Name: (ne)Pristojna razmišljanja
Availability: InStock
Author: Igor Đurić

(ne)Pristojna razmisljanja 

(pornografija sa blagim prisustvom erotike: sećanja, pesme, priče, eseji, odlomci, citati...)  PDF e-knjiga besplatna knjiga

(ne)Pristojna razmišljanja 

Igor ĐurićKolona''Kolona'' je dobra knjiga. Kao i sve dobre knjige, ispred je svoga vremena pa je tako i neshvaćena. Pored toga, i kod nje, kao i kod prethodne knjige, pratila ju je zla senka loše produkcije, pripreme, mnoštvo grešaka i totalno pogrešna slovoslagačka i štamparska forma na pojedinim mestima.''Kolona'' govori o ljudima i zabludama. O: univerzalnim zabludama. O: gluposti i pameti. O: dilemama i zlu koje čuči u svakome od nas. O: legendama i narodnim fantazijama. O: narodnoj dobroti. O: vilama i vilenjacima. O: tome šta se zbiva sa duhovima kad narod ode.Knjiga prikazuje pre svega haos. Knjiga govori glasom naroda. Ima svog vampira, vuka, mučenika i proroka – nije joj više trebalo da bi govorila o srpskom narodu. Postavila je sebi pitanje: kad ode narod, da li sa njime odlaze i uspomene koje lebde u vazduhu, duhovi predaka koji se šunjaju po atarima, legende vezane za mesto, nemani stvorene u narodnoj mašti? Beže li utvare sa svojim narodom?Svi glasovi koji se čuju u knjizi otkrivaju beznađe tih ljudi. Oni ne znaju kud će sa sobom. Oni tumaraju kao kokoške u magli. Agonija traje već godinama. Kolona je krajnji ishod. Rešenje! Kolona je: rešenje! Na kraju ostane čovek sa svojom pričom i ženske gaćice kao đavolov detalj.Poznanik je simbolizovao prošlo vreme, ono koje je bilo opterećeno ideologijom.Kolona je sinonim za seobu. Seoba je kolona. Pored toga: ''Kolona'' je obračun sa malograđanštinom i seljaštvom, to je obračun sa lažnim patriotizmom i pogrešnim shvatanjem mitova. Ujedno, ''Kolona'' je žal, bol i jadikovanje slaboga i nedužnoga.Događaji i razmišljanja, u knjizi, su isprepletani na raznim nivoima i u raznim vremenima. Ima tu staro-slovenskih obreda na Izvoru, rečnih demona protiv koji su ti obredi rađeni, pa sve do onih naših zadnjih gluposti kojima se ni imena ne može naći. Knjiga govori o čoveku koji se zbog svoje duhovne vokacije ne snalazi najbolje u sredini u kojoj živi. Ali, to je samo deo priče. Kao što je i deo priče nečista sila koja ga opseda. Naravno, centralni duh knjige jeste kolona i glasovi koji je presecaju a koji se čuju iz kolone. Kroz kolonu, njeno trajanje, njen fenomen, autor je probao nešto da kaže o našoj sudbini koja se ponavlja. Narodnu bežaniju izazvanu ratom, demoni, vile, vampiri i karakondžule, pokušavaju da spreče. Zli hoće da nas prodobre. Dok Istok gori, kolona Slovena naoružana mačevima, sa dugim plavim kosama pletenim u kike, spusta se na Izvor da sačuva vodu, istu onu koju je nekada davno pronašla i tu se naselila, istu onu vodu iz koje su nekada davno obrednim ritualima izgonili demone. Sada oni ne žele da se demoni posle toliko vekova vrate u istu.Ono što mnogo ljudi nije shvatilo (već su to pripisivali autorovoj neumešnosti) jesu nepotpisani monolozi i dijalozi, to jest: glasovi kolone. Na taj način autor je hteo da prenese ono što su duhovi i aveti, ali i obični ljudi, govorili (ili: slušali) krećući se u, pored ili iznad kolone. Pošto nemamo vremena i ne možemo slušati svakoga posebno sa dužnom pažnjom, ostalo je zabeleženo samo ono što se čulo usput, često van ikakvog konteksta. To su glasovi mase, naroda, ali i pojedinca. Glasovi dolaze iz neznanja, iz mraka, iz straha, iz zablude, najčešće iz: navike. Glasovi otkrivaju beznađe u kome (naravno) nema ni reda ni poretka. Čujemo i drugu stranu: glasove aveti i duhova, jer njima je još teže, oni ostaju sami, odlazi narod. Kakva je svrha biti avet bez svoga naroda?! Kakva je svrha biti uspomena i lebdeti, ako nemaš iznad koga?! Kakva je svrha postojanja istorije kad narod o kome pamti ta istorija više nije tu?! Nije Kosmet samo teritorija, Kosmet je i ono natprirodno, nadnaravno, nevidljivo u duši, što se ne može zapaliti, oteti, što se ne može ubiti, i što se ne može natovariti na prikolicu.Može li se haos opisati? Može, ali samo kroz narodnu reč.Čovek je mikrokosmos u ontološkom smislu ali je makrokosmos u animističkom pogledu. Biće je nužno ograničeno telom. Duša putuje bezgraničnim i beskrajnim predelima tela i do smrti se teško locira. Kad telo umre – duša ode u kamen. Kamen ostane na Izvoru a mi pobegnemo sa istog. Da nije starih ratnika (naša istorija i poreklo) da pričuvaju kamen neki bi mogli da komotno pišaju po njemu. Jer, voda više nije naša. Dakle, nije važna zemlja – važne su duše!*Iz Vikipedije:Igor Đurić (Istok, 26. januar 1968) srpski je pisac.Bibliografija„Nedovršene pesme“, zbirka pesama, Istok, Omladinski savet (1997)„Neki drugi Nemci“, Hvosno broj 43 (2005)„Gde su leševi?“, Hvosno broj 44 (2005)„Kad riče bradavičasto prase“„“, Hvosno broj 46 (2005)„Kolona“, roman, Dom kulture Sveti Sava, Istok (2005)Koscenarista za dokumentarni film „Ostala je reč“;„Pravi film je bajka“, Hvosno broj 51 (2006)„Plače li ona loza“, Hvosno broj 52 (2007)„Raseljenik“, roman, internet izdanje (2004)[1]„Srpska usplahirenost“, Hvosno broj 53, (2007)„Istočke priče“, zbirka priča, UG Izvor-Istok (2009)„Jedna godina u Njujorku“, putopis, internet izdanje„Četiri priče“, priče„Moj Istok ispod Mokre Gore“, Hvosno broj 61 (2009)„Metohija i Kosovo“, zbirka eseja, JRJ, Zemun 2010;„Istočki esesovac“, Hvosno broj 64, 2010;„Ras“, zbornik za preporod raške oblasti (2010)„Sunčan dan“, Zbornik Svetlost kresiva, Žitište (2010)„Zamalo prvi put“, Zbirka kratkih priča, Alma, Beograd (2011)Prikaz knjige Ćele kula, Antonio Evanđelista, Lestve broj 2 (2012)„Klinički život“, roman, Stara knjiga (2012)„Odricanje od Srbije“, Lestve broj 3 (2012)„Strah“, Lestve broj 4 (2012)„Istočke priče“, Sentimentalna istorija jedne varoši, Sveti Sava, Kosovska Mitrovica (2013)„Ljudi moji“, zbirka pesama o palanačkim karakterima, Stara knjiga (2013)"Stvarno se (samo) prvi put", Najbolje kratke priče, ALMA, Beograd, (2014)"Iz Istočkih priča", Lestve broj 9 (2015)"Svi su mučeni pa ubijeni", Časopis Nezaborav, broj 5, avgust (2015)Roman „Vreme zlih pastrmki - porodična istorija potomaka kuće od kamena - porodična basna”, Lestve, Kosovska Mitrovica, (2016)Roman „Deveti krug Svetog kralja – Izopačeno vreme velike devetke”, roman, Kapija, Lazarevac, (2017)"Logor Dečani 1947-1952", Lestve, broj 15, 2020;„Dnevnik knjigovođe: završni račun”, roman, Lestve, Kosovska Mitrovica, (2021);„Doktor Vladimir Sergejevič Čistov u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca/Jugoslaviji”, (Igor Đurić i Momir Ninković), Zbornik naučnih radova „Ruska emigracija na Balkanu”, Institut nacionalne istorije Moskovskog univerziteta Lomonosov, (2022)

Kolona

Igor Đurić
Kolona
''Kolona'' je dobra knjiga. Kao i sve dobre knjige, ispred je svoga vremena pa je tako i neshvaćena. Pored toga, i kod nje, kao i kod prethodne knjige, pratila ju je zla senka loše produkcije, pripreme, mnoštvo grešaka i totalno pogrešna slovoslagačka i štamparska forma na pojedinim mestima.
''Kolona'' govori o ljudima i zabludama. O: univerzalnim zabludama. O: gluposti i pameti. O: dilemama i zlu koje čuči u svakome od nas. O: legendama i narodnim fantazijama. O: narodnoj dobroti. O: vilama i vilenjacima. O: tome šta se zbiva sa duhovima kad narod ode.
Knjiga prikazuje pre svega haos. Knjiga govori glasom naroda. Ima svog vampira, vuka, mučenika i proroka – nije joj više trebalo da bi govorila o srpskom narodu. Postavila je sebi pitanje: kad ode narod, da li sa njime odlaze i uspomene koje lebde u vazduhu, duhovi predaka koji se šunjaju po atarima, legende vezane za mesto, nemani stvorene u narodnoj mašti? Beže li utvare sa svojim narodom?
Svi glasovi koji se čuju u knjizi otkrivaju beznađe tih ljudi. Oni ne znaju kud će sa sobom. Oni tumaraju kao kokoške u magli. Agonija traje već godinama. Kolona je krajnji ishod. Rešenje! Kolona je: rešenje! Na kraju ostane čovek sa svojom pričom i ženske gaćice kao đavolov detalj.
Poznanik je simbolizovao prošlo vreme, ono koje je bilo opterećeno ideologijom.
Kolona je sinonim za seobu. Seoba je kolona. Pored toga: ''Kolona'' je obračun sa malograđanštinom i seljaštvom, to je obračun sa lažnim patriotizmom i pogrešnim shvatanjem mitova. Ujedno, ''Kolona'' je žal, bol i jadikovanje slaboga i nedužnoga.
Događaji i razmišljanja, u knjizi, su isprepletani na raznim nivoima i u raznim vremenima. Ima tu staro-slovenskih obreda na Izvoru, rečnih demona protiv koji su ti obredi rađeni, pa sve do onih naših zadnjih gluposti kojima se ni imena ne može naći. Knjiga govori o čoveku koji se zbog svoje duhovne vokacije ne snalazi najbolje u sredini u kojoj živi. Ali, to je samo deo priče. Kao što je i deo priče nečista sila koja ga opseda. Naravno, centralni duh knjige jeste kolona i glasovi koji je presecaju a koji se čuju iz kolone. Kroz kolonu, njeno trajanje, njen fenomen, autor je probao nešto da kaže o našoj sudbini koja se ponavlja. Narodnu bežaniju izazvanu ratom, demoni, vile, vampiri i karakondžule, pokušavaju da spreče. Zli hoće da nas prodobre. Dok Istok gori, kolona Slovena naoružana mačevima, sa dugim plavim kosama pletenim u kike, spusta se na Izvor da sačuva vodu, istu onu koju je nekada davno pronašla i tu se naselila, istu onu vodu iz koje su nekada davno obrednim ritualima izgonili demone. Sada oni ne žele da se demoni posle toliko vekova vrate u istu.
Ono što mnogo ljudi nije shvatilo (već su to pripisivali autorovoj neumešnosti) jesu nepotpisani monolozi i dijalozi, to jest: glasovi kolone. Na taj način autor je hteo da prenese ono što su duhovi i aveti, ali i obični ljudi, govorili (ili: slušali) krećući se u, pored ili iznad kolone. Pošto nemamo vremena i ne možemo slušati svakoga posebno sa dužnom pažnjom, ostalo je zabeleženo samo ono što se čulo usput, često van ikakvog konteksta. To su glasovi mase, naroda, ali i pojedinca. Glasovi dolaze iz neznanja, iz mraka, iz straha, iz zablude, najčešće iz: navike. Glasovi otkrivaju beznađe u kome (naravno) nema ni reda ni poretka. Čujemo i drugu stranu: glasove aveti i duhova, jer njima je još teže, oni ostaju sami, odlazi narod. Kakva je svrha biti avet bez svoga naroda?! Kakva je svrha biti uspomena i lebdeti, ako nemaš iznad koga?! Kakva je svrha postojanja istorije kad narod o kome pamti ta istorija više nije tu?! Nije Kosmet samo teritorija, Kosmet je i ono natprirodno, nadnaravno, nevidljivo u duši, što se ne može zapaliti, oteti, što se ne može ubiti, i što se ne može natovariti na prikolicu.
Može li se haos opisati? Može, ali samo kroz narodnu reč.
Čovek je mikrokosmos u ontološkom smislu ali je makrokosmos u animističkom pogledu. Biće je nužno ograničeno telom. Duša putuje bezgraničnim i beskrajnim predelima tela i do smrti se teško locira. Kad telo umre – duša ode u kamen. Kamen ostane na Izvoru a mi pobegnemo sa istog. Da nije starih ratnika (naša istorija i poreklo) da pričuvaju kamen neki bi mogli da komotno pišaju po njemu. Jer, voda više nije naša. Dakle, nije važna zemlja – važne su duše!
*
Iz Vikipedije:
Igor Đurić (Istok, 26. januar 1968) srpski je pisac.
Bibliografija
„Nedovršene pesme“, zbirka pesama, Istok, Omladinski savet (1997)
„Neki drugi Nemci“, Hvosno broj 43 (2005)
„Gde su leševi?“, Hvosno broj 44 (2005)
„Kad riče bradavičasto prase“„“, Hvosno broj 46 (2005)
„Kolona“, roman, Dom kulture Sveti Sava, Istok (2005)
Koscenarista za dokumentarni film „Ostala je reč“;
„Pravi film je bajka“, Hvosno broj 51 (2006)
„Plače li ona loza“, Hvosno broj 52 (2007)
„Raseljenik“, roman, internet izdanje (2004)[1]
„Srpska usplahirenost“, Hvosno broj 53, (2007)
„Istočke priče“, zbirka priča, UG Izvor-Istok (2009)
„Jedna godina u Njujorku“, putopis, internet izdanje
„Četiri priče“, priče
„Moj Istok ispod Mokre Gore“, Hvosno broj 61 (2009)
„Metohija i Kosovo“, zbirka eseja, JRJ, Zemun 2010;
„Istočki esesovac“, Hvosno broj 64, 2010;
„Ras“, zbornik za preporod raške oblasti (2010)
„Sunčan dan“, Zbornik Svetlost kresiva, Žitište (2010)
„Zamalo prvi put“, Zbirka kratkih priča, Alma, Beograd (2011)
Prikaz knjige Ćele kula, Antonio Evanđelista, Lestve broj 2 (2012)
„Klinički život“, roman, Stara knjiga (2012)
„Odricanje od Srbije“, Lestve broj 3 (2012)
„Strah“, Lestve broj 4 (2012)
„Istočke priče“, Sentimentalna istorija jedne varoši, Sveti Sava, Kosovska Mitrovica (2013)
„Ljudi moji“, zbirka pesama o palanačkim karakterima, Stara knjiga (2013)
"Stvarno se (samo) prvi put", Najbolje kratke priče, ALMA, Beograd, (2014)
"Iz Istočkih priča", Lestve broj 9 (2015)
"Svi su mučeni pa ubijeni", Časopis Nezaborav, broj 5, avgust (2015)
Roman „Vreme zlih pastrmki - porodična istorija potomaka kuće od kamena - porodična basna”, Lestve, Kosovska Mitrovica, (2016)
Roman „Deveti krug Svetog kralja – Izopačeno vreme velike devetke”, roman, Kapija, Lazarevac, (2017)
"Logor Dečani 1947-1952", Lestve, broj 15, 2020;
„Dnevnik knjigovođe: završni račun”, roman, Lestve, Kosovska Mitrovica, (2021);
„Doktor Vladimir Sergejevič Čistov u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca/Jugoslaviji”, (Igor Đurić i Momir Ninković), Zbornik naučnih radova „Ruska emigracija na Balkanu”, Institut nacionalne istorije Moskovskog univerziteta Lomonosov, (2022)



istok metohija kosovo igor đurić 1999 rat izbeglice slovenska mitologija dostojevski 

Pavao PavličićSlobodni padPavao Pavličić (rođen 1946), dobitnik NIN-ove nagrade za prethodno objavljeni VEČERNJI AKT Pavao Pavličić (Vukovar, 16. avgust 1946) hrvatski je književnik, istoričar književnosti, univerzitetski profesor i akademik. On je istaknut po pisanju kriminalističkih romana za decu i odrasle. Objavio je preko šezdeset knjiga, prevodio je sa italijanskog i napisao više filmskih i televizijskih scenarija. Pavličić je najproduktivniji hrvatski pisac.Zanimljiva i nesvakidašnja priča o 35-godišnjem istoričaru Novaku, koji se upisuje u jedan zagrebački aero-klub ne bi li otkrio tajnu nestanka svoga oca. Otac mu je, naime, kao velika aero-zvezda iz prvih posleratnih godina nestao 1953. pod misterioznim okolnostima. Budući da su u kriminalističku strukuturu ove priče upleteni i neki fantastični elementi, moglo bi se reći da je Slobodan pad još jedan uspešan spoj krimića i fantastike.

Slobodni pad

Pavao Pavličić
Slobodni pad
Pavao Pavličić (rođen 1946), dobitnik NIN-ove nagrade za prethodno objavljeni VEČERNJI AKT 
Pavao Pavličić (Vukovar, 16. avgust 1946) hrvatski je književnik, istoričar književnosti, univerzitetski profesor i akademik. On je istaknut po pisanju kriminalističkih romana za decu i odrasle. Objavio je preko šezdeset knjiga, prevodio je sa italijanskog i napisao više filmskih i televizijskih scenarija. Pavličić je najproduktivniji hrvatski pisac.
Zanimljiva i nesvakidašnja priča o 35-godišnjem istoričaru Novaku, koji se upisuje u jedan zagrebački aero-klub ne bi li otkrio tajnu nestanka svoga oca. Otac mu je, naime, kao velika aero-zvezda iz prvih posleratnih godina nestao 1953. pod misterioznim okolnostima. Budući da su u kriminalističku strukuturu ove priče upleteni i neki fantastični elementi, moglo bi se reći da je Slobodan pad još jedan uspešan spoj krimića i fantastike.



Pavao Pavličić  (Vukovar, 16. avgust 1946) hrvatski je književnik, istoričar književnosti, univerzitetski profesor i akademik. 
Slobodni pad


Ivo ĆipikoPripovetke, crtice, sećanjaIvo Ćipiko (Kaštel Novi, 13. januar 1869 — Kaštel Novi, 23. septembar 1923) bio je istaknuti srpski pripovedač iz Dalmacije, italijanskog porekla. Iako nije pisao pod neposrednim uticajem svog zemljaka Sime Matavulja, on mu je po nizu svojih književnih obeležja i težnji vrlo blizak. Naročito ih vezuje naklonost prema prostom svetu i veličanje prirodne snage koju otkrivaju u malom čoveku. Ćipiko, poput Matavulja, opisuje dalmatinski život ili, tačnije, dva dalmatinska područja koja se geografski i kulturno veoma razlikuju — Primorje i Zagore. Ćipiko je mnogo više od Matavulja ostao veran zavičajnom regionalizmu.Ćipikove priče oslikavaju vapaj ljudstva, veličanstvenost prirode i nedokučivost ljudske sudbine. Aktuelnosti dela doprinosi to što je ono, s jedne strane, realistički i socijalno orijentisano delo sa surovim svedodžbama o siromaštvu i ugnjetavanju seljaštva, ali u njega su utkani delovi lirskog senzibiliteta kakav će se kasnije razviti u modernoj srpskoj književnosti: intimna snatrenja Ćipikovih junaka o dalekim prostranstvima, boljem životu, oslobađanju okova duše, kao i stapanja sa damarima prirode u kojoj traže utočište; epizode o ljubavi i nesputanosti kakvu samo mladost ohrabruje.Sadržaj:Kod deteta na umoruU strasnu neđeljuDedNa proštenjuNa crkvenoj slaviČobaniBijedaDangubaPisariZločinU vojničkom taboruAli-begU starom kašteluU seminarijuStaricaU odblesku životaNa rastankuNakon deset godinaU jesenjem suncuČežnjaNevjeraIvo PolićNovi hramAlelujaPohodJaraniNa pašiIz zakloniceNa sunčevoj žegiVatraNajmodernije – Crtica s putaU željezničkom vagonuU šumadijiLjetna noćJedna sedamdeseta obljetnicaRečnik

Pripovetke, crtice, secanja

Ivo Ćipiko
Pripovetke, crtice, sećanja
Ivo Ćipiko (Kaštel Novi, 13. januar 1869 — Kaštel Novi, 23. septembar 1923) bio je istaknuti srpski pripovedač iz Dalmacije, italijanskog porekla. Iako nije pisao pod neposrednim uticajem svog zemljaka Sime Matavulja, on mu je po nizu svojih književnih obeležja i težnji vrlo blizak. Naročito ih vezuje naklonost prema prostom svetu i veličanje prirodne snage koju otkrivaju u malom čoveku. Ćipiko, poput Matavulja, opisuje dalmatinski život ili, tačnije, dva dalmatinska područja koja se geografski i kulturno veoma razlikuju — Primorje i Zagore. Ćipiko je mnogo više od Matavulja ostao veran zavičajnom regionalizmu.
Ćipikove priče oslikavaju vapaj ljudstva, veličanstvenost prirode i nedokučivost ljudske sudbine. Aktuelnosti dela doprinosi to što je ono, s jedne strane, realistički i socijalno orijentisano delo sa surovim svedodžbama o siromaštvu i ugnjetavanju seljaštva, ali u njega su utkani delovi lirskog senzibiliteta kakav će se kasnije razviti u modernoj srpskoj književnosti: intimna snatrenja Ćipikovih junaka o dalekim prostranstvima, boljem životu, oslobađanju okova duše, kao i stapanja sa damarima prirode u kojoj traže utočište; epizode o ljubavi i nesputanosti kakvu samo mladost ohrabruje.
Sadržaj:
Kod deteta na umoru
U strasnu neđelju
Ded
Na proštenju
Na crkvenoj slavi
Čobani
Bijeda
Danguba
Pisari
Zločin
U vojničkom taboru
Ali-beg
U starom kaštelu
U seminariju
Starica
U odblesku života
Na rastanku
Nakon deset godina
U jesenjem suncu
Čežnja
Nevjera
Ivo Polić
Novi hram
Aleluja
Pohod
Jarani
Na paši
Iz zaklonice
Na sunčevoj žegi
Vatra
Najmodernije – Crtica s puta
U željezničkom vagonu
U šumadiji
Ljetna noć
Jedna sedamdeseta obljetnica
Rečnik


Ivo Ćipiko
Pripovetke, crtice, sećanja


Pripovetke, crtice, sećanja

Nikola MilovanovićKROZ TAJNI ARHIV UDBE 1OKRŠAJI NA DRINI: Obmane Draže Mihailovića, Srpska vlada ili komitet spasa, Kraljevi komandosi, Slom iluzija, ZATVARANJE KRUGA: Drama na Zelengori, Špujuni u poseti Kaptolu, Sporazum Draža-Nedić, Hapšenje Kalabića,U ZASEDI: Emigrantski logori, Dosije Gvardijan, Susret na Papuku, Kraj crnog dosijea

KROZ TAJNI ARHIV UDBE 1

Nikola Milovanović
KROZ TAJNI ARHIV UDBE 1
OKRŠAJI NA DRINI: Obmane Draže Mihailovića, Srpska vlada ili komitet spasa, Kraljevi komandosi, Slom iluzija, ZATVARANJE KRUGA: Drama na Zelengori, Špujuni u poseti Kaptolu, Sporazum Draža-Nedić, Hapšenje Kalabića,
U ZASEDI: Emigrantski logori, Dosije Gvardijan, Susret na Papuku, Kraj crnog dosijea


Nikola Milovanović
KROZ TAJNI ARHIV UDBE 1
Sporazum Draža-Nedić, Hapšenje Kalabića


Alan Ford: Broj 1broj 258Magnus i BunkerPreveo i obradio: Nenad Brixy

Alan Ford: Broj 1

Alan Ford: Broj 1
broj 258
Magnus i Bunker
Preveo i obradio: Nenad Brixy


Dr. Saša BožovićRatne ljubaviSaša Božović (rođ. Magazinović; Beograd, 4. avgust 1912 — Beograd, 10. decembar 1995) bila je lekarka, književnica i učesnica Narodnooslobodilačke borbe Jugoslavije. Autorka je književnog djela „Tebi moja Dolores“ koje je doživjelo sedam izdanja i proglašeno za najčitaniju knjigu u SFRJ 1980. godine.Tebi moja Dolores, Beograd (1978)Sve naše Dolores, Beograd (1983)Ratne ljubavi, Beograd (1985)Kosovka devojka, Beograd (1989)*Dete koje nosim velika je radost i za Božoviće i za Magazinoviće. Bora sa braćom već pravi planove za veselje koje nas čeka. Majka svake zore peče palačinke da bi mi ih vruće donela za doručak. Iščekuje se prvo dete, prvo unuče, prvo sinovče između osam stričeva. Mada su vremena tmurna, ne mislimo na najgore, ne mislimo da će nas rat u svemu preteći.Uoči šestog aprila dežuram sa Borom na klinici. Dobrovoljno uz njega dežuram. Da se ne rastajemo, da budemo što više zajedno. Jutro. Već je šest časova. Bora ostaje i dalje na klinici. Dežurstvo predaje tek u podne. Pozdravljamo se i ja odlazim kući, da pripremim što topliji doček voljenom čoveku. Uz put, u maloj piljarnici preko puta Karađorđevog parka, kupujem rumene jabuke. Biram najbolje. Želim danas da bude svečano, toplo i puno ljubavi. Nedelja je. Bićemo slobodni i ceo dan provešćemo zajedno. Idem preko Autokomande, pa u Ulicu Maksima Gorkog. Tamo nam je stan. Jutro prijatno. Toplo. Sunčano. Idem puna sreće svojoj kući, svom domu, koji mi je tako drag. Pa to je dom Borin i moj. Naš dom. Uskoro biće nas troje.

Ratne ljubavi

Dr. Saša Božović
Ratne ljubavi
Saša Božović (rođ. Magazinović; Beograd, 4. avgust 1912 — Beograd, 10. decembar 1995) bila je lekarka, književnica i učesnica Narodnooslobodilačke borbe Jugoslavije. Autorka je književnog djela „Tebi moja Dolores“ koje je doživjelo sedam izdanja i proglašeno za najčitaniju knjigu u SFRJ 1980. godine.
Tebi moja Dolores, Beograd (1978)
Sve naše Dolores, Beograd (1983)
Ratne ljubavi, Beograd (1985)
Kosovka devojka, Beograd (1989)
*
Dete koje nosim velika je radost i za Božoviće i za Magazinoviće. Bora sa braćom već pravi planove za veselje koje nas čeka. Majka svake zore peče palačinke da bi mi ih vruće donela za doručak. Iščekuje se prvo dete, prvo unuče, prvo sinovče između osam stričeva. Mada su vremena tmurna, ne mislimo na najgore, ne mislimo da će nas rat u svemu preteći.
Uoči šestog aprila dežuram sa Borom na klinici. Dobrovoljno uz njega dežuram. Da se ne rastajemo, da budemo što više zajedno. Jutro. Već je šest časova. Bora ostaje i dalje na klinici. Dežurstvo predaje tek u podne. Pozdravljamo se i ja odlazim kući, da pripremim što topliji doček voljenom čoveku. Uz put, u maloj piljarnici preko puta Karađorđevog parka, kupujem rumene jabuke. Biram najbolje. Želim danas da bude svečano, toplo i puno ljubavi. Nedelja je. Bićemo slobodni i ceo dan provešćemo zajedno. Idem preko Autokomande, pa u Ulicu Maksima Gorkog. Tamo nam je stan. Jutro prijatno. Toplo. Sunčano. Idem puna sreće svojoj kući, svom domu, koji mi je tako drag. Pa to je dom Borin i moj. Naš dom. Uskoro biće nas troje.


Dr. Saša Božović
Ratne ljubavi
Saša Božović (rođ. Magazinović; Beograd, 4. avgust 1912 — Beograd, 10. decembar 1995) 

Izdavač: BIGZ, JUGOSLAVIJAPUBLIK i SRPSKA KNJIŽEVNA ZADRUGA BeogradVLADA ALEKSANDRA OBRENOVIĆA (1889-1897)U pitanju je prva knjiga!*Vlada Aleksandra Obrenovića je trotomna dvodelna istoriografsko-ustavnopravna studija Slobodana Jovanovića iz 1929. godine, odnosno 1931. godine, objavljena u izdanju Izdavačke knjižare Geca Kon a.d. iz Knez Mihailove ulice br. 12 u Beogradu. Knjiga analizira period vladavine kralja Aleksandra Obrenovića.*Slobodan Jovanović (Novi Sad, Austrougarska, 21. novembar/3. decembar 1869 — London, Ujedinjeno Kraljevstvo, 12. decembar 1958) bio je srpski pravnik, istoričar, književnik i političar, potpredsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (27. mart 1941 — 11. januar 1942), predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (11. januar 1942 — 26. jun 1943) u Londonu, profesor Beogradskog univerziteta (1897—1940), predsednik Srpske kraljevske akademije, rektor Beogradskog univerziteta, profesor javnog prava i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu. Tokom oba balkanska rata 1912. i 1913. godine bio je šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U ratnom presbirou je radio i od početka Prvog svetskog rata do 1917. kada mu je dodeljen rad u Ministarstvu inostranih dela. Ekspert na Konferenciji mira u Parizu 1919, teoretičar koji je između 1932. i 1936. objavio sabrana dela u sedamnaest tomova, predsednik Srpskog kulturnog kluba (1937—1941). Posle Drugog svetskog rata, Jovanovićeve knjige nisu štampane u Jugoslaviji do 1990. godine. Preminuo je u Londonu, u devedesetoj godini, kao apatrid. Jovanović je zvanično rehabilitovan 2007. godine.

Vlada Aleksandra Obrenovica (1889-1897)

Izdavač: BIGZ, JUGOSLAVIJAPUBLIK i SRPSKA KNJIŽEVNA ZADRUGA Beograd
VLADA ALEKSANDRA OBRENOVIĆA (1889-1897)
U pitanju je prva knjiga!
*
Vlada Aleksandra Obrenovića je trotomna dvodelna istoriografsko-ustavnopravna studija Slobodana Jovanovića iz 1929. godine, odnosno 1931. godine, objavljena u izdanju Izdavačke knjižare Geca Kon a.d. iz Knez Mihailove ulice br. 12 u Beogradu. Knjiga analizira period vladavine kralja Aleksandra Obrenovića.
*
Slobodan Jovanović (Novi Sad, Austrougarska, 21. novembar/3. decembar 1869 — London, Ujedinjeno Kraljevstvo, 12. decembar 1958) bio je srpski pravnik, istoričar, književnik i političar, potpredsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (27. mart 1941 — 11. januar 1942), predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (11. januar 1942 — 26. jun 1943) u Londonu, profesor Beogradskog univerziteta (1897—1940), predsednik Srpske kraljevske akademije, rektor Beogradskog univerziteta, profesor javnog prava i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu. Tokom oba balkanska rata 1912. i 1913. godine bio je šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U ratnom presbirou je radio i od početka Prvog svetskog rata do 1917. kada mu je dodeljen rad u Ministarstvu inostranih dela. Ekspert na Konferenciji mira u Parizu 1919, teoretičar koji je između 1932. i 1936. objavio sabrana dela u sedamnaest tomova, predsednik Srpskog kulturnog kluba (1937—1941). Posle Drugog svetskog rata, Jovanovićeve knjige nisu štampane u Jugoslaviji do 1990. godine. Preminuo je u Londonu, u devedesetoj godini, kao apatrid. Jovanović je zvanično rehabilitovan 2007. godine.


Aleksandra Obrenović Slobodan Jovanović Kralj Milan Politička istorija , Srbija, unutrašnja politika , Obrenovići Majski prevrat Draga Mašin