Kritika čistog razuma je knjiga nemačkog filozofa Imanuela Kanta u kojoj autor nastoji da odredi granice i domete metafizike.

Kritika čistog uma

Ginter Gras - Helen VolfPisma 1959-1994Prepiska Gintera Grasa, najvećeg živog nemačkog pisca je mnogo više od te žanrovske odrednice. Roman o nemačkom nacionu, nemačkoj kulturi i svemu onome što se događalo od najtragičnijih vremena ne samo za Evropu nego i za svet…*Ginter Vilhelm Gras (nem. Günter Wilhelm Grass; Gdanjsk, Poljska, 16. oktobar 1927 – 13. april 2015[1]) bio je nemački književnik. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1999. godine. Njegovo najpoznatije delo, Limeni doboš, pripada žanru magičnog realizma. Njegova dela često imaju snažnu socijalistički orijentisanu političku dimenziju. Gras je bio veliki pristalica Socijaldemokratske partije Nemačke. Kad je 2006. godine, posle decenija prikrivanja istine, priznao da je kao mladić poslednjih nekoliko meseci Drugog svetskog rata bio u elitnim nacističkim SS jedinicama, bilo je predloga da mu se Nobelova nagrada oduzme, što nije moguće.*<pre class="ql-syntax" spellcheck="false">Helen Volf (27. jul 1906 — 28. mart 1994) bila je američka urednica i izdavač.
</pre>

Pisma 1959-1994

Ginter Gras - Helen Volf
Pisma 1959-1994
Prepiska Gintera Grasa, najvećeg živog nemačkog pisca je mnogo više od te žanrovske odrednice. Roman o nemačkom nacionu, nemačkoj kulturi i svemu onome što se događalo od najtragičnijih vremena ne samo za Evropu nego i za svet…
*
Ginter Vilhelm Gras (nem. Günter Wilhelm Grass; Gdanjsk, Poljska, 16. oktobar 1927 – 13. april 2015[1]) bio je nemački književnik. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1999. godine. Njegovo najpoznatije delo, Limeni doboš, pripada žanru magičnog realizma. Njegova dela često imaju snažnu socijalistički orijentisanu političku dimenziju. Gras je bio veliki pristalica Socijaldemokratske partije Nemačke. Kad je 2006. godine, posle decenija prikrivanja istine, priznao da je kao mladić poslednjih nekoliko meseci Drugog svetskog rata bio u elitnim nacističkim SS jedinicama, bilo je predloga da mu se Nobelova nagrada oduzme, što nije moguće.
*
Helen Volf (27. jul 1906 — 28. mart 1994) bila je američka urednica i izdavač.


Alfred AdlerPoznavanje čovekaPrevod: Vladimir Dvorniković i Miloš DjurićPoznavanje čovekaU Poznavanju čoveka Alfred Adler istražuje ljudsku ličnost iz svih uglova – kako se njen karakter razvija, kakva je priroda psihe, kako vidimo svet i kako postajemo to što jesmo. Ispituje karakterne osobine različitih vrsta, istražuje raspoloženja i emocije, od zavisti i pohlepe do tuge i radosti. Kroz ovu studiju upoznajemo se sa glavnim temama Adlerovog dela, koje su sve dale značajan doprinos savremenoj psihologiji, a mnoge od njih su, poput kompleksa niže i više vrednosti, ušle u svakodnevni jezik a da ni smo svesni odakle potiču.Adler je, zajedno sa Frojdom i Jungom, jedan od osni vača moderne psihologije. Novo, čitljivo i atraktivno izdanje Poznavanjačoveka doprinosi da njegove ideje postanu dostupne mlađoj generaciji čitalaca, ukazuje na važnost savremenog promišljanja Adlerove psihologije i čitaocima nudi neprocenjivo poređenje sa delom Frojda i Junga.Se­ti­mo se sa­mo ko­li­ko bi bi­lo ču­de­sno i po­mi­sli­ti da čvr­sto uko­re­nje­na bilj­ka ose­ća i mi­sli i da bi u ne­mo­guć­no­sti da se po­me­ri, mo­ra­la mir­no da če­ka ne­ki bol ko­ji mo­že da pred­vi­di, ali od ko­ga ne mo­že ni­ka­ko da se oču­va; ili, kad bi­smo za­mi­sli­li da bilj­ka ima ra­zum i slo­bod­nu vo­lju, dok je u isto vre­me već una­pred is­klju­če­no da bi ika­da tu svo­ju vo­lju mo­gla i upo­tre­bi­ti.Pro­šlo je osam de­ce­ni­ja od ka­da se pr­vi put po­ja­vi­la knji­ga Po­zna­va­nje čo­ve­ka i se­dam­de­set pet go­di­na od smr­ti Al­fre­da Adle­ra. Ova knjiga na­sta­la je kao zbir pre­da­va­nja odr­ža­nih u Be­ču, pred pu­bli­kom ko­ja se su­sre­la sa no­vim po­gle­dom na sa­mu srž ljud­skog bi­ća. Adler je je­dan od pr­vih psi­ho­lo­ga ko­ji je is­ti­cao po­tre­bu, raz­li­ku i zna­čaj me­đu­ljud­skih od­no­sa, kao i so­ci­jal­nih či­ni­la­ca ko­ji uče­stvu­ju u for­mi­ra­nju lič­no­sti. Sva­ki po­je­di­nac kao sve­sno, od­go­vor­no, ra­zum­no, a dru­štve­no bi­će – so­ci­jal­no for­mi­ra­no, mo­ra i mo­že da ob­li­ku­je svo­ju sud­bi­nu.Uticaj Po­zna­va­nja čo­ve­ka na psi­ho­lo­gi­ju i da­nas je ne­mer­ljiv. Pre­ko so­ci­jal­ne psi­ho­a­na­li­ze pa do hu­ma­ni­stič­ke, eg­zin­sten­ci­jal­ne i per­so­na­li­stič­ke psi­ho­lo­gi­je, osta­vlja ve­li­ki uti­caj i ne­iz­bri­siv trag.Ob­li­ko­va­nje lič­no­sti i in­ter­per­so­nal­ni od­no­si stva­ra­ju mo­guć­nost za iz­grad­nju sve­ta ko­ji nam je neo­p­ho­dan.Ne­ve­ro­vat­no, ali isti­ni­to je da je ova knji­ga su­per­i­or­ni­ja u od­no­su na ve­ći­nu knji­ga po­pu­lar­ne psi­ho­lo­gi­je ko­je se da­nas ob­ja­vlju­ju. Nje­go­va hu­ma­na i objek­tiv­na vi­zi­ja re­ša­va­nja psi­ho­lo­ških pro­ble­ma omo­gu­ća­va shva­ta­nje sve­ta i kre­a­tiv­nost ko­ja se na­la­zi u po­je­di­nač­noj lič­no­sti sprem­noj da se oslo­bo­di.U sve­tu ko­ji nas okru­žu­je – ova­kav na­čin raz­mi­šlja­nja, ob­ja­šnje­nja i uputsta­va mo­žda nam je po­treb­ni­ji ne­go ikad ra­ni­je.

Poznavanje coveka

Alfred Adler
Poznavanje čoveka
Prevod: Vladimir Dvorniković i Miloš Djurić
Poznavanje čoveka
U Poznavanju čoveka Alfred Adler istražuje ljudsku ličnost iz svih uglova – kako se njen karakter razvija, kakva je priroda psihe, kako vidimo svet i kako postajemo to što jesmo. Ispituje karakterne osobine različitih vrsta, istražuje raspoloženja i emocije, od zavisti i pohlepe do tuge i radosti. Kroz ovu studiju upoznajemo se sa glavnim temama Adlerovog dela, koje su sve dale značajan doprinos savremenoj psihologiji, a mnoge od njih su, poput kompleksa niže i više vrednosti, ušle u svakodnevni jezik a da ni smo svesni odakle potiču.
Adler je, zajedno sa Frojdom i Jungom, jedan od osni vača moderne psihologije. Novo, čitljivo i atraktivno izdanje Poznavanjačoveka doprinosi da njegove ideje postanu dostupne mlađoj generaciji čitalaca, ukazuje na važnost savremenog promišljanja Adlerove psihologije i čitaocima nudi neprocenjivo poređenje sa delom Frojda i Junga.
Se­ti­mo se sa­mo ko­li­ko bi bi­lo ču­de­sno i po­mi­sli­ti da čvr­sto uko­re­nje­na bilj­ka ose­ća i mi­sli i da bi u ne­mo­guć­no­sti da se po­me­ri, mo­ra­la mir­no da če­ka ne­ki bol ko­ji mo­že da pred­vi­di, ali od ko­ga ne mo­že ni­ka­ko da se oču­va; ili, kad bi­smo za­mi­sli­li da bilj­ka ima ra­zum i slo­bod­nu vo­lju, dok je u isto vre­me već una­pred is­klju­če­no da bi ika­da tu svo­ju vo­lju mo­gla i upo­tre­bi­ti.
Pro­šlo je osam de­ce­ni­ja od ka­da se pr­vi put po­ja­vi­la knji­ga Po­zna­va­nje čo­ve­ka i se­dam­de­set pet go­di­na od smr­ti Al­fre­da Adle­ra. Ova knjiga na­sta­la je kao zbir pre­da­va­nja odr­ža­nih u Be­ču, pred pu­bli­kom ko­ja se su­sre­la sa no­vim po­gle­dom na sa­mu srž ljud­skog bi­ća. Adler je je­dan od pr­vih psi­ho­lo­ga ko­ji je is­ti­cao po­tre­bu, raz­li­ku i zna­čaj me­đu­ljud­skih od­no­sa, kao i so­ci­jal­nih či­ni­la­ca ko­ji uče­stvu­ju u for­mi­ra­nju lič­no­sti. Sva­ki po­je­di­nac kao sve­sno, od­go­vor­no, ra­zum­no, a dru­štve­no bi­će – so­ci­jal­no for­mi­ra­no, mo­ra i mo­že da ob­li­ku­je svo­ju sud­bi­nu.
Uticaj Po­zna­va­nja čo­ve­ka na psi­ho­lo­gi­ju i da­nas je ne­mer­ljiv. Pre­ko so­ci­jal­ne psi­ho­a­na­li­ze pa do hu­ma­ni­stič­ke, eg­zin­sten­ci­jal­ne i per­so­na­li­stič­ke psi­ho­lo­gi­je, osta­vlja ve­li­ki uti­caj i ne­iz­bri­siv trag.
Ob­li­ko­va­nje lič­no­sti i in­ter­per­so­nal­ni od­no­si stva­ra­ju mo­guć­nost za iz­grad­nju sve­ta ko­ji nam je neo­p­ho­dan.
Ne­ve­ro­vat­no, ali isti­ni­to je da je ova knji­ga su­per­i­or­ni­ja u od­no­su na ve­ći­nu knji­ga po­pu­lar­ne psi­ho­lo­gi­je ko­je se da­nas ob­ja­vlju­ju. Nje­go­va hu­ma­na i objek­tiv­na vi­zi­ja re­ša­va­nja psi­ho­lo­ških pro­ble­ma omo­gu­ća­va shva­ta­nje sve­ta i kre­a­tiv­nost ko­ja se na­la­zi u po­je­di­nač­noj lič­no­sti sprem­noj da se oslo­bo­di.
U sve­tu ko­ji nas okru­žu­je – ova­kav na­čin raz­mi­šlja­nja, ob­ja­šnje­nja i uputsta­va mo­žda nam je po­treb­ni­ji ne­go ikad ra­ni­je.


Poznavanje čoveka

VOTIVNA DVOKOLICA IZ STANIČENjA KOD PIROTAurednik: Deana Ratković2015, 124 str, ilustr, 28 cmArheološke monografije, 23ISBN 978-86-7269-169-6*Priča o dvokolici iz Staničenja je mistična priča o kultu sahranjivanja pokojnika sa kolima i konjima u multietničkoj rimskoj imperiji koja je povezivala različite kulture i etnitete u jedinstven državni i verski sistem. Simbolizam sahrana sa kolima i konjskom zapregom sadrži ideju o vožnji kolima kao univerzalnom shvatanju o seljenju ljudske duše u drugi život. Prilikom zaštitnih arheoloških iskopavanja, preduzetih zbog radova na autoputu E 80 Koridora 10, na deonici Niš − Dimitrovgrad, 2013. godine pronađeni su na lokalitetu Staničenje − Mađilka kod Pirota, u okviru jedne humke (tumula) prečnika 500 m, delovi kola od gvožđa, kao i delovi skeleta jednog konja. Tačno mesto nalaza nije se moglo sa sigurnošću utvrditi zbog činjenice da nije pronađen in situ, već je uočen u izbačenoj zemlji. Lokalitet Staničenje se nalazi između dva grada, Bele Palanke (Remesiana) i Pirota (mansio Turres), istočno od antičkog Niša (Naissus), a u blizini trase puteva koji su od Remezijane i Turesa, iz Dardanije i Gornje Mezije vodili u obližnju Trakiju i onih koji su preko Naisusa vodili do Racijarije (Ratiaria) i Serdike (Serdica), današnje Sofije, u Bugarskoj. Ovaj kraj, bogat rudnicima koji su bili veoma značajni i aktivni za vreme Rimljana, krije u sebi još mnogo tajni koje arheolozi pokušavaju da otkriju. Dug je put rimske dvokolice iz Staničenja bio i nakon njenog otkrića. Prvo je urađena konzervacija, zatim njena rekonstrukcija, a potom i monografija i prezentacija na izložbi u Galeriji fresaka 2015. godine. Konzervatori Narodnog muzeja u Beogradu su ovom kulturnom dobru zaustavili proces propadanja, vratili nekadašnji sjaj i zadržali sve estetske i istorijske odlike za buduće generacije. Na kraju je načinjen model – maketa koja pruža uvid u njihov nekadašnji izgled, vraćajući nas u to vreme. Na osnovu svih pronađenih elemenata rekonstruisana su u formi modela otvorenih kola sa dva predimenzionirana točka rimskog tipa cisium – brza i laka, pogodna za putovanja. Sâm nalaz obuhvata četrdeset jedan predmet koji predstavljaju dekorativne, ali i funkcionalne delove kola, kao što su točkovi, klinovi, oplate i parapetne ploče pomoću kojih je izvršena i rekonstrukcija. Rimska kola iz Staničenja bila su ukrašena gvozdenim oplatama sa zlatnim odsjajem inkrustovanog mesinga, sa estetikom koja je odlika rimske umetnosti, ali i duh ranijih kultura. Ukrašene oplate su bile pričvršćene na drvenu konstrukciju kola i na njima su predstavljeni floralni i geometrijski motivi: venci bršljana, lišća vinove loze, šišarke kao i lišće smokve. Reč je o motivima iz kulta boga Dionisa, grčkog boga vegetacije, plodnosti i vina, ali u ovom slučaju i htonskog božanstva i božanstva rudničkog panteona, koje je u vezi sa podzemnim svetom umrlih. Običaj ritualnog sahranjivanja kola sa pokojnikom može se dovesti u vezu sa univerzalnim shvatanjem putovanja u drugi svet koji se javlja kod Grka, Etruraca, Kelta, Gala pa i Tračana, za koje pretpostavljamo da im je ovaj nalaz pripadao. Ritualno sahranjivanje pokojnika zajedno sa kolima i konjima bilo je svojstveno bogatim pripadnicima romanizovanog tračkog stanovništva sa dobrim vezama u rimskoj administraciji, koji su zadržali deo svoje tradicije. Simbolizam sahrana sa kolima i konjskom zapregom, ali i drugih spomenika sa predstavama vožnje kolima, sadrži ideju koju nalazimo još kod Homera u Ilijadi, gde se u odeljku o Patroklovoj smrti (XXIII) opisuju ritualne trke kola dvoprega i četvoroprega u čast Patrokla, koje pronalazimo i na grčkim posudama iz VI veka pre naše ere. Takođe, u poglavlju naricanja, u scenama žrtvovanja i spaljivanja Ahil (Homer XXIII) pominje žrtve konja i kaže: „Nego s kolima mi i s njima pođimo bliže/Plakati sada Patrokla, jer čast je s mrtvima takva/A kad se tužnjave ljute nadovolji svaki, tad konje/Od kola ćemo ispreći i sve ćemo večerat ovdje.“ Filozofska tumačenja o seljenju ljudske duše i vožnji kolima kao metafori, nalazimo kod Platona u njegovom delu Fedar ili O lepoti u poglavlju Priroda božanske i ljudske duše. Vožnja kolima može da predstavlja i cursus vitae ili tok života. Dvokolica iz Staničenja se datuje u vreme sa kraja 1. i početka 2. veka.Deana Ratkovićmuzejski savetnik

VOTIVNA DVOKOLICA - iz Staniceva kod Pirota

VOTIVNA DVOKOLICA IZ STANIČENjA KOD PIROTA
urednik: Deana Ratković
2015, 124 str, ilustr, 28 cm
Arheološke monografije, 23
ISBN 978-86-7269-169-6
*
Priča o dvokolici iz Staničenja je mistična priča o kultu sahranjivanja pokojnika sa kolima i konjima u multietničkoj rimskoj imperiji koja je povezivala  različite kulture i etnitete u jedinstven državni i verski sistem. Simbolizam sahrana sa kolima i konjskom zapregom sadrži ideju o vožnji kolima kao univerzalnom shvatanju o seljenju ljudske duše u drugi život.

Prilikom zaštitnih arheoloških iskopavanja, preduzetih zbog radova na autoputu  E 80 Koridora 10, na deonici Niš − Dimitrovgrad,  2013. godine pronađeni su na lokalitetu Staničenje − Mađilka kod Pirota, u okviru jedne humke (tumula) prečnika 500 m, delovi kola od gvožđa, kao i delovi skeleta jednog konja. Tačno mesto nalaza nije se moglo sa sigurnošću utvrditi zbog činjenice da nije pronađen in situ, već je uočen u izbačenoj zemlji.

Lokalitet Staničenje se nalazi između dva grada, Bele Palanke (Remesiana) i Pirota (mansio Turres), istočno od antičkog Niša (Naissus), a u blizini trase puteva koji su od Remezijane i Turesa, iz Dardanije i Gornje Mezije vodili u obližnju Trakiju i onih koji su preko Naisusa vodili do Racijarije (Ratiaria) i Serdike (Serdica), današnje Sofije, u Bugarskoj. Ovaj kraj, bogat rudnicima koji su bili veoma značajni i aktivni za vreme Rimljana, krije u sebi još mnogo tajni koje arheolozi pokušavaju da otkriju.

Dug je put rimske dvokolice iz Staničenja bio i nakon njenog otkrića. Prvo je urađena konzervacija, zatim njena rekonstrukcija, a potom i monografija i prezentacija na izložbi u Galeriji fresaka 2015. godine. Konzervatori  Narodnog muzeja u Beogradu su ovom kulturnom dobru zaustavili proces propadanja, vratili nekadašnji sjaj i zadržali sve estetske i istorijske odlike za buduće generacije. Na kraju je načinjen model – maketa koja pruža uvid u njihov nekadašnji izgled, vraćajući nas u to vreme. Na osnovu svih pronađenih elemenata rekonstruisana su u formi modela otvorenih kola sa dva predimenzionirana točka rimskog tipa cisium – brza i laka, pogodna za putovanja.

Sâm nalaz obuhvata četrdeset jedan predmet koji predstavljaju dekorativne, ali i funkcionalne delove kola, kao što su točkovi, klinovi, oplate i parapetne ploče pomoću kojih je izvršena i rekonstrukcija. Rimska kola iz Staničenja bila su ukrašena gvozdenim oplatama sa zlatnim odsjajem inkrustovanog mesinga, sa estetikom koja je odlika rimske umetnosti, ali i duh ranijih kultura. Ukrašene oplate su bile pričvršćene na drvenu konstrukciju kola i na njima su predstavljeni floralni i geometrijski motivi: venci bršljana, lišća vinove loze, šišarke kao i lišće smokve. Reč je o motivima iz kulta boga Dionisa, grčkog boga vegetacije, plodnosti i vina, ali u ovom slučaju i htonskog božanstva i božanstva rudničkog panteona, koje je u vezi sa podzemnim svetom umrlih. 

Običaj ritualnog sahranjivanja kola sa pokojnikom može se dovesti u vezu sa univerzalnim shvatanjem putovanja u drugi svet koji se javlja kod Grka, Etruraca, Kelta, Gala pa i Tračana, za koje pretpostavljamo da im je ovaj nalaz pripadao. Ritualno sahranjivanje pokojnika zajedno sa kolima i konjima bilo je svojstveno bogatim pripadnicima romanizovanog tračkog stanovništva sa dobrim vezama u rimskoj administraciji, koji su zadržali deo svoje tradicije.

Simbolizam sahrana sa kolima i konjskom zapregom, ali i drugih spomenika sa predstavama vožnje kolima, sadrži ideju koju nalazimo još kod Homera u Ilijadi, gde se u odeljku o Patroklovoj smrti (XXIII) opisuju ritualne trke kola dvoprega i četvoroprega u čast Patrokla, koje pronalazimo i na grčkim posudama iz VI veka pre naše ere. Takođe, u poglavlju naricanja, u scenama žrtvovanja i spaljivanja Ahil (Homer XXIII) pominje žrtve konja i kaže: „Nego s kolima mi i s njima pođimo bliže/Plakati sada Patrokla, jer čast je s mrtvima takva/A kad se tužnjave ljute nadovolji svaki, tad konje/Od kola ćemo ispreći i sve ćemo večerat ovdje.“  

Filozofska tumačenja o seljenju ljudske duše i vožnji kolima kao metafori, nalazimo kod Platona u njegovom delu Fedar ili O lepoti u poglavlju Priroda božanske i ljudske duše. Vožnja kolima može da predstavlja i cursus vitae ili tok života.

Dvokolica iz Staničenja se datuje u vreme sa kraja 1. i početka 2. veka.
Deana Ratković
muzejski savetnik



VOTIVNA DVOKOLICA - iz Staničeva kod Pirota
arheološka monografija
urednik: Deana Ratković

VOTIVNA DVOKOLICA - iz Staničeva kod Pirota

Ustaški zločini genocida i suđenje Andriji Artukoviću 1986 I-IIMilan BulajićAutor Bulajić, Milan, 1928-2009 Naslov Ustaški zločini genocida i suđenje Andriji Artukoviću 1986. godine. Knj. 1 / Milan Bulajić Korični stvarni naslov Ustaški zločini genocida Vrsta/sadržaj naučna monog. Jezik srpski Godina 1988 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1988 (Beograd : „Slobodan Jović“) Ostali autori Dedijer, Vladimir, 1914-1990 Fizički opis 891 str. : ilustr. ; 25 cm Zbirka Biblioteka Svedočanstva Napomene Kor. stv. nasl.: Ustaški zločini genocida Tiraž 5.000 Str. 7-10: Predgovor / Vladimir Dedijer Napomene i bibliografske reference uz tekst Registri. ISBN ISBN 86-09-00136-9 (karton sa omotom) Predmetne odrednice Artuković, Andrija, 1899-1988 – SuđenjeRatni zločini – Ustaše – Nezavisna Država Hrvatska – 1941-1945 Srbi – Genocid – Nezavisna Država Hrvatska – 1941-1945

Ustaski zlocini genocida i sudjenje Anrdiji Artukovicu 1986

Ustaški zločini genocida i suđenje Andriji Artukoviću 1986 I-II
Milan Bulajić
Autor Bulajić, Milan, 1928-2009 Naslov Ustaški zločini genocida i suđenje Andriji Artukoviću 1986. godine. Knj. 1 / Milan Bulajić Korični stvarni naslov Ustaški zločini genocida Vrsta/sadržaj  naučna monog. Jezik srpski Godina 1988 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1988 (Beograd : „Slobodan Jović“) Ostali autori Dedijer, Vladimir, 1914-1990 Fizički opis 891 str. : ilustr. ; 25 cm Zbirka Biblioteka Svedočanstva Napomene Kor. stv. nasl.: Ustaški zločini genocida Tiraž 5.000 Str. 7-10: Predgovor / Vladimir Dedijer Napomene i bibliografske reference uz tekst Registri. ISBN ISBN 86-09-00136-9 (karton sa omotom) Predmetne odrednice Artuković, Andrija, 1899-1988 – Suđenje
Ratni zločini – Ustaše – Nezavisna Država Hrvatska – 1941-1945 Srbi – Genocid – Nezavisna Država Hrvatska – 1941-1945


Ustaški zločini genocida i suđenje Andriji Artukoviću 1986 I-II Milan Bulajić Ratni zločini – Ustaše – Nezavisna Država Hrvatska – 1941-1945 

Ustaški zločini genocida i suđenje Anrdiji Artukoviću 1986

Miodrag BulatovićLjudi sa četiri prstaKnjiževni junaci romana Ljudi sa četiri prsta pripadaju sloju odbačenih, bivših ljudi, propalih egizistencija. To je ceo jedan svet podzemlja ili, paralelni svet, sva istočnoevropska emigracija koja je našla utočište u zapadnoevropskim zemljama. Emigranti svih vrsta, čije je jedino zanimanje karađa, pljačka, nasilje i teror, glavni su junaci ove crne hronike Evrope. Vozovi, konclageri, svratišta, uglavnom na teritoriji Nemačke, jesu mesta na kojima se pojavljuju Bulatovićevi junaci. U Ljudima sa četiri prsta nema ni glavnog događaja ni glavnom junaka. U prvom planu je pojava ili fenomen emigracije, a kroz niz karakterističnih zgoda ukazuje se na politički i egzistencijalni vid ovog problema. Čitav ovaj svet ubica, lopova, zločinaca Bulatović posmatra iz posebne vizure koja pomera granice stvarnog i nestvarnog, pa i samim junacimanjihov život katkad liči na igru. Koristeći se metodom groteskne gradnje slika, Bulatović je ostvario upečatljivu sliku sveta koji deluje kao opomena, upozorenje na danas sve prisutniju opasnost od nasilja i terora. Miodrag Bulatović (Okladi, kod Bijelog Polja, 20. februar 1930 — Igalo, 15. mart 1991) bio je srpski pisac i novinar. Važi za jednog od naših najboljih romansijera i najprevođenijih pisaca, iako je status njegove književnosti marginalizovan.Godine 1975. objavljeno je "preko dvadeset" romana a u užem izboru našli su se Vojin Jelić: "Pobožni đavo", Niko Jovićević: "Madra oka", Dragoslav Mihailović: "Petrijin venac", Miodrag Bulatović "Ljudi sa četiri prsta", Radomir Smiljanić: "U Andima Hegelovo telo".Žiri u sastavu Petar Džadžić, Muharem Pervić, Radovan Vučković, Vuk Filipović, Sreten Asanović, Milan Vlajčić i Žika Bogdanović svoju odluku doneo je većinom glasova. (P. Džadžić i M. Pervić nisu učestvovali u radu žirija a M. I. Bandić podneo je ostavku pa je na njegovo mesto pozvan M. Vlajčić.)NIN od 1. februara 1976. donosi reči Miodraga Bulatovića o priznanju koje mu je dodeljeno:"Ova nagrada je za mene, mogu otvoreno reći, prekretnica. To je istovremeno prvo umetničko i književno priznanje koje sam dobio posle punih dvadeset godina rada na književnosti. Srećan sam što je to nagrada lista u kome sam objavio svoje prve prozne sastave. NIN-ova nagrada je "naš Gonkur", u to nema sumnje, pa nije važan ni njen finansijski iznos..."Književni junaci romana Ljudi sa četiri prsta pripadaju sloju odbačenih, bivših ljudi, propalih egizistencija. To je ceo jedan svet podzemlja ili, paralelni svet, sva istočnoevropska emigracija koja je našla utočište u zapadnoevropskim zemljama. Emigranti svih vrsta, čije je jedino zanimanje karađa, pljačka, nasilje i teror, glavni su junaci ove crne hronike Evrope. Vozovi, konclageri, svratišta, uglavnom na teritoriji Nemačke, jesu mesta na kojima se pojavljuju Bulatovićevi junaci. U Ljudima sa četiri prsta nema ni glavnog događaja ni glavnom junaka. U prvom planu je pojava ili fenomen emigracije, a kroz niz karakterističnih zgoda ukazuje se na politički i egzistencijalni vid ovog problema.Čitav ovaj svet ubica, lopova, zločinaca Bulatović posmatra iz posebne vizure koja pomera granice stvarnog i nestvarnog, pa i samim junacimanjihov život katkad liči na igru. Koristeći se metodom groteskne gradnje slika, Bulatović je ostvario upečatljivu sliku sveta koji deluje kao opomena, upozorenje na danas sve prisutniju opasnost od nasilja i terora.

Ljudi sa cetiri prsta

Miodrag Bulatović
Ljudi sa četiri prsta
Književni junaci romana Ljudi sa četiri prsta pripadaju sloju odbačenih, bivših ljudi, propalih egizistencija. To je ceo jedan svet podzemlja ili, paralelni svet, sva istočnoevropska emigracija koja je našla utočište u zapadnoevropskim zemljama. Emigranti svih vrsta, čije je jedino zanimanje karađa, pljačka, nasilje i teror, glavni su junaci ove crne hronike Evrope. Vozovi, konclageri, svratišta, uglavnom na teritoriji Nemačke, jesu mesta na kojima se pojavljuju Bulatovićevi junaci. U Ljudima sa četiri prsta nema ni glavnog događaja ni glavnom junaka. U prvom planu je pojava ili fenomen emigracije, a kroz niz karakterističnih zgoda ukazuje se na politički i egzistencijalni vid ovog problema. Čitav ovaj svet ubica, lopova, zločinaca Bulatović posmatra iz posebne vizure koja pomera granice stvarnog i nestvarnog, pa i samim junacimanjihov život katkad liči na igru. Koristeći se metodom groteskne gradnje slika, Bulatović je ostvario upečatljivu sliku sveta koji deluje kao opomena, upozorenje na danas sve prisutniju opasnost od nasilja i terora. 
Miodrag Bulatović (Okladi, kod Bijelog Polja, 20. februar 1930 — Igalo, 15. mart 1991) bio je srpski pisac i novinar. Važi za jednog od naših najboljih romansijera i najprevođenijih pisaca, iako je status njegove književnosti marginalizovan.
Godine 1975. objavljeno je "preko dvadeset" romana a u užem izboru našli su se Vojin Jelić: "Pobožni đavo", Niko Jovićević: "Madra oka", Dragoslav Mihailović: "Petrijin venac", Miodrag Bulatović "Ljudi sa četiri prsta", Radomir Smiljanić: "U Andima Hegelovo telo".
Žiri u sastavu Petar Džadžić, Muharem Pervić, Radovan Vučković, Vuk Filipović, Sreten Asanović, Milan Vlajčić i Žika Bogdanović svoju odluku doneo je većinom glasova. (P. Džadžić i M. Pervić nisu učestvovali u radu žirija a M. I. Bandić podneo je ostavku pa je na njegovo mesto pozvan M. Vlajčić.)
NIN od 1. februara 1976. donosi reči Miodraga Bulatovića o priznanju koje mu je dodeljeno:
"Ova nagrada je za mene, mogu otvoreno reći, prekretnica. To je istovremeno prvo umetničko i književno priznanje koje sam dobio posle punih dvadeset godina rada na književnosti. Srećan sam što je to nagrada lista u kome sam objavio svoje prve prozne sastave. NIN-ova nagrada je "naš Gonkur", u to nema sumnje, pa nije važan ni njen finansijski iznos..."
Književni junaci romana Ljudi sa četiri prsta pripadaju sloju odbačenih, bivših ljudi, propalih egizistencija. To je ceo jedan svet podzemlja ili, paralelni svet, sva istočnoevropska emigracija koja je našla utočište u zapadnoevropskim zemljama. Emigranti svih vrsta, čije je jedino zanimanje karađa, pljačka, nasilje i teror, glavni su junaci ove crne hronike Evrope. Vozovi, konclageri, svratišta, uglavnom na teritoriji Nemačke, jesu mesta na kojima se pojavljuju Bulatovićevi junaci. U Ljudima sa četiri prsta nema ni glavnog događaja ni glavnom junaka. U prvom planu je pojava ili fenomen emigracije, a kroz niz karakterističnih zgoda ukazuje se na politički i egzistencijalni vid ovog problema.
Čitav ovaj svet ubica, lopova, zločinaca Bulatović posmatra iz posebne vizure koja pomera granice stvarnog i nestvarnog, pa i samim junacimanjihov život katkad liči na igru. Koristeći se metodom groteskne gradnje slika, Bulatović je ostvario upečatljivu sliku sveta koji deluje kao opomena, upozorenje na danas sve prisutniju opasnost od nasilja i terora.



Miodrag Bulatović
Ljudi sa četiri prsta

Ljudi sa četiri prsta

Erik van LustbaderCrno srce - 1.knjiga: BAZILISK Zmaj koji ubija pogledom, 2.knjiga: POZIV, 3.knjiga: ANGKA,Džon Holmfre, guverner Njujorka umire u naručju svoje lepe, mlade ljubavnice,Moire Monserat. Svi veruju da se radi o srčanom udaru, pa čak i njegov najbolji prijatelj Trejsi Rihter. Međutim, sumnje detektiva Daglasa Tvajta, nagone i njega da promeni mišljenje . . . Sirene - "Sirene", uzbudljivi roman Erika Van Lustbadera, najviše je objavljivano delo ovog majstora erotsko - političkog žanra širom sveta. Vešto vodeći radnju, autor je uspeo da u jednoj knjizi ispriča, zapravo, tri romana u kojima se vešto prepliću stvarnost, mašta, prošlost i sadašnjost.

Crno srce - Sirene

Erik van Lustbader
Crno srce - 1.knjiga: BAZILISK Zmaj koji ubija pogledom, 2.knjiga: POZIV, 3.knjiga: ANGKA,
Džon Holmfre, guverner Njujorka umire u naručju svoje lepe, mlade ljubavnice,Moire Monserat. Svi veruju da se radi o srčanom udaru, pa čak i njegov najbolji prijatelj Trejsi Rihter. Međutim, sumnje detektiva Daglasa Tvajta, nagone i njega da promeni mišljenje . . .

 Sirene - "Sirene", uzbudljivi roman Erika Van Lustbadera, najviše je objavljivano delo ovog majstora erotsko - političkog žanra širom sveta. Vešto vodeći radnju, autor je uspeo da u jednoj knjizi ispriča, zapravo, tri romana u kojima se vešto prepliću stvarnost, mašta, prošlost i sadašnjost. 


Dve knjige: Crno srce - Sirene
Erik van Lustbader


Milenko M. VukićevićZnameniti Srbi MuslomaniSKZ 103Znameniti Srbi muslomani je zbirka priča Milenka M. Vukićevića o istaknutim ličnostima iz srpske prošlosti koje su jačanjem Osmanskog carstva u srpskim zemljama bivale zahvaćene procesom islamizacije, ali to nije imalo uticaja na njihov odnos prema narodu katoličke i pravoslavne veroispovesti. Vođen zapisima savremenika, pismima, svedočanstvima i pričama, Vukićević piše o Mehmedu Sokoloviću, Husein kapetanu Gradaščeviću, Ali-agi Dadiću, Sinan-paši Sijerčiću i Hasan-agi Krajišniku.

Znameniti Srbi Muslomani

Milenko M. Vukićević
Znameniti Srbi Muslomani
SKZ 103
Znameniti Srbi muslomani je zbirka priča Milenka M. Vukićevića o istaknutim ličnostima iz srpske prošlosti koje su jačanjem Osmanskog carstva u srpskim zemljama bivale zahvaćene procesom islamizacije, ali to nije imalo uticaja na njihov odnos prema narodu katoličke i pravoslavne veroispovesti. Vođen zapisima savremenika, pismima, svedočanstvima i pričama, Vukićević piše o Mehmedu Sokoloviću, Husein kapetanu Gradaščeviću, Ali-agi Dadiću, Sinan-paši Sijerčiću i Hasan-agi Krajišniku. 


Milenko M. Vukićević, Znameniti Srbi Muslomani Mehmed Sokolović, Husein kapetan Gradaščević, Ali-aga Dadić, Sinan-paša Sijerčić i Hasan-aga

Kritika čistog uma

Imanuel Kant