Name: Čiča Gorio
Availability: InStock
Author: Balzak

Cica Gorio

Čiča Gorio
Balzak
Honoré de Balzac (francuski izgovor: [ɔnɔʁe d(ə) balzak]; Tours, 20.5. 1799 - Pariz, 17.8. 1850) bio je francuski romanopisac.

Čiča Gorio

Ginter Vilhelm Gras (nem. Günter Wilhelm Grass; Gdanjsk, Poljska, 16. oktobar 1927 – 13. april 2015[1]) bio je nemački književnik. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1999. godine. Njegovo najpoznatije delo, Limeni doboš, pripada žanru magičnog realizma. Njegova dela često imaju snažnu socijalistički orijentisanu političku dimenziju. Gras je bio veliki pristalica Socijaldemokratske partije Nemačke. Kad je 2006. godine, posle decenija prikrivanja istine, priznao da je kao mladić poslednjih nekoliko meseci Drugog svetskog rata bio u elitnim nacističkim SS jedinicama, bilo je predloga da mu se Nobelova nagrada oduzme, što nije moguće.Izvor: Vikipedija&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Reka Visla se izliva i čini štetu na početku Grasovog romana. Dakle, problem sa rekama nije od juče i nije nov. Tamošnji ljudi shvataju da moraju regulisati vodotok, da im ne bi zagorčavao život, i to čine pre ravno 120 godina. Da li mi toliko godina kasnimo sa svojim rekama, koje su tekle i tada, i sada, ili je voda odnela ljude?&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Simbolički, naravno, reka se izliva, ta Visla kod tog Grasa, jer miševi raznih koncesija riju po nasipu, prave rupe i hodnike, te na taj način urušavaju nasip, koji bi mogao da simbolizuje državu, jer voda prodre u hodnike i ruši građevinu. Miševi mogu biti najpre jevrejski, ali i katolički, te pravoslavni. Iako to nema veze sa realnošću, traži se mačka koja će pohvatati i ubiti miševe. Hoće li ih i pojesti, to je već njena stvar. A, kad mačka počne da pravi probleme, onda se traži i pas. Samo to bude, kao po običaju, kasno.Kolika te reka plavi, toliki si narod. Takav ti je karakter. Ne možeš biti ni jedan drugi narod osim onaj od reka koje te zapljuskuju. Potok li si po karakteru, što se izbujiči i brzo potroši, ili si ogromna reka koja tiho teče i nikad ne presušuje, koja plovi kroz države i stigne do mora. Koliko si veliku reku zauzdao i osvojio, toliko si uzdigao i uvećao svoj narod. Sve dok ga plave potoci, taj narod preživljava ''pseće godine''.Mali narodi koji žele da postanu veliki, da kontrolišu velika prostranstva i da prelaze nepregledna mora i reke – moraju osvojiti svet i zauzdati veliku reku u duhu, u stvaralaštvu duše, a ne imitirajući (neuspešno) fizičko osvajanje sveta i tehnologije osvajanja i zauzdavanja.„Jedna vetrenjača zna samo za dane sa i za dane bez pogodnog vetra“. (Ginter Gras)Jedan čovek zna samo za dane kad je bio čovek i dane kada je glumio da je čovek. Jedan narod zna samo za dane kad je bio slobodan i kada se borio za slobodu. Između toga je vreme kada se gubi sloboda, ponekad i neprimetno. Ponekad i nesvesno. Kad bi narodi znali da upravo tada/sada gube slobodu, onda bi oni to sprečili. Ali ne znaju jer uživaju u slobodi, pa ne žele ni drugima da je uskraćuju.Jesu li strašila za ptice, onda, oružje za borbu za slobodu? Možda je to simbolična odbrana od nacističkih čeličnih ptica koje će uskoro srušiti svetske gradove ili se jedan od Grasovih junaka slučajno zove baš Amzel, što na nemačkom znači ''kos'' (ptica: kos: Kosovo), što onda knjizi daje i proročki karakter kada su čelične ptice u pitanju i strašila koja su pravili Srbi, ne da uplaše te ptice, već da ih navedu na lažan trag. Ili je slučajno, što će se ispostaviti, da Srbi neće imati dovoljno strašila za ptice, da prestraše ptice, na KOS(ovu), to jest, na zemlji kosova-ptica?! Jesu li ''pseće godine'', u stvari, ''strašila za ptice'', ne za miševe, mačke i pse – ptice treba strašiti.Pojava nacizma svojevremeno nije ozbiljno shvaćena. Svaka sredina se suočavala različito i ponašala se drugačije u odnosu na pojavu nacizma. U početku su svi ti zaluđenici po pivnicama, u smešnim uniformama sa još smešnijim obeležjima, izgledali kao kakvi zanesenjaci koji nemaju drugog posla no da marširaju i pale bakljade. A, onda, polako, mic po mic, strah i interesi preuzimaju glavnu ulogu. Deo ljudi je u nacističkoj stranci prepoznao mogućnost za ostvarivanje svojih ciljeva i interesa na lak i brzi način (razlog zbog čega se i danas ljudi učlanjuju u stranke); a deo ljudi je počeo da se plaši (svako iz svog razloga a razloga je bilo mnogo) kada se ispostavilo da su ti zanesenjaci u stvari agresivni manijaci kojima ništa nije sveto. Kada je lavina krenula, odnela je sve pred sobom. Pojedinac ili grupa, mogli su uticati na događaje i ljude, upravo i jedino u onom periodu kada su smejali i mislili da imaju posla sa bezopasnim budalama.Iza nadolazeće nesreće, kao i uvek, stajao je krupni kapital. Znali su da ne mogu izgubiti niti u jednoj varijanti i ma koliko miliona ljudi izginulo i ma koliko gradova bude sravnjeno sa zemljom. U početku će zaraditi na industriji oružja i oruđa, na opremanju vojske, pripremama za rat i samom vođenju rata a posle će zarađivati na izgradnji porušenog, ponovnog pokretanja mirnodopske industrije – to jeste: na miru.Na kraju, zlikovci prežive, prihvate novo vreme i opet sude i presuđuju žrtvama. Od osvete ništa!Piše: Igor Đurić

Psece godine I-II

Ginter Vilhelm Gras (nem. Günter Wilhelm Grass; Gdanjsk, Poljska, 16. oktobar 1927 – 13. april 2015[1]) bio je nemački književnik. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1999. godine. Njegovo najpoznatije delo, Limeni doboš, pripada žanru magičnog realizma. Njegova dela često imaju snažnu socijalistički orijentisanu političku dimenziju. Gras je bio veliki pristalica Socijaldemokratske partije Nemačke. Kad je 2006. godine, posle decenija prikrivanja istine, priznao da je kao mladić poslednjih nekoliko meseci Drugog svetskog rata bio u elitnim nacističkim SS jedinicama, bilo je predloga da mu se Nobelova nagrada oduzme, što nije moguće.
Izvor: Vikipedija
         
Reka Visla se izliva i čini štetu na početku Grasovog romana. Dakle, problem sa rekama nije od juče i nije nov. Tamošnji ljudi shvataju da moraju regulisati vodotok, da im ne bi zagorčavao život, i to čine pre ravno 120 godina. Da li mi toliko godina kasnimo sa svojim rekama, koje su tekle i tada, i sada, ili je voda odnela ljude? 
   Simbolički, naravno, reka se izliva, ta Visla kod tog Grasa, jer miševi raznih koncesija riju po nasipu, prave rupe i hodnike, te na taj način urušavaju nasip, koji bi mogao da simbolizuje državu, jer voda prodre u hodnike i ruši građevinu. Miševi mogu biti najpre jevrejski, ali i katolički, te pravoslavni. Iako to nema veze sa realnošću, traži se mačka koja će pohvatati i ubiti miševe. Hoće li ih i pojesti, to je već njena stvar. A, kad mačka počne da pravi probleme, onda se traži i pas. Samo to bude, kao po običaju, kasno.
Kolika te reka plavi, toliki si narod. Takav ti je karakter. Ne možeš biti ni jedan drugi narod osim onaj od reka koje te zapljuskuju. Potok li si po karakteru, što se izbujiči i brzo potroši, ili si ogromna reka koja tiho teče i nikad ne presušuje, koja plovi kroz države i stigne do mora. Koliko si veliku reku zauzdao i osvojio, toliko si uzdigao i uvećao svoj narod. Sve dok ga plave potoci, taj narod preživljava ''pseće godine''.
Mali narodi koji žele da postanu veliki, da kontrolišu velika prostranstva i da prelaze nepregledna mora i reke – moraju osvojiti svet i zauzdati veliku reku u duhu, u stvaralaštvu duše, a ne imitirajući (neuspešno) fizičko osvajanje sveta i tehnologije osvajanja i zauzdavanja.
„Jedna vetrenjača zna samo za dane sa i za dane bez pogodnog vetra“. (Ginter Gras)
Jedan čovek zna samo za dane kad je bio čovek i dane kada je glumio da je čovek. Jedan narod zna samo za dane kad je bio slobodan i kada se borio za slobodu. Između toga je vreme kada se gubi sloboda, ponekad i neprimetno. Ponekad i nesvesno. Kad bi narodi znali da upravo tada/sada gube slobodu, onda bi oni to sprečili. Ali ne znaju jer uživaju u slobodi, pa ne žele ni drugima da je uskraćuju.
Jesu li strašila za ptice, onda, oružje za borbu za slobodu? Možda je to simbolična odbrana od nacističkih čeličnih ptica koje će uskoro srušiti svetske gradove ili se jedan od Grasovih junaka slučajno zove baš Amzel, što na nemačkom znači ''kos'' (ptica: kos: Kosovo), što onda knjizi daje i proročki karakter kada su čelične ptice u pitanju i strašila koja su pravili Srbi, ne da uplaše te ptice, već da ih navedu na lažan trag. Ili je slučajno, što će se ispostaviti, da Srbi neće imati dovoljno strašila za ptice, da prestraše ptice, na KOS(ovu), to jest, na zemlji kosova-ptica?! Jesu li ''pseće godine'', u stvari, ''strašila za ptice'', ne za miševe, mačke i pse – ptice treba strašiti.
Pojava nacizma svojevremeno nije ozbiljno shvaćena. Svaka sredina se suočavala različito i ponašala se drugačije u odnosu na pojavu nacizma. U početku su svi ti zaluđenici po pivnicama, u smešnim uniformama sa još smešnijim obeležjima, izgledali kao kakvi zanesenjaci koji nemaju drugog posla no da marširaju i pale bakljade. A, onda, polako, mic po mic, strah i interesi preuzimaju glavnu ulogu. Deo ljudi je u nacističkoj stranci prepoznao mogućnost za ostvarivanje svojih ciljeva i interesa na lak i brzi način (razlog zbog čega se i danas ljudi učlanjuju u stranke); a deo ljudi je počeo da se plaši (svako iz svog razloga a razloga je bilo mnogo) kada se ispostavilo da su ti zanesenjaci u stvari agresivni manijaci kojima ništa nije sveto. Kada je lavina krenula, odnela je sve pred sobom. Pojedinac ili grupa, mogli su uticati na događaje i ljude, upravo i jedino u onom periodu kada su smejali i mislili da imaju posla sa bezopasnim budalama.
Iza nadolazeće nesreće, kao i uvek, stajao je krupni kapital. Znali su da ne mogu izgubiti niti u jednoj varijanti i ma koliko miliona ljudi izginulo i ma koliko gradova bude sravnjeno sa zemljom. U početku će zaraditi na industriji oružja i oruđa, na opremanju vojske, pripremama za rat i samom vođenju rata a posle će zarađivati na izgradnji porušenog, ponovnog pokretanja mirnodopske industrije – to jeste: na miru.
Na kraju, zlikovci prežive, prihvate novo vreme i opet sude i presuđuju žrtvama. Od osvete ništa!
Piše: Igor Đurić


nobelova nagrada Ginter Gras nacizam Nemačka fašizam Drugi svetski rat Adolf Hitler

Pseće godine I-II

<h1>IZDAVAC VUK KARADZIC,1975,171 STR,TVRD POVEZ,VELIKI FORMAT,ILUSTROVANA</h1> Brera - MilanoMuzeji sveta<h1>Muzeji sveta - Pinacoteca di Brera, Milano</h1>

Brera - Milano

IZDAVAC VUK KARADZIC,1975,171 STR,TVRD POVEZ,VELIKI FORMAT,ILUSTROVANA

 Brera - Milano
Muzeji sveta
Muzeji sveta - Pinacoteca di Brera, Milano




Brera - Milano
izdanje VUK KARADŽIĆ 1975.
edicija muzeji sveta

Danilo NikolićCrta za sabiranjeOvom knjigom Danilo Nikolić je još jednom proširio onaj niz podataka koji se obično daju u beleškama o autoru uz njegova dela. Dve prethodne knjige, po mnogo čemu biografskog karaktera i memoarskog prosedea, `Velika prazna reka` i `Prah za pozlatu`, govore o vremenu i događajima kada je Nikolić već bio formiran kao pisac. Ovde je, međutim, reč o vremenu kad je bio dečak, izbeglica iz Metohije, 1941. god. Ali, kao što se u svojim romanima nije držao pravolinijskog i hronološki potpunog redosleda, tako se i ovde ukrštaju ili paralelno daju zbivanja, različita po stanju i sadržaju, razmaknuta po vremenu, ali vezana za isto mesto, isti kraj. Pa, u nekim slučajevima, i za istu zgradu. I za neke njegove knjige.*Danilo Nikolić je rođen u Splitu (1926) u tadašnjem centru nekadašnje Banovine, u kojoj je njegov otac bio službenik. Porodica se preselila u Metohiju, u grad Peć, i tamo je ovaj pisac proveo dečaštvio i mladost. Osnovno i srednje obrazovanje stekao je u gradu svoje mladosti, a Pravni fakultet je završio u Beogradu 1950. godine. Bio je urednik i saradnik u Radio Beogradu do penzionisanja.Knjige pripovedaka Male poruke, Povtratak u Metohiju, Spisak grešaka, Spisak zasluga, Provetravanje vladara i Ulazak u svet.Priče za decu: Put za prijatelje, Oni su voleli srne, Neko sat, a neko budulnik, Divqak u mračnoj šumi i Najboqi deda na svetu.Romani: Vlasnici bivše sreće, Kraljica zabave, Fajront u Grgetegu, Fotokeramika gospodina Cebalovića, Jesenja svila i Melihat iz Glog.Memoarska proza: Velika prazna reka, Prah za pozlatu i Crta za sabiranjeZa ove knjige Danilo Nikolić je dobio sve naše najznačajnije književne nagrade koje se dodeljuju za prozu.

Crta za sabiranje

Danilo Nikolić
Crta za sabiranje
Ovom knjigom Danilo Nikolić je još jednom proširio onaj niz podataka koji se obično daju u beleškama o autoru uz njegova dela. Dve prethodne knjige, po mnogo čemu biografskog karaktera i memoarskog prosedea, `Velika prazna reka` i `Prah za pozlatu`, govore o vremenu i događajima kada je Nikolić već bio formiran kao pisac. Ovde je, međutim, reč o vremenu kad je bio dečak, izbeglica iz Metohije, 1941. god. Ali, kao što se u svojim romanima nije držao pravolinijskog i hronološki potpunog redosleda, tako se i ovde ukrštaju ili paralelno daju zbivanja, različita po stanju i sadržaju, razmaknuta po vremenu, ali vezana za isto mesto, isti kraj. Pa, u nekim slučajevima, i za istu zgradu. I za neke njegove knjige.
*
Danilo Nikolić je rođen u Splitu (1926) u tadašnjem centru nekadašnje Banovine, u kojoj je njegov otac bio službenik. Porodica se preselila u Metohiju, u grad Peć, i tamo je ovaj pisac proveo dečaštvio i mladost. Osnovno i srednje obrazovanje stekao je u gradu svoje mladosti, a Pravni fakultet je završio u Beogradu 1950. godine. Bio je urednik i saradnik u Radio Beogradu do penzionisanja.
Knjige pripovedaka Male poruke, Povtratak u Metohiju, Spisak grešaka, Spisak zasluga, Provetravanje vladara i Ulazak u svet.
Priče za decu: Put za prijatelje, Oni su voleli srne, Neko sat, a neko budulnik, Divqak u mračnoj šumi i Najboqi deda na svetu.Romani: Vlasnici bivše sreće, Kraljica zabave, Fajront u Grgetegu, Fotokeramika gospodina Cebalovića, Jesenja svila i Melihat iz Glog.
Memoarska proza: Velika prazna reka, Prah za pozlatu i Crta za sabiranje
Za ove knjige Danilo Nikolić je dobio sve naše najznačajnije književne nagrade koje se dodeljuju za prozu.


Danilo Nikolić
Crta za sabiranje
 Povtratak u Metohiju, Spisak grešaka, Spisak zasluga, Provetravanje vladara i Ulazak u svet.


Onore De BalzakEvgenija GrandeEugenija GrandeRoman Evgenija Grande je priča koja prati glavnu junakinju od njene mladosti, pa do konca života. Iako pripada Prizorima iz provincijskog života, ovaj roman nije tipična „ženska priča“, već ljudska, univerzalna, priča o borbi između ćistog srca, poštenja, humanosti i nekontrolisane strasti prema novcu, slavi, položaju u društvu.Možda na prvi pogled Evgenijin život deluje tragično, čak i onda kada željni ljubavi ne nađemo istu. Ipak, ona je na svoj način pobednik, pošiljalac poruke da istinsku sreću možemo pronaći u sebi samima. Onore de Balzak (franc. Honoré de Balzac; Tur, 20. maj 1799 — Pariz, 18. avgust 1850) bio je francuski romanopisac koji se smatra ključnim autorom realizma.

Eugenija Grande

Onore De Balzak
Evgenija Grande
Eugenija Grande
Roman Evgenija Grande je priča koja prati glavnu junakinju od njene mladosti, pa do konca života. Iako pripada Prizorima iz provincijskog života, ovaj roman nije tipična „ženska priča“, već ljudska, univerzalna, priča o borbi između ćistog srca, poštenja, humanosti i nekontrolisane strasti prema novcu, slavi, položaju u društvu.
Možda na prvi pogled Evgenijin život deluje tragično, čak i onda kada željni ljubavi ne nađemo istu. Ipak, ona je na svoj način pobednik, pošiljalac poruke da istinsku sreću možemo pronaći u sebi samima. 
Onore de Balzak (franc. Honoré de Balzac; Tur, 20. maj 1799 — Pariz, 18. avgust 1850) bio je francuski romanopisac koji se smatra ključnim autorom realizma.


Onore de Balzak (franc. Honoré de Balzac; Tur, 20. maj 1799 — Pariz, 18. avgust 1850)
Eugenija Grande
Evgenija Grande

Mirko KovačVrijeme koje se udaljavaKnjiga sećanja Mirka KovačaMirko Kovač (Petrovići, kod Nikšića, a 26. decembar 1938 — Rovinj, 19. avgust 2013) bio je jugoslovenski, srpski, crnogorski i hrvatski književnik i scenarista. Autor je više romana, zbirki pripovjedaka, eseja, TV-drama i filmskih scenarija.*„Ova knjiga je i dragoceno i pouzdano svedočanstvo o kulturnoj politici i političkoj kulturi u periodu posle Drugog svetskog rata, pre svega o 60-im i 70-im godinama prošlog veka u Beogradu, kada Kovač intenzivno sarađuje i druguje sa najznačajnim književnicima, slikarima, filmskim i pozorišnim umetnicima tadašnje Jugoslavije, prkoseći svojim intelektualnim angažmanom stegama cenzure tada veoma rigidnog sistema. Ovo su priče o susretima intelektualaca između kojih je postojalo uzajamno poštovanje, ako ne veće ili manje prijateljstvo, o njihovoj borbi sa represivnim aparatom i cenzurom, o njihovim zajedničkim nastupima u javnosti, ali i sukobima i razmimoilaženjima.“ Zdravko Petrović

Vrijeme koje se udaljava

Mirko Kovač
Vrijeme koje se udaljava
Knjiga sećanja Mirka Kovača
Mirko Kovač (Petrovići, kod Nikšića, a 26. decembar 1938 — Rovinj, 19. avgust 2013) bio je jugoslovenski, srpski, crnogorski i hrvatski književnik i scenarista. Autor je više romana, zbirki pripovjedaka, eseja, TV-drama i filmskih scenarija.
*
„Ova knjiga je i dragoceno i pouzdano svedočanstvo o kulturnoj politici i političkoj kulturi u periodu posle Drugog svetskog rata, pre svega o 60-im i 70-im godinama prošlog veka u Beogradu, kada Kovač intenzivno sarađuje i druguje sa najznačajnim književnicima, slikarima, filmskim i pozorišnim umetnicima tadašnje Jugoslavije, prkoseći svojim intelektualnim angažmanom stegama cenzure tada veoma rigidnog sistema. Ovo su priče o susretima intelektualaca između kojih je postojalo uzajamno poštovanje, ako ne veće ili manje prijateljstvo, o njihovoj borbi sa represivnim aparatom i cenzurom, o njihovim zajedničkim nastupima u javnosti, ali i sukobima i razmimoilaženjima.“ Zdravko Petrović


Mirko Kovač
Vrijeme koje se udaljava
Knjiga sećanja Mirka Kovača

Čehov Galeb - Tri sestreSa Galebom počinje poglavlje moderne dramske književnosti o ljudima promašenih iluzija, toj omiljenoj temi našeg veka, iskazanoj sa takvom tananošću kakva nikada više neće biti postignuta u evropskoj drami…J.ĆirilovAnton Pavlovič Čehov (rus. Antón Pávlovič Čéhov, Taganrog, 29. januara 1860—Badenvajler, Nemačka, 15. jula 1904) bio je pripovedač i najznačajniji ruski dramski pisac.

Galeb - Tri sestre

Čehov 
Galeb - Tri sestre
Sa Galebom počinje poglavlje moderne dramske književnosti o ljudima promašenih iluzija, toj omiljenoj temi našeg veka, iskazanoj sa takvom tananošću kakva nikada više neće biti postignuta u evropskoj drami…J.Ćirilov
Anton Pavlovič Čehov (rus. Antón Pávlovič Čéhov, Taganrog, 29. januara 1860—Badenvajler, Nemačka, 15. jula 1904) bio je pripovedač i najznačajniji ruski dramski pisac.


Anton Pavlovič Čehov (Taganrog, 29. januara 1860—Badenvajler, Nemačka, 15. jula 1904) bio je pripovedač i najznačajniji ruski dramski pisac.

Atanasije StojkovićAristid i NatalijaAristid i Natalija je didaktičko-sentimentalni roman, koji prati životni put glavnog junaka Aristida, njegovu i Natalijinu ljubav i bračni život. To je reprezentativno delo sentimentalizma, opšteevropskog književnog pravca, i u sebi sabira ne samo njegove tipične teme: prijateljstvo i ljubav, idiličan porodi­čni život, suprotstavljanje seoskog života gradskom već i naglašenu osećajnost u opisima, lirska raspoloženja i patetičan ton „slatkog stila”. U skladu sa prosvetiteljskim idejama, ovaj roman predstavlja i praktičan priručnik za ispunjen, zadovoljan i srećan život.*Atanasije Stojković (Ruma, 20. septembar 1773 — Harkov, 2. jun 1832) bio je srpski pisac i naučnik, ruski akademik, profesor i rektor univerziteta u Harkovu, pisac prve knjige iz fizike na srpskom jeziku, pisac prvog romana u novijoj srpskoj istoriji, kao i prevodilac Novog zaveta na slavenoserbski.

Aristid i Natalija

Atanasije Stojković
Aristid i Natalija
Aristid i Natalija je didaktičko-sentimentalni roman, koji prati životni put glavnog junaka Aristida, njegovu i Natalijinu ljubav i bračni život. To je reprezentativno delo sentimentalizma, opšteevropskog književnog pravca, i u sebi sabira ne samo njegove tipične teme: prijateljstvo i ljubav, idiličan porodi­čni život, suprotstavljanje seoskog života gradskom već i naglašenu osećajnost u opisima, lirska raspoloženja i patetičan ton „slatkog stila”. U skladu sa prosvetiteljskim idejama, ovaj roman predstavlja i praktičan priručnik za ispunjen, zadovoljan i srećan život.
*
Atanasije Stojković (Ruma, 20. septembar 1773 — Harkov, 2. jun 1832) bio je srpski pisac i naučnik, ruski akademik, profesor i rektor univerziteta u Harkovu, pisac prve knjige iz fizike na srpskom jeziku, pisac prvog romana u novijoj srpskoj istoriji, kao i prevodilac Novog zaveta na slavenoserbski.
