Grupa TNT - Alan Ford

Grupa TNT - Alan Ford 
broj 73
SCENARIO
Max Bunker
CRTEŽ
Magnus

Spektar-Zagreb 1977 god.,tvrd povez,veliki format 31cm ,152 str.,ilustrovano,manja oštećena na omotu,sama knjiga lepo očuvana. Uširokom spektru, ova tematska cjelina pruža čitatelju kritičko-informativni pregled rezultata na području igranog dugometražnog, dokumentarnog, kratkog igranog i crtanog filma, kao i televizijskih serija o ratu i revoluciji. (Iz autorova predgovora)Milton Manaki – prvi filmski snimatelj na BalkanuStevo Ostojić: Filmske baklje oktobra – kako su se, u razdoblju između dva rata, probijala do nas djela sedme umjetnosti i snažila revolucionarni duhMiroslav Krleža: Vizija inferna i pobuneŽorž Skrigin: Moja partizanska kameraRanko Munitić: Do pobjede i daljeMilan Ranković: Za produbljeno filmsko viđenje revolucijeĐuro Plemenčić: Televizijske serije o ratu i revoluciji

Rat, revolucija, ekran

Spektar-Zagreb 1977 god.,tvrd povez,veliki format 31cm ,152 str.,ilustrovano,manja oštećena na omotu,sama knjiga lepo očuvana.

Uširokom spektru, ova tematska cjelina pruža čitatelju kritičko-informativni pregled rezultata na području igranog dugometražnog, dokumentarnog, kratkog igranog i crtanog filma, kao i televizijskih serija o ratu i revoluciji. (Iz autorova predgovora)
Milton Manaki – prvi filmski snimatelj na Balkanu
Stevo Ostojić: Filmske baklje oktobra – kako su se, u razdoblju između dva rata, probijala do nas djela sedme umjetnosti i snažila revolucionarni duh
Miroslav Krleža: Vizija inferna i pobune
Žorž Skrigin: Moja partizanska kamera
Ranko Munitić: Do pobjede i dalje
Milan Ranković: Za produbljeno filmsko viđenje revolucije
Đuro Plemenčić: Televizijske serije o ratu i revoluciji


umetnost film revolucija kinematografija sfrj Ljubiša Samardžić Bata Živojinović

Danica Popović i Marko PopovićManastir Šudikova u BudimljiManastir Šudikova je manastir Eparhije budimljansko nikšićke, Srpske pravoslavne crkve, nalazi se na desnoj obali Lima, na početku Tifranske klisure kod Berana. Manastir je posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice.*Манастир Шудикова је манастир Епархије будимљанско никшићке, Српске православне цркве, налази се на десној обали Лима, на почетку Тифранске клисуре код Берана. Манастир је посвећен Ваведењу Пресвете Богородице.*Autor: Dr Danica Popović i dr Marko PopovićGodina izdanja: 2020Broj strana: 296Pismo: ćirilicaPovez: tvrdiFormat: 28 × 24 cmISBN: 978-86-85917-21-9*U monografiji o manastiru Šudikova prikazani su rezultati opsežnih istraživanja, ne samo manastira, već i njegovog „najšireg i prirodnog okvira – a to je keliotsko pešterno monaštvo Polimlja“. U knjizi su, u nekoliko celina, predstavljeni istorijat manastirskog kompleksa i crkve Vavedenja Presvete Bogorodice, istraživanja skita u Uroševici, pećina-isposnica u okviru lokaliteta Zidanica u stenovitim liticama Tivranske klisure, šudikovskog svetog vrela kao i manastira i isposnica Polimlja. Između ostalog, važan deo monografije čini i katalog rukopisa gde je prikazana biblioteka i prepisivačka delatnost monaha manastira Šudikova.*У монографији о манастиру Шудикова приказани су резултати опсежних истраживања, не само манастира, већ и његовог „најширег и природног оквира – а то је келиотско пештерно монаштво Полимља“. У књизи су, у неколико целина, представљени историјат манастирског комплекса и цркве Ваведења Пресвете Богородице, истраживања скита у Урошевици, пећина-испосница у оквиру локалитета Зиданица у стеновитим литицама Тивранске клисуре, шудиковског светог врела као и манастира и испосница Полимља. Између осталог, важан део монографије чини и каталог рукописа где је приказана библиотека и преписивачка делатност монаха манастира Шудикова.

Manastir Sudikova u Budimlji

Danica Popović i Marko Popović
Manastir Šudikova u Budimlji
Manastir Šudikova je manastir Eparhije budimljansko nikšićke, Srpske pravoslavne crkve, nalazi se na desnoj obali Lima, na početku Tifranske klisure kod Berana. Manastir je posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice.
*
Манастир Шудикова је манастир Епархије будимљанско никшићке, Српске православне цркве, налази се на десној обали Лима, на почетку Тифранске клисуре код Берана. Манастир је посвећен Ваведењу Пресвете Богородице.
*
Autor: Dr Danica Popović i dr Marko Popović
Godina izdanja: 2020
Broj strana: 296
Pismo: ćirilica
Povez: tvrdi
Format: 28 × 24 cm
ISBN: 978-86-85917-21-9
*
U monografiji o manastiru Šudikova prikazani su rezultati opsežnih istraživanja, ne samo manastira, već i njegovog „najšireg i prirodnog okvira – a to je keliotsko pešterno monaštvo Polimlja“. U knjizi su, u nekoliko celina, predstavljeni istorijat manastirskog kompleksa i crkve Vavedenja Presvete Bogorodice, istraživanja skita u Uroševici, pećina-isposnica u okviru lokaliteta Zidanica u stenovitim liticama Tivranske klisure, šudikovskog svetog vrela kao i manastira i isposnica Polimlja. Između ostalog, važan deo monografije čini i katalog rukopisa gde je prikazana biblioteka i prepisivačka delatnost monaha manastira Šudikova.
*
У монографији о манастиру Шудикова приказани су резултати опсежних истраживања, не само манастира, већ и његовог „најширег и природног оквира – а то је келиотско пештерно монаштво Полимља“. У књизи су, у неколико целина, представљени историјат манастирског комплекса и цркве Ваведења Пресвете Богородице, истраживања скита у Урошевици, пећина-испосница у оквиру локалитета Зиданица у стеновитим литицама Тивранске клисуре, шудиковског светог врела као и манастира и испосница Полимља. Између осталог, важан део монографије чини и каталог рукописа где је приказана библиотека и преписивачка делатност монаха манастира Шудикова.


Danica Popović i Marko Popović
Manastir Šudikova u Budimlji nalazi se na desnoj obali Lima, na početku Tifranske klisure kod Berana.


Manastir Šudikova u Budimlji

Rečnik nemačkog i srpskog jezika Andrija MatićTreće, dopunjeno izdanjeRecnik srpskog i nemackog jezika 1912. god. Prof. Andrija M. Matic, Novi Sad,&nbsp;

Recnik nemackog i srpskog jezika

Rečnik nemačkog i srpskog jezika Andrija Matić
Treće, dopunjeno izdanje
Recnik srpskog i nemackog jezika 1912. god. Prof. Andrija M. Matic, Novi Sad, 


Rečnik nemačkog i srpskog jezika Andrija Matić

Rečnik nemačkog i srpskog jezika

Jakov IgnjatovićMemoari*Jakov Ignjatović (Sentandreja, 8. decembar 1822 — Novi Sad, 5. jul 1889) bio je poznati srpski romanopisac i prozni pisac iz 19. veka.U Beogradu je živeo kao novinar do 1850, a zatim je putovao po svetu. Bio je navodno oficir legionar u francuskoj kolonijalnoj vojsci u Alžiru. Više puta se bavio u Carigradu, među Turcima. Pojavljuje se posle tri godine i otada vidno učestvuje u javnom životu vojvođanskih Srba. Bio je urednik Letopisa Matice srpske u periodu 1854—1856, zatim „narodni sekretar“ u Karlovcima. Kada je 1861. godine gradonačelnik postao Svetozar Miletić, sledili su za njim: Jaša kao veliki beležnik i Zmaj kao podbeležniku varoški u Novom Sadu. Sa Đorđem Rajkovićem uređivao je 1862-63. Putnik: list za umnu i duševnu zabavu. U periodu od 1863. do 1879. godine živeo je u Dalju, gde je radio kao advokat i službenik patrijaršijskog imanja mitropolije Gornjokarlovačke. Svoju privatnu biblioteku zaveštao je Srpskoj čitaonici u Dalju. Nakon izvesnog vremena koje je proveo u Temišvaru gde je uređivao "Temišvarski Glasnik", skrasio se sasvim u Novom Sadu. Godine 1880. on je sa Đorđem Rajkovićem, urednik "Nedeljnog lista" u Novom Sadu.Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 23. januara 1888. godine. Bio je takođe član Matice srpske u Novom Sadu i nosilac srpskog ordena Sv. Save. Umro je u Novom Sadu juna 1889. godine "uoči Ivandana", gde je i sahranjen na Uspenskom groblju. Njegovi potomci danas žive i rade u Pirotu.*Đurađ Branković, Sremski Karlovci 1858;Milan Narandžić, I—II, Novi Sad 1860—63, (II izd. Beograd 1900);Čudan svet, Novi Sad 1869;Dela Jakova Ignjatovića, I, Novi Sad 1874, i II Temišvar 1878;Uveo listak, Novi Sad 1878;Adam i berberin prvi ljudi, Novi Sad 1881;Stari i novi majstori, Novi Sad 1883;Patnica, I—III, Novi Sad 1888, (II izd. Beograd 1936);Večiti mladoženja, Beograd 1910;Vasa Rešpekt, Beograd 1913;Dela, I—II, Beograd 1932—35);Odabrana dela, I—VIII, Novi Sad 1948—53);Odabrana dela, I—II, Novi Sad i Beograd 1959 i 1969;Memoari, Beograd 1966:

Memoari

Jakov Ignjatović
Memoari
*
Jakov Ignjatović (Sentandreja, 8. decembar 1822 — Novi Sad, 5. jul 1889) bio je poznati srpski romanopisac i prozni pisac iz 19. veka.
U Beogradu je živeo kao novinar do 1850, a zatim je putovao po svetu. Bio je navodno oficir legionar u francuskoj kolonijalnoj vojsci u Alžiru. Više puta se bavio u Carigradu, među Turcima. Pojavljuje se posle tri godine i otada vidno učestvuje u javnom životu vojvođanskih Srba. Bio je urednik Letopisa Matice srpske u periodu 1854—1856, zatim „narodni sekretar“ u Karlovcima. Kada je 1861. godine gradonačelnik postao Svetozar Miletić, sledili su za njim: Jaša kao veliki beležnik i Zmaj kao podbeležniku varoški u Novom Sadu. Sa Đorđem Rajkovićem uređivao je 1862-63. Putnik: list za umnu i duševnu zabavu. U periodu od 1863. do 1879. godine živeo je u Dalju, gde je radio kao advokat i službenik patrijaršijskog imanja mitropolije Gornjokarlovačke. Svoju privatnu biblioteku zaveštao je Srpskoj čitaonici u Dalju. Nakon izvesnog vremena koje je proveo u Temišvaru gde je uređivao "Temišvarski Glasnik", skrasio se sasvim u Novom Sadu. Godine 1880. on je sa Đorđem Rajkovićem, urednik "Nedeljnog lista" u Novom Sadu.
Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 23. januara 1888. godine. Bio je takođe član Matice srpske u Novom Sadu i nosilac srpskog ordena Sv. Save. Umro je u Novom Sadu juna 1889. godine "uoči Ivandana", gde je i sahranjen na Uspenskom groblju. Njegovi potomci danas žive i rade u Pirotu.
*
Đurađ Branković, Sremski Karlovci 1858;
Milan Narandžić, I—II, Novi Sad 1860—63, (II izd. Beograd 1900);
Čudan svet, Novi Sad 1869;
Dela Jakova Ignjatovića, I, Novi Sad 1874, i II Temišvar 1878;
Uveo listak, Novi Sad 1878;
Adam i berberin prvi ljudi, Novi Sad 1881;
Stari i novi majstori, Novi Sad 1883;
Patnica, I—III, Novi Sad 1888, (II izd. Beograd 1936);
Večiti mladoženja, Beograd 1910;
Vasa Rešpekt, Beograd 1913;
Dela, I—II, Beograd 1932—35);
Odabrana dela, I—VIII, Novi Sad 1948—53);
Odabrana dela, I—II, Novi Sad i Beograd 1959 i 1969;
Memoari, Beograd 1966:


Jakov Ignjatović (Sentandreja, 8. decembar 1822 — Novi Sad, 5. jul 1889) bio je poznati srpski romanopisac i prozni pisac iz 19. veka.
Memoari

Kej HuperIza maskeTajni agent Kelsi zbog anonimnog telefonskog poziva stiže u maleni grad Pinaki da istraži kompaniju Meditron za koju se sumnja da proizvodi opasno oružje, ali i da se bavi otmicama ljudi.Tada upoznaje prelepu Elizabet Konor i zaljubljuje se prvi put u životu. Njegov profesionalizam se sada dovodi u pitanje. Ona, ostavši bez roditelja, sama odgaja svoje tri sestre - dve su upletene u slučaj, jedna je oteta, dok je druga uputila anonimni poziv...

Iza maske

Kej Huper
Iza maske
Tajni agent Kelsi zbog anonimnog telefonskog poziva stiže u maleni grad Pinaki da istraži kompaniju Meditron za koju se sumnja da proizvodi opasno oružje, ali i da se bavi otmicama ljudi.
Tada upoznaje prelepu Elizabet Konor i zaljubljuje se prvi put u životu. Njegov profesionalizam se sada dovodi u pitanje. Ona, ostavši bez roditelja, sama odgaja svoje tri sestre - dve su upletene u slučaj, jedna je oteta, dok je druga uputila anonimni poziv...


Miodrag BulatovićLjudi sa četiri prstaKnjiževni junaci romana Ljudi sa četiri prsta pripadaju sloju odbačenih, bivših ljudi, propalih egizistencija. To je ceo jedan svet podzemlja ili, paralelni svet, sva istočnoevropska emigracija koja je našla utočište u zapadnoevropskim zemljama. Emigranti svih vrsta, čije je jedino zanimanje karađa, pljačka, nasilje i teror, glavni su junaci ove crne hronike Evrope. Vozovi, konclageri, svratišta, uglavnom na teritoriji Nemačke, jesu mesta na kojima se pojavljuju Bulatovićevi junaci. U Ljudima sa četiri prsta nema ni glavnog događaja ni glavnom junaka. U prvom planu je pojava ili fenomen emigracije, a kroz niz karakterističnih zgoda ukazuje se na politički i egzistencijalni vid ovog problema. Čitav ovaj svet ubica, lopova, zločinaca Bulatović posmatra iz posebne vizure koja pomera granice stvarnog i nestvarnog, pa i samim junacimanjihov život katkad liči na igru. Koristeći se metodom groteskne gradnje slika, Bulatović je ostvario upečatljivu sliku sveta koji deluje kao opomena, upozorenje na danas sve prisutniju opasnost od nasilja i terora. Miodrag Bulatović (Okladi, kod Bijelog Polja, 20. februar 1930 — Igalo, 15. mart 1991) bio je srpski pisac i novinar. Važi za jednog od naših najboljih romansijera i najprevođenijih pisaca, iako je status njegove književnosti marginalizovan.Godine 1975. objavljeno je "preko dvadeset" romana a u užem izboru našli su se Vojin Jelić: "Pobožni đavo", Niko Jovićević: "Madra oka", Dragoslav Mihailović: "Petrijin venac", Miodrag Bulatović "Ljudi sa četiri prsta", Radomir Smiljanić: "U Andima Hegelovo telo".Žiri u sastavu Petar Džadžić, Muharem Pervić, Radovan Vučković, Vuk Filipović, Sreten Asanović, Milan Vlajčić i Žika Bogdanović svoju odluku doneo je većinom glasova. (P. Džadžić i M. Pervić nisu učestvovali u radu žirija a M. I. Bandić podneo je ostavku pa je na njegovo mesto pozvan M. Vlajčić.)NIN od 1. februara 1976. donosi reči Miodraga Bulatovića o priznanju koje mu je dodeljeno:"Ova nagrada je za mene, mogu otvoreno reći, prekretnica. To je istovremeno prvo umetničko i književno priznanje koje sam dobio posle punih dvadeset godina rada na književnosti. Srećan sam što je to nagrada lista u kome sam objavio svoje prve prozne sastave. NIN-ova nagrada je "naš Gonkur", u to nema sumnje, pa nije važan ni njen finansijski iznos..."Književni junaci romana Ljudi sa četiri prsta pripadaju sloju odbačenih, bivših ljudi, propalih egizistencija. To je ceo jedan svet podzemlja ili, paralelni svet, sva istočnoevropska emigracija koja je našla utočište u zapadnoevropskim zemljama. Emigranti svih vrsta, čije je jedino zanimanje karađa, pljačka, nasilje i teror, glavni su junaci ove crne hronike Evrope. Vozovi, konclageri, svratišta, uglavnom na teritoriji Nemačke, jesu mesta na kojima se pojavljuju Bulatovićevi junaci. U Ljudima sa četiri prsta nema ni glavnog događaja ni glavnom junaka. U prvom planu je pojava ili fenomen emigracije, a kroz niz karakterističnih zgoda ukazuje se na politički i egzistencijalni vid ovog problema.Čitav ovaj svet ubica, lopova, zločinaca Bulatović posmatra iz posebne vizure koja pomera granice stvarnog i nestvarnog, pa i samim junacimanjihov život katkad liči na igru. Koristeći se metodom groteskne gradnje slika, Bulatović je ostvario upečatljivu sliku sveta koji deluje kao opomena, upozorenje na danas sve prisutniju opasnost od nasilja i terora.

Ljudi sa cetiri prsta

Miodrag Bulatović
Ljudi sa četiri prsta
Književni junaci romana Ljudi sa četiri prsta pripadaju sloju odbačenih, bivših ljudi, propalih egizistencija. To je ceo jedan svet podzemlja ili, paralelni svet, sva istočnoevropska emigracija koja je našla utočište u zapadnoevropskim zemljama. Emigranti svih vrsta, čije je jedino zanimanje karađa, pljačka, nasilje i teror, glavni su junaci ove crne hronike Evrope. Vozovi, konclageri, svratišta, uglavnom na teritoriji Nemačke, jesu mesta na kojima se pojavljuju Bulatovićevi junaci. U Ljudima sa četiri prsta nema ni glavnog događaja ni glavnom junaka. U prvom planu je pojava ili fenomen emigracije, a kroz niz karakterističnih zgoda ukazuje se na politički i egzistencijalni vid ovog problema. Čitav ovaj svet ubica, lopova, zločinaca Bulatović posmatra iz posebne vizure koja pomera granice stvarnog i nestvarnog, pa i samim junacimanjihov život katkad liči na igru. Koristeći se metodom groteskne gradnje slika, Bulatović je ostvario upečatljivu sliku sveta koji deluje kao opomena, upozorenje na danas sve prisutniju opasnost od nasilja i terora. 
Miodrag Bulatović (Okladi, kod Bijelog Polja, 20. februar 1930 — Igalo, 15. mart 1991) bio je srpski pisac i novinar. Važi za jednog od naših najboljih romansijera i najprevođenijih pisaca, iako je status njegove književnosti marginalizovan.
Godine 1975. objavljeno je "preko dvadeset" romana a u užem izboru našli su se Vojin Jelić: "Pobožni đavo", Niko Jovićević: "Madra oka", Dragoslav Mihailović: "Petrijin venac", Miodrag Bulatović "Ljudi sa četiri prsta", Radomir Smiljanić: "U Andima Hegelovo telo".
Žiri u sastavu Petar Džadžić, Muharem Pervić, Radovan Vučković, Vuk Filipović, Sreten Asanović, Milan Vlajčić i Žika Bogdanović svoju odluku doneo je većinom glasova. (P. Džadžić i M. Pervić nisu učestvovali u radu žirija a M. I. Bandić podneo je ostavku pa je na njegovo mesto pozvan M. Vlajčić.)
NIN od 1. februara 1976. donosi reči Miodraga Bulatovića o priznanju koje mu je dodeljeno:
"Ova nagrada je za mene, mogu otvoreno reći, prekretnica. To je istovremeno prvo umetničko i književno priznanje koje sam dobio posle punih dvadeset godina rada na književnosti. Srećan sam što je to nagrada lista u kome sam objavio svoje prve prozne sastave. NIN-ova nagrada je "naš Gonkur", u to nema sumnje, pa nije važan ni njen finansijski iznos..."
Književni junaci romana Ljudi sa četiri prsta pripadaju sloju odbačenih, bivših ljudi, propalih egizistencija. To je ceo jedan svet podzemlja ili, paralelni svet, sva istočnoevropska emigracija koja je našla utočište u zapadnoevropskim zemljama. Emigranti svih vrsta, čije je jedino zanimanje karađa, pljačka, nasilje i teror, glavni su junaci ove crne hronike Evrope. Vozovi, konclageri, svratišta, uglavnom na teritoriji Nemačke, jesu mesta na kojima se pojavljuju Bulatovićevi junaci. U Ljudima sa četiri prsta nema ni glavnog događaja ni glavnom junaka. U prvom planu je pojava ili fenomen emigracije, a kroz niz karakterističnih zgoda ukazuje se na politički i egzistencijalni vid ovog problema.
Čitav ovaj svet ubica, lopova, zločinaca Bulatović posmatra iz posebne vizure koja pomera granice stvarnog i nestvarnog, pa i samim junacimanjihov život katkad liči na igru. Koristeći se metodom groteskne gradnje slika, Bulatović je ostvario upečatljivu sliku sveta koji deluje kao opomena, upozorenje na danas sve prisutniju opasnost od nasilja i terora.



Miodrag Bulatović
Ljudi sa četiri prsta

Ljudi sa četiri prsta

Kosta DimitrijevićStarobeogradska hronika (Vremeplov Beograda)*Kosta Dimitrijević (Beograd, 17. jul 1933 — Beograd, 30. maj 2021) bio je srpski i jugoslovenski književnik, publicista, novinar i saradnik za nauku lista Politika u penziji. Pisao je pripovetke, putopise, romansirane biografije, eseje i likovne kritike, a po njegovim scenarijima urađene su mnoge radio drame i TV emisije. Tokom života je objavio 52 feljtona, 35 knjiga i više od 2.000 priloga u časopisima. Knjige su mu prevođene na francuski, engleski, italijanski i poljski jezik. Dimitrijević je član Udruženja književnika Srbije (od 1962), kao i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, gde se ujedno nalazi i njegova zbirka knjiga, arhivske građe i raznih kulturnih dobara.Dobitnik je niza nagrada i priznanja, uključujući pet nagrada za životno delo, između ostalog Nagrade za životno delo UNS-a i UKS-a, Vukove nagrade, Oktobarske nagrade grada Beograda, Nagrade akademije „Ivo Andrić” i druge.*Vekovi Beograda je nastala kao jedinstven vremeplov istorijskih i kulturnih događanja našeg glavnog grada. Zato i podnaslov tog hronološki preglednog istorijskog romana ili hronike u simboličnom značenju reči glasi: Starobeogradska hronika. Pomenuta knjiga verno, na osnovu dokumenata i istorijskih činjenica prikazuje događanja na beogradskom tlu, koja obuhvataju preko dva milenijuma.Da promenljiva, često haotična i burna istorijska zbivanja u Beogradskoj tvrđavi i varoši na osnovu narodnih legendi, istorijskih zapisa i svedočenja savremenika verodostojno opiše, piscu je dao ideju jedini naš književni nobelovac Ivo Andrić u vreme zajedničkog rada na njegovoj životnoj ispovesti. On je piscu u više navrata s neskrivenim oduševljenjem govorio o značaju Beogradske tvrđave i varoši, kao velikog nadahnuća za buduće književne stvaraoce, izražavajući žaljenje što pored travničke i višegradske hronike nije uspeo da napiše i nameravanu – beogradsku.Tokom dugogodišnjeg druženja sa istaknutim stvaraocima, poput akademika Aleksandra Deroka, književnika Dušana Matića i Božidara Kovačevića, autor je beležio njihova dragocena kazivanja vezana za istorijske mene prestonice. To je činio u želji da otrgne od zaborava mnoga zbivanja i uništena dragocena starobeogradska zdanja. Jer, poznata je činjenica da je bilo više od četrdeset opsada, paljenja i rušenja ovog srpskog drevnog grada, posle Atine i Rima, jednog od najstarijih u Evropi, da bi njegova čuvena Tvrđava prkosno opstajala, gore, visoko na stenama, rađajući se iz zgarišta i pepela, kako kažu, poput mitske ptice Feniks.U tmurnim vremenima „kad su živi zavideli mrtvima“ Beogradska tvrđava odolevala je mnogim vojnim najezdama ponosno se uzdižući na sivom grebenu iznad rečnog ušća, bdijući nad varoši beogradskom poput vojnika na mrtvoj straži. Sve mene na tom istorijskom tlu, posebno u vezi sa istorijom Beogradske tvrđave – najznamenitijeg spomenika srpske prestonice, kao i metamorfoza njene varoši, detaljno i uzbudljivo svedoči ova hronika.Savremenici tvrde da svako ima svoj Beograd, nosi ga u srcu i duši što bi pesnik rekao „među javom i med’ snom“, pa bilo da je starosedelac ili došljak, svejedno, on taj sadašnji megalopolis otkriva na poseban način. Možda su zato svedočanstva o Beogradu toliko različita, istorijska događanja nepotpuna i nedorečena, vremenske odrednice nepouzdane i često menjane. Nadamo se da će ova knjiga čiji je glavni junak naš voljeni Beograd pomoći, naročito mlađim generacijama, a i ostalima da nešto više saznaju o njegovoj tragičnoj ali i slavnoj kulturno-istorijskoj prošlosti i time shvate njegove promene u vezi sa neprestanom borbom za opstanak. Jer, Beograd je zajedno sa onim večito životnim pitanjima „ko smo, odakle smo, kuda idemo?“ – naša neumitna sudbina.Počev od Apolonijevog spisa o prolasku Argonauta u potrazi za „zlatnim runom“ kraj stene na ušću Save u Dunav, preko otkrića praistorijske lobanje „prvog Beograđanina“, uključujući mnoga tuđinska osvajanja, nije ni čudo što je naš glavni grad menjao i svoja imena od kojih pominjemo nekolicinu: Singidunum, Alba Greka, Belgrad, Vajsneburg... Nalazeći se na svetskoj raskrsnici, na putu između dva kontinenta, na međi dve civilizacije – romanske i helenske, Beograd je dobijao i simbolične nazive: Slavni grad, Srpski Beograd, Kuća ratova, Bedem hrišćanstva... Kosta Dimitrijević

Starobeogradska hronika (Vremeplov Beograda)

Kosta Dimitrijević
Starobeogradska hronika  (Vremeplov Beograda)
*
Kosta Dimitrijević (Beograd, 17. jul 1933 — Beograd, 30. maj 2021) bio je srpski i jugoslovenski književnik, publicista, novinar i saradnik za nauku lista Politika u penziji. Pisao je pripovetke, putopise, romansirane biografije, eseje i likovne kritike, a po njegovim scenarijima urađene su mnoge radio drame i TV emisije. Tokom života je objavio 52 feljtona, 35 knjiga i više od 2.000 priloga u časopisima. Knjige su mu prevođene na francuski, engleski, italijanski i poljski jezik. Dimitrijević je član Udruženja književnika Srbije (od 1962), kao i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, gde se ujedno nalazi i njegova zbirka knjiga, arhivske građe i raznih kulturnih dobara.
Dobitnik je niza nagrada i priznanja, uključujući pet nagrada za životno delo, između ostalog Nagrade za životno delo UNS-a i UKS-a, Vukove nagrade, Oktobarske nagrade grada Beograda, Nagrade akademije „Ivo Andrić” i druge.
*
Vekovi Beograda je nastala kao jedinstven vremeplov istorijskih i kulturnih događanja našeg glavnog grada. Zato i podnaslov tog hronološki preglednog istorijskog romana ili hronike u simboličnom značenju reči glasi: Starobeogradska hronika. Pomenuta knjiga verno, na osnovu dokumenata i istorijskih činjenica prikazuje događanja na beogradskom tlu, koja obuhvataju preko dva milenijuma.
Da promenljiva, često haotična i burna istorijska zbivanja u Beogradskoj tvrđavi i varoši na osnovu narodnih legendi, istorijskih zapisa i svedočenja savremenika verodostojno opiše, piscu je dao ideju jedini naš književni nobelovac Ivo Andrić u vreme zajedničkog rada na njegovoj životnoj ispovesti. On je piscu u više navrata s neskrivenim oduševljenjem govorio o značaju Beogradske tvrđave i varoši, kao velikog nadahnuća za buduće književne stvaraoce, izražavajući žaljenje što pored travničke i višegradske hronike nije uspeo da napiše i nameravanu – beogradsku.
Tokom dugogodišnjeg druženja sa istaknutim stvaraocima, poput akademika Aleksandra Deroka, književnika Dušana Matića i Božidara Kovačevića, autor je beležio njihova dragocena kazivanja vezana za istorijske mene prestonice. To je činio u želji da otrgne od zaborava mnoga zbivanja i uništena dragocena starobeogradska zdanja. Jer, poznata je činjenica da je bilo više od četrdeset opsada, paljenja i rušenja ovog srpskog drevnog grada, posle Atine i Rima, jednog od najstarijih u Evropi, da bi njegova čuvena Tvrđava prkosno opstajala, gore, visoko na stenama, rađajući se iz zgarišta i pepela, kako kažu, poput mitske ptice Feniks.
U tmurnim vremenima „kad su živi zavideli mrtvima“ Beogradska tvrđava odolevala je mnogim vojnim najezdama ponosno se uzdižući na sivom grebenu iznad rečnog ušća, bdijući nad varoši beogradskom poput vojnika na mrtvoj straži. Sve mene na tom istorijskom tlu, posebno u vezi sa istorijom Beogradske tvrđave – najznamenitijeg spomenika srpske prestonice, kao i metamorfoza njene varoši, detaljno i uzbudljivo svedoči ova hronika.
Savremenici tvrde da svako ima svoj Beograd, nosi ga u srcu i duši što bi pesnik rekao „među javom i med’ snom“, pa bilo da je starosedelac ili došljak, svejedno, on taj sadašnji megalopolis otkriva na poseban način. Možda su zato svedočanstva o Beogradu toliko različita, istorijska događanja nepotpuna i nedorečena, vremenske odrednice nepouzdane i često menjane. Nadamo se da će ova knjiga čiji je glavni junak naš voljeni Beograd pomoći, naročito mlađim generacijama, a i ostalima da nešto više saznaju o njegovoj tragičnoj ali i slavnoj kulturno-istorijskoj prošlosti i time shvate njegove promene u vezi sa neprestanom borbom za opstanak. Jer, Beograd je zajedno sa onim večito životnim pitanjima „ko smo, odakle smo, kuda idemo?“ – naša neumitna sudbina.
Počev od Apolonijevog spisa o prolasku Argonauta u potrazi za „zlatnim runom“ kraj stene na ušću Save u Dunav, preko otkrića praistorijske lobanje „prvog Beograđanina“, uključujući mnoga tuđinska osvajanja, nije ni čudo što je naš glavni grad menjao i svoja imena od kojih pominjemo nekolicinu: Singidunum, Alba Greka, Belgrad, Vajsneburg... Nalazeći se na svetskoj raskrsnici, na putu između dva kontinenta, na međi dve civilizacije – romanske i helenske, Beograd je dobijao i simbolične nazive: Slavni grad, Srpski Beograd, Kuća ratova, Bedem hrišćanstva...

Kosta Dimitrijević


Starobeogradska hronika , Kosta Dimitrijević ,  (Vremeplov Beograda) , Beograd

Grupa TNT - Alan Ford

SCENARIO Max Bunker CRTEŽ Magnus