Name: Klanica pet ili dečji krstaški rat
Availability: InStock
Author: Kurt Vonegat

Klanica pet ili decji krstaski rat

Kurt Vonegat je svojim najpoznatijim romanom Klanica pet uveo vanzemaljce u sam vrh svetske književnosti. 

Klanica pet ili dečji krstaški rat

Branko KitanovićMoskovska bitkaBranko Kitanović (Uroševac, 18. septembar 1935 — Beograd, 17. decembar 2011) bio je srpski i jugoslovenski književnik, publicista, prevodilac i novinar.Moskovska bitka je bitka koja se vodila za odbranu sovjetskog glavnog grada Moskve i kasnija kontraofanziva protiv nemačke vojske, između oktobra 1941. i januara 1942. za vreme Drugog svetskog rata (Velikog otadžbinskog rata).Nemačka strateška ofanziva nazvana operacija Tajfun je predvidela dve ofanzive koje bi obuhvatile Moskvu u klešta. Severnu operaciju protiv Kalinjinskog fronta trebalo je da izvrše 3. i 4. oklopna armija i da istovremeno preseku železničku prugu Moskva-Lenjingrad, dok je južna operacija bila uperena protiv Zapadnog fronta južno od Tule koju je trebalo da izvrši 2. oklopna armija, dok je 4. armija trebalo sa zapada direktno napreduje ka Moskvi. Poseban operativni nemački plan, pod imenom operacija Votan je bio uvršten u poslednju fazu nemačke ofanzive.Na početku je Crvena armija vršila stratešku odbranu Moskovske oblasti izgradivši tri odbrambena pojasa i razmestila novoobrazovane armije i dovela pojačanja iz Sibirskog i Dalekoistočnog vojnog okruga. Na kraju, kako je nemačka ofanziva zaustavljena, Sovjeti su izveli kontraofanzivu i male ofanzivne akcije kako bi odbacili nemačke armije nazad na položaje oko gradova Orela, Vjazme i Vitepska, zamalo opkolivši tri nemačke armije u ovom procesu.

Moskovska bitka

Branko Kitanović
Moskovska bitka
Branko Kitanović (Uroševac, 18. septembar 1935 — Beograd, 17. decembar 2011) bio je srpski i jugoslovenski književnik, publicista, prevodilac i novinar.
Moskovska bitka je bitka koja se vodila za odbranu sovjetskog glavnog grada Moskve i kasnija kontraofanziva protiv nemačke vojske, između oktobra 1941. i januara 1942. za vreme Drugog svetskog rata (Velikog otadžbinskog rata).
Nemačka strateška ofanziva nazvana operacija Tajfun je predvidela dve ofanzive koje bi obuhvatile Moskvu u klešta. Severnu operaciju protiv Kalinjinskog fronta trebalo je da izvrše 3. i 4. oklopna armija i da istovremeno preseku železničku prugu Moskva-Lenjingrad, dok je južna operacija bila uperena protiv Zapadnog fronta južno od Tule koju je trebalo da izvrši 2. oklopna armija, dok je 4. armija trebalo sa zapada direktno napreduje ka Moskvi. Poseban operativni nemački plan, pod imenom operacija Votan je bio uvršten u poslednju fazu nemačke ofanzive.
Na početku je Crvena armija vršila stratešku odbranu Moskovske oblasti izgradivši tri odbrambena pojasa i razmestila novoobrazovane armije i dovela pojačanja iz Sibirskog i Dalekoistočnog vojnog okruga. Na kraju, kako je nemačka ofanziva zaustavljena, Sovjeti su izveli kontraofanzivu i male ofanzivne akcije kako bi odbacili nemačke armije nazad na položaje oko gradova Orela, Vjazme i Vitepska, zamalo opkolivši tri nemačke armije u ovom procesu.


Branko Kitanović
Moskovska bitka
Drugi svetski rat
SSSR
Nacistička Nemačka

Miodrag BulatovićCrveni petao leti prema nebuMiodrag Bulatović (Okladi, kod Bijelog Polja, 20. februar 1930 — Igalo, 15. mart 1991) bio je srpski pisac i novinar. Važi za jednog od naših najboljih romansijera i najprevođenijih pisaca, iako je status njegove književnosti marginalizovan.Crveni petao leti prema nebu je roman srpskog književnika Miodraga Bulatovića. Prvi put je objavljen u izdanju zagrebačke izdavačke kuće Naprijed 1959. U romanu je stilskim postupcima groteske, folklorizacije i simbolizacije oblikovan zaplet o učesnicima jedne svadbe i sahrane u zabačenom crnogorskom selu. Osnovna imaginativna i značenjska linija romana račva se u dva pravca, po sistemu teze i antiteze koje ne nalaze razrešenje: tezi o ljudskom zlu, niskim strastima i prizemnosti, koje su oličene u figuri đavola, suprostavlja se antiteza o ljudskom idealitetu, dobroti i duševnosti, oličena u simbolu crvenog petla koji uzleće prema nebu.Bulatovićev roman je poznat i po tome što mu je izmakla NIN-ova nagrada kritike za najbolji roman 1959, u godini kada je odlučeno da se ova prestižna nagrada ne dodeli. Naime, dvojica članova žirija, Eli Finci i Zoran Mišić, glasali su da se nagrada dodeli Bulatoviću, dok su Milan Bogdanović, Velibor Gligorić i Borislav Mihajlović odlučili da se nagrada te godine uopšte ne dodeli. Većinski deo žirija je takvu odluku obrazložio tvrdnjom da nijedan roman iz tekuće produkcije nije zadovoljio kriterijume za dodelu. Ovakva tvrdnja je izazvala polemiku među jugoslovenskim intelektualcima. Pojedinci su odluku interepretirali kao političku, jer se Bulatovićev roman sa crnom slikom stvarnosti nije mogao uklopiti u ideološke norme tadašnje države. Danas se „Crveni petao leti prema nebu” smatra značajnim romanom srpske književnosti dvadestog veka, kao i najboljim Bulatovićevim ostvarenjem. Preveden je na dvadesetak jezika, između ostalog i na engleski, francuski, nemački, poljski, japanski, mađarski, češki, slovački, burski, slovenački, švedski, italijanski, hebrejski, turski, holandski, portugalski i dr.

Crveni petao leti prema nebu

Miodrag Bulatović
Crveni petao leti prema nebu
Miodrag Bulatović (Okladi, kod Bijelog Polja, 20. februar 1930 — Igalo, 15. mart 1991) bio je srpski pisac i novinar. Važi za jednog od naših najboljih romansijera i najprevođenijih pisaca, iako je status njegove književnosti marginalizovan.
Crveni petao leti prema nebu je roman srpskog književnika Miodraga Bulatovića. Prvi put je objavljen u izdanju zagrebačke izdavačke kuće Naprijed 1959. U romanu je stilskim postupcima groteske, folklorizacije i simbolizacije oblikovan zaplet o učesnicima jedne svadbe i sahrane u zabačenom crnogorskom selu. Osnovna imaginativna i značenjska linija romana račva se u dva pravca, po sistemu teze i antiteze koje ne nalaze razrešenje: tezi o ljudskom zlu, niskim strastima i prizemnosti, koje su oličene u figuri đavola, suprostavlja se antiteza o ljudskom idealitetu, dobroti i duševnosti, oličena u simbolu crvenog petla koji uzleće prema nebu.
Bulatovićev roman je poznat i po tome što mu je izmakla NIN-ova nagrada kritike za najbolji roman 1959, u godini kada je odlučeno da se ova prestižna nagrada ne dodeli. Naime, dvojica članova žirija, Eli Finci i Zoran Mišić, glasali su da se nagrada dodeli Bulatoviću, dok su Milan Bogdanović, Velibor Gligorić i Borislav Mihajlović odlučili da se nagrada te godine uopšte ne dodeli. Većinski deo žirija je takvu odluku obrazložio tvrdnjom da nijedan roman iz tekuće produkcije nije zadovoljio kriterijume za dodelu. Ovakva tvrdnja je izazvala polemiku među jugoslovenskim intelektualcima. Pojedinci su odluku interepretirali kao političku, jer se Bulatovićev roman sa crnom slikom stvarnosti nije mogao uklopiti u ideološke norme tadašnje države. Danas se „Crveni petao leti prema nebu” smatra značajnim romanom srpske književnosti dvadestog veka, kao i najboljim Bulatovićevim ostvarenjem. Preveden je na dvadesetak jezika, između ostalog i na engleski, francuski, nemački, poljski, japanski, mađarski, češki, slovački, burski, slovenački, švedski, italijanski, hebrejski, turski, holandski, portugalski i dr.


Miodrag Bulatović (Okladi, kod Bijelog Polja, 20. februar 1930 — Igalo, 15. mart 1991)
Crveni petao leti prema nebu

Nikola MilovanovićKROZ TAJNI ARHIV UDBE 1OKRŠAJI NA DRINI: Obmane Draže Mihailovića, Srpska vlada ili komitet spasa, Kraljevi komandosi, Slom iluzija, ZATVARANJE KRUGA: Drama na Zelengori, Špujuni u poseti Kaptolu, Sporazum Draža-Nedić, Hapšenje Kalabića,U ZASEDI: Emigrantski logori, Dosije Gvardijan, Susret na Papuku, Kraj crnog dosijea

KROZ TAJNI ARHIV UDBE 1

Nikola Milovanović
KROZ TAJNI ARHIV UDBE 1
OKRŠAJI NA DRINI: Obmane Draže Mihailovića, Srpska vlada ili komitet spasa, Kraljevi komandosi, Slom iluzija, ZATVARANJE KRUGA: Drama na Zelengori, Špujuni u poseti Kaptolu, Sporazum Draža-Nedić, Hapšenje Kalabića,
U ZASEDI: Emigrantski logori, Dosije Gvardijan, Susret na Papuku, Kraj crnog dosijea


Nikola Milovanović
KROZ TAJNI ARHIV UDBE 1
Sporazum Draža-Nedić, Hapšenje Kalabića


<h1 class="ql-align-center">Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika - X tom Koliti - kukutica</h1><h1 class="ql-align-center">&nbsp;29 cm</h1>

Recnik srpskohrvatskog knjizevnog i narodnog jezika

Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika - X tom Koliti - kukutica
 29 cm


Aleksandar Belić  rečnik srpskohrvatski srpska kademija nauk i umentosti


Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika

Alan Ford - Superhikčinabroj 276Magnus - BunkerPrevod: Nenad BrixySuperhik (tal. Superciuk), pravim imenom Ezekijel Bluff, glavni je i jedan od najpoznatijih negativaca talijanskog stripa "Alan Ford". On je čista suprotnost Robina Hooda, jer krade od siromašnih da bi dao bogatima. Prvi se put pojavio u epizodi "Superhik" koja je izdana u kolovozu 1971. i postao je jedan od najprepoznatljivijih likova u stripu.

Alan Ford - Superhikcina

Alan Ford - Superhikčina
broj 276
Magnus - Bunker
Prevod: Nenad Brixy
Superhik (tal. Superciuk), pravim imenom Ezekijel Bluff, glavni je i jedan od najpoznatijih negativaca talijanskog stripa "Alan Ford". On je čista suprotnost Robina Hooda, jer krade od siromašnih da bi dao bogatima. Prvi se put pojavio u epizodi "Superhik" koja je izdana u kolovozu 1971. i postao je jedan od najprepoznatljivijih likova u stripu.


Alan Ford - Superhikčina
broj 276
Magnus - Bunker
Prevod: Nenad Brixy

Alan Ford - Superhikčina

Kazimjež BrandisVaršavske beležnice (1978 - 1984)Povez: tvrdi sa omotomIzdavač: BeogradGodina izdanja: 1988Obim: 334Format: 20 x 13*U ovoj knjizi Brandis istupa kao svedok i posmatrač poljskih kriznih godina, pokazujući da je kriza pogodila poljsku stvaralačku inteligenciju. Redom su postajali `nepodobni` najveći poljski pisci i mislioci, njihove se kjnige nisu mogle štampati u zemlji, njihovo se ime nije moglo pojaviti u štampi, mesta je bilo samo za mediokritete – i slikovito bi se moglo reći da su poljski pisci i stvaraoci protiv svoje volje bili zapali u stanje nestvarnosti, na koju dobrovoljno nisu hteli pristati*Kazimjež Brandis rođen je 1916. u Lodu. Završio je prava na Varšavskom univerzitetu. Za vreme studija bio je član Saveza nezavisne socijalističke omladine. Rat je proveo u Varšavi. Od 1946. do 1950. bio je u redakciji čuvenog nedeljnika "Kovačnica", a pedesetih godina sarađivao je sa "Novom Kulturom". U periodu od 1977. do 1981. Brandis je bio član nelegalnog književnog časopisa "Zapis", zbog čega mu je bilo zabranjeno da bilo šta objavljuje u Poljskoj. U to vreme svoja dela je objavljivao u samizdatu "Nova" i u književnom institutu u Parizu. 1981. godine otputovao je u SAD. Predavao je Poljsku književnost na Kolumbija univerzitetu u Njujorku. Posle dve godine vratio se u Evropu i nastanio u Parizu, gde i sada živi. Brandis je autor romana, pripovedaka, eseja, drama i filmskih novela. Laureat je značajnijih poljskih i stranih nagrada. Njegove knjige prevedene su na sve svetske jezike. Najznačajnija Brandisova dela su: Majka Kruljevih (1957), Pisma Gospođi Z. (1958), Romantičnost (priče, 1960), Odbrana Granade i druge priče (1966), Džoker (1966), Trg (1968), Kako biti voljena (1970), Mala knjiga (1970), Poštanske varijacije (1972), Nestvarnost (1980), Varšavske beleške (1981), Rondo (1982), Meseci (1988) - za ovo delo dobio je nagradu "Ignacio Silone", Umetnost konverzacije (1990) i Zapamćeno (1995), Karakteri i spisi. Prema romanu Samson Andzej Vajda snimio je film 1961; a a roman Majka Kruljevih ekranizovao je Janus Zaorski 1987. godine.

Varsavske beleznice (1978 - 1984)

Kazimjež Brandis
Varšavske beležnice (1978 - 1984)
Povez: tvrdi sa omotom
Izdavač: Beograd
Godina izdanja: 1988
Obim: 334
Format: 20 x 13
*
U ovoj knjizi Brandis istupa kao svedok i posmatrač poljskih kriznih godina, pokazujući da je kriza pogodila poljsku stvaralačku inteligenciju. Redom su postajali `nepodobni` najveći poljski pisci i mislioci, njihove se kjnige nisu mogle štampati u zemlji, njihovo se ime nije moglo pojaviti u štampi, mesta je bilo samo za mediokritete – i slikovito bi se moglo reći da su poljski pisci i stvaraoci protiv svoje volje bili zapali u stanje nestvarnosti, na koju dobrovoljno nisu hteli pristati
*
Kazimjež Brandis rođen je 1916. u Lodu. Završio je prava na Varšavskom univerzitetu. Za vreme studija bio je član Saveza nezavisne socijalističke omladine. Rat je proveo u Varšavi. Od 1946. do 1950. bio je u redakciji čuvenog nedeljnika "Kovačnica", a pedesetih godina sarađivao je sa "Novom Kulturom". U periodu od 1977. do 1981. Brandis je bio član nelegalnog književnog časopisa "Zapis", zbog čega mu je bilo zabranjeno da bilo šta objavljuje u Poljskoj. U to vreme svoja dela je objavljivao u samizdatu "Nova" i u književnom institutu u Parizu. 1981. godine otputovao je u SAD. Predavao je Poljsku književnost na Kolumbija univerzitetu u Njujorku. Posle dve godine vratio se u Evropu i nastanio u Parizu, gde i sada živi. Brandis je autor romana, pripovedaka, eseja, drama i filmskih novela. Laureat je značajnijih poljskih i stranih nagrada. Njegove knjige prevedene su na sve svetske jezike. Najznačajnija Brandisova dela su: Majka Kruljevih (1957), Pisma Gospođi Z. (1958), Romantičnost (priče, 1960), Odbrana Granade i druge priče (1966), Džoker (1966), Trg (1968), Kako biti voljena (1970), Mala knjiga (1970), Poštanske varijacije (1972), Nestvarnost (1980), Varšavske beleške (1981), Rondo (1982), Meseci (1988) - za ovo delo dobio je nagradu "Ignacio Silone", Umetnost konverzacije (1990) i Zapamćeno (1995), Karakteri i spisi. Prema romanu Samson Andzej Vajda snimio je film 1961; a a roman Majka Kruljevih ekranizovao je Janus Zaorski 1987. godine.


Kazimjež Brandis
Varšavske beležnice (1978 - 1984)

Varšavske beležnice (1978 - 1984)

PoezijaMiloš CrnjanskiMiloš Crnjanski bio je srpski književnik i jedan od najznačajnijih stvaralaca srpske literature XX veka. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Bavio se i likovnom kritikom. Za života objavio je tri knjige poezije: 1919 - Lirika Itake; 1954 - Odabrani stihovi; 1962 - Lament nad Beogradom; Najpoznatije pesme Miloša Crnjaskog su: Sumatra, Mizera, Serenata, Stražilovo, Trag... Lament nad BeogradomJAN MAJEN i moj Srem,Paris, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim, i mremi ležim, hladan, kao na pepelu klada.Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde,nego neka čudovišta, polipi, delfini,što se tumbaju preko nas, i plove, i jezde,i urliču: „Prah, pepeo, smrt je to.“A viču i rusko „ničevo“ –i špansko „nada“. Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu, sa Avalom plavom, u daljini, kao breg. Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu, i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg. U Tebi nema besmisla, ni smrti. Ti sjajiš kao iskopan stari mač. U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti, i ponavlja, kao dan i detinji plač. A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje, Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje. ESPANJA i naš Hvar,Dobrović mrtvi, šeik što se u Sahari beli,priviđaju mi se još, kao utvare, vatre, var.Moj Sibe poludeli, zinuo kao peš.Samo, to više nismo mi, u mladosti i moći,već neki papagaji, čimpanzi; neveseli,što mi se smeju i vrište u mojoj samoći.Jedan se „Leiche! Leiche! Leiche!“ – dere.Drugi mi šapće: „Cadavere!"Treći: „Leš, leš, leš.“ Ti, međutim, širiš, kao labud krila, zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju. Ti budiš veselost, što je nekad bila, kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju. U Tebi nema crva, ni sa groba. Ti blistaš, kao kroz suze ljudski smeh. U Tebi jedan orač peva, i u zimsko doba, prelivši krv, kao vino, u novi meh. A kad mi klone glava i budu stali sati, Ti ćeš me, znam, poljubiti kao mati. TI, PROŠLOST, i moj svet,mladost, ljubavi, gondole, i, na nebu, Mljetci,priviđate mi se još, kao san, talas, lepi cvet,u društvu maski, koje je po mene došlo.Samo, to nisam ja, ni Venecija što se plavi, nego neke ruševine, aveti, i stećci,što ostaju za nama na zemlji, i u travi.Pa kažu: „Tu leži paša! – Prosjak! – Pas!“A viču i francusko „tout passe".I naše „prošlo". Ti, medutim, stojiš nad širokom rekom, nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao štit. Ti pevaš vedro, sa grmljavom dalekom, i tkaš u stoleća, sa munjama, i svoju nit. U Tebi nema moje ljudske tuge. Ti imaš streljača pogled prav i nem. Ti i plač pretvaraš, kao dažd, u šarene duge, a hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem. A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša, Tvoj će bagem pasti na me kao kiša. LIŽBUA i moj put,u svet, kule u vazduhu i na morskoj peni,priviđaju mi se još, dok mi žižak drhće ko pruti prenosi mi zemlju, u sne, u sne, u sne.Samo, to više nisu, ni žene, ni ljudi živi,nego neke nemoćne, slabe, i setne, seni,što mi kažu, da nisu zveri, da nisu krivi,da im život baš ništa nije dao,pa šapću „ñao, ñao, ñao“i naše „ne, ne“. Ti, međutim, dišeš, u noćnoj tišini, do zvezda, što kazuju put Suncu u tvoj san. Ti slušaš svog srca lupu, u dubini, što udara, ko stenom, u mračni Kalemegdan. Tebi su naši boli sitni mravi. Ti biser suza naših bacaš u prah. Ali se nad njima, posle, Tvoja zora zaplavi, u koju se mlad i veseo zagledah. A kad umorno srce moje ućuti, da spi, uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, Ti. FINISTÈRE i njen stas,brak, poljupci, bura što je tako silna bila,priviđaju mi se još, po neki leptir, bulke, klas,dok, iz prošlosti, slušam, njen korak, tako lak.Samo, to više nije ona, ni njen glas nasmejan,nego neki kormoran, divljih i crnih krila,što viče: zrak svake sreće tone u Okean.Pa mi mrmlja reči „tombe“ i „sombre“.Pa krešti njino „ombre, ombre“. – i naš „grob“ i „mrak“. Ti, međutim, krećeš, ko naš labud večni, iz smrti, i krvi, prema Suncu, na svoj put. Dok meni dan tone u tvoj ponor rečni, Ti se dižeš, iz jutra, sav zracima obasut. Ja ću negde, sam, u Sahari, stati, u onoj gde su karavani seni, ali, ko što uz mrtvog Tuarega čuči mati, Ti ćeš, do smrti, biti uteha meni. A kad mi slome dušu, koplje i ruku i nogu, Tebe, Tebe, znam da ne mogu, ne mogu. ŽIVOT ljudski, i hrt,sveo list, galeb, srna, i Mesec na pučini,priviđaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrtjednog po jednog glumca našeg pozorišta.Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili više,nego neka pena, trenutci, šapat u Kini,što sapće, kao i srce, sve hladnije i tiše:da ne ostaju, ni Ming, ni yang, ni yin,ni Tao, trešnje, ni mandarin.Niko i ništa. Ti, međutim, sjaš, i sad, kroz san moj tavni, kroz bezbroj suza naših, večan, u mrak, i prah. Krv tvoja ko rosa pala je na ravni, ko nekad, da hladi tolikih samrtnički dah. Grlim još jednom, na Tvoj kamen strmi, i Tebe, i Savu, i Tvoj Dunav trom. Sunce se rađa u mom snu. Sini! Sevni! Zagrmi! Ime Tvoje, kao iz vedrog neba grom. A kad i meni odbije čas stari sahat Tvoj, to ime će biti poslednji šapat moj. Cooden Beach 1956

Poezija

Poezija
Miloš Crnjanski
Miloš Crnjanski bio  je srpski književnik i jedan od najznačajnijih stvaralaca srpske literature XX veka. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Bavio se i likovnom kritikom.
  Za života objavio je tri knjige poezije:
    1919 - Lirika Itake;
    1954 - Odabrani stihovi;
    1962 - Lament nad Beogradom;

Najpoznatije pesme Miloša Crnjaskog su: Sumatra, Mizera, Serenata, Stražilovo, Trag...

Lament nad Beogradom
JAN MAJEN i moj Srem,
Paris, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,
priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim, i mrem
i ležim, hladan, kao na pepelu klada.
Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde,
nego neka čudovišta, polipi, delfini,
što se tumbaju preko nas, i plove, i jezde,
i urliču: „Prah, pepeo, smrt je to.“
A viču i rusko „ničevo“ –
i špansko „nada“.

     Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,
     sa Avalom plavom, u daljini, kao breg.
     Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,
     i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
     U Tebi nema besmisla, ni smrti.
     Ti sjajiš kao iskopan stari mač.
     U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
     i ponavlja, kao dan i detinji plač.
     A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje,
     Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.

ESPANJA i naš Hvar,
Dobrović mrtvi, šeik što se u Sahari beli,
priviđaju mi se još, kao utvare, vatre, var.
Moj Sibe poludeli, zinuo kao peš.
Samo, to više nismo mi, u mladosti i moći,
već neki papagaji, čimpanzi; neveseli,
što mi se smeju i vrište u mojoj samoći.
Jedan se „Leiche! Leiche! Leiche!“ – dere.
Drugi mi šapće: „Cadavere!"
Treći: „Leš, leš, leš.“

     Ti, međutim, širiš, kao labud krila,
     zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju.
     Ti budiš veselost, što je nekad bila,
     kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju.
     U Tebi nema crva, ni sa groba.
     Ti blistaš, kao kroz suze ljudski smeh.
     U Tebi jedan orač peva, i u zimsko doba,
     prelivši krv, kao vino, u novi meh.
     A kad mi klone glava i budu stali sati,
     Ti ćeš me, znam, poljubiti kao mati.

TI, PROŠLOST, i moj svet,
mladost, ljubavi, gondole, i, na nebu, Mljetci,
priviđate mi se još, kao san, talas, lepi cvet,
u društvu maski, koje je po mene došlo.
Samo, to nisam ja, ni Venecija što se plavi,   
nego neke ruševine, aveti, i stećci,
što ostaju za nama na zemlji, i u travi.
Pa kažu: „Tu leži paša! – Prosjak! – Pas!“
A viču i francusko „tout passe".
I naše „prošlo".

     Ti, medutim, stojiš nad širokom rekom,
     nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao štit.
     Ti pevaš vedro, sa grmljavom dalekom,
     i tkaš u stoleća, sa munjama, i svoju nit.
     U Tebi nema moje ljudske tuge.
     Ti imaš streljača pogled prav i nem.
     Ti i plač pretvaraš, kao dažd, u šarene duge,
     a hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem.
     A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša,
     Tvoj će bagem pasti na me kao kiša.

LIŽBUA i moj put,
u svet, kule u vazduhu i na morskoj peni,
priviđaju mi se još, dok mi žižak drhće ko prut
i prenosi mi zemlju, u sne, u sne, u sne.
Samo, to više nisu, ni žene, ni ljudi živi,
nego neke nemoćne, slabe, i setne, seni,
što mi kažu, da nisu zveri, da nisu krivi,
da im život baš ništa nije dao,
pa šapću „ñao, ñao, ñao“
i naše „ne, ne“.

     Ti, međutim, dišeš, u noćnoj tišini,
     do zvezda, što kazuju put Suncu u tvoj san.
     Ti slušaš svog srca lupu, u dubini,
     što udara, ko stenom, u mračni Kalemegdan.
     Tebi su naši boli sitni mravi.
     Ti biser suza naših bacaš u prah.
     Ali se nad njima, posle, Tvoja zora zaplavi,
     u koju se mlad i veseo zagledah.
     A kad umorno srce moje ućuti, da spi,
     uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, Ti.

FINISTÈRE i njen stas,
brak, poljupci, bura što je tako silna bila,
priviđaju mi se još, po neki leptir, bulke, klas,
dok, iz prošlosti, slušam, njen korak, tako lak.
Samo, to više nije ona, ni njen glas nasmejan,
nego neki kormoran, divljih i crnih krila,
što viče: zrak svake sreće tone u Okean.
Pa mi mrmlja reči „tombe“ i „sombre“.
Pa krešti njino „ombre, ombre“. –  
i naš „grob“ i „mrak“.

     Ti, međutim, krećeš, ko naš labud večni,
     iz smrti, i krvi, prema Suncu, na svoj put.
     Dok meni dan tone u tvoj ponor rečni,
     Ti se dižeš, iz jutra, sav zracima obasut.
     Ja ću negde, sam, u Sahari, stati,
     u onoj gde su karavani seni,
     ali, ko što uz mrtvog Tuarega čuči mati,
     Ti ćeš, do smrti, biti uteha meni.
     A kad mi slome dušu, koplje i ruku i nogu,
     Tebe, Tebe, znam da ne mogu, ne mogu.

ŽIVOT ljudski, i hrt,
sveo list, galeb, srna, i Mesec na pučini,
priviđaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt
jednog po jednog glumca našeg pozorišta.
Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili više,
nego neka pena, trenutci, šapat u Kini,
što sapće, kao i srce, sve hladnije i tiše:
da ne ostaju, ni Ming, ni yang, ni yin,
ni Tao, trešnje, ni mandarin.
Niko i ništa.

     Ti, međutim, sjaš, i sad, kroz san moj tavni,
     kroz bezbroj suza naših, večan, u mrak, i prah.
     Krv tvoja ko rosa pala je na ravni,
     ko nekad, da hladi tolikih samrtnički dah.
     Grlim još jednom, na Tvoj kamen strmi,
     i Tebe, i Savu, i Tvoj Dunav trom.
     Sunce se rađa u mom snu. Sini! Sevni! Zagrmi!
     Ime Tvoje, kao iz vedrog neba grom.
     A kad i meni odbije čas stari sahat Tvoj,
     to ime će biti  poslednji šapat moj.

Cooden Beach 1956


Poezija
Miloš Crnjanski
Sudba
Lirika Itake;
Lament nad Beogradom