<a href="https://staraknjiga.com/knjiga/dnevnik-knjigovodje-zavrsni-racun-igor-djuric" rel="noopener noreferrer" target="_blank" class="ql-size-large">NARUČI KNJIGU SA OVOG LINKA!</a> Ova knjiga, pričajući o sudbini i životnoj priči jednog čoveka koji je vodio svoj dnevnik decenijama, pokušava da na specifičan ali književni način kaže, između ostalog, šta se zapravo događalo Srbima sa Kosova i Metohije posle Drugog svetskog rata pa sve do egzodusa na kraju dvadesetog veka i da u tim događajima proba da pronađe makar deo uzroka za potonju kolektivnu tragediju. Kroz lične uspone i padove glavnoga junaka, kroz njegove zablude ili dobre izbore, kroz priču o jednom vremenu, pratiće se opšti usponi i padovi, dobri ili loši kolektivni izbori, sudbina tamošnjeg naroda i sve ono što je prethodilo fatalnom ishodu, ali: implicitno. Na svakome je da pojedinačno dođe do zaključaka. Pre svega, cilj ovoga spisa je pokušaj da se opiše atmosfera (ili: atmosfere?!) jednog vremena, njegov duh i kretanje jednog čoveka u toj epohi. Atmosfera između dva svetska rata. Atmosfera posle oslobođenja i u periodu obnove. Atmosfera jednog gradića u Metohiji. Atmosfera praznovanja, dočeka novih godina, vremena kada životni standard raste. Atmosfera opuštenosti. Atmosfera kafane šezdesetih godina. Atmosfera licemerja i laži. Atmosfera dvoličnosti. Atmosfera pada standarda: životnog i sistema vrednosti. Atmosfera nesigurnosti, ugroženosti, beznadežnosti. Atmosfera poniženja i duhovnog posrnuća. Atmosfera početka kraja. Atmosfera rata i pogroma. Atmosfera nerazumevanja. Porodična atmosfera. U žiži interesovanja ove knjige jeste pokušaj da se opiše štetnost komunističke ideologije (i vladavine komunista) za srpske interese na Kosovu i Metohiji čak i onda kada je izgledalo da stvari kreću ka boljemu, lažnost parole bratstva i jedinstva, ali i nesnalaženje glavnog junaka, pa samim tim i nekih drugih Srba, njihovo nečinjenje i krivica onih Srba koji su podlegli toj ideologiji, iskreno ili lažno verujući da stvaraju bolje i humanije društvo.&nbsp;Sveobuhvatno i ako ćemo pravo: to je generalno bio problem srpskog naroda. Jedino su Srbi u SFRJ iskreno verovali u tu ideologiju i poslednji su se (ako su uopšte?!) otresli te iluzije koja ih je koštala mnogo, čak i kada se činilo da daje dosta. Još u vremenu ustavnih promena šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka bilo je predvidljivo kuda je pošla federacija. Osamdesetih godina kada manje-više svi govore da ne žele više da žive u zajedničkoj državi jedino Srbi i dalje insistiraju na tome ali ne zbog očuvanja jedinstvenog srpskog prostora već zbog zablude da možemo živeti zajedno i ravnopravno. U centru dešavanja je glavni junak, knjigovođa i intelektualac, komunista i aktivista, ljubitelj kapljice, knjige i filma, „zvezdaš“, čovek koji je vodio svoj dnevnik od 1953. godine pa sve do svoje smrti 2012. godine. On je bio osoba čiji su život obeležile i ličnost uobličile reči koje počinju na slovo „K“: Kosovo, komunizam, knjigovodstvo, kafana, knjige i kino.&nbsp; Još od malih nogu, pre škole, pisao je lepim rukopisom i izvodio račun bez greške, kao da su mu bila predodređena buduća zanimanja i interesovanja. Ono što se ne uklapa u taj psihološki i mentalni sklop nekoga ko se bavi brojevima i egzaktnim stanjima računovodstva jeste ljubav prema knjigama i umetnosti uopšte, sa akcentom na „umetnost življenja“. Kupovao je i čitao knjige (usput gledao filmove i boemisao) iz istorije, marksizma (ali i filosofije), enciklopedije, zbornike, međutim, najviše ljubavi i pažnje, a kada je knjiga u pitanju, posvetio je lepoj književnosti. Ukoliko se nekome učini, tokom čitanja, da koautor i sin glavnog junaka nije štedeo svoga oca u ovim spisima: grdno se vara. Sve što je napisano učinjeno je iz poštovanja prema onome ko je vodio dnevnik jer je upravo on ispisujući svoje redove želeo da bude iskren i hteo da tako ostane zapisano. Zapravo, kada se tiče opisa raznih pogrešnih izbora, postupaka, ludovanja ili pijančenja, odnosa prema porodici ili poslu, koautor se čak trudio da ublaži autentične dnevničke zapise svoga oca bez obzira što je autor dnevnika želeo da beskompromisno ostavi takav trag o sebi samom. Takođe, koautor je ublažavao ili potpuno izbegavao dnevničke hvalospeve namenjene porodici i deci a da bi izbegao zamku patetičnosti.&nbsp; Sve lične greške, zablude, lomove i sagrešenija glavnog junaka koji su ovde navedeni, ostavio je on lično i u pisanoj formi, bez prikrivanja ili ulepšavanja. Doduše, često je znao da opravda neki svoj postupak (ili: postupke) ali ih nikada nije prećutkivao (inače, kako bi smo mi sada saznali o njima). Onako kako je radio i kako se ponašao: tako je i zapisivao. Ukoliko se negde može protumačiti da su komentar ili analiza koautora tendenciozni i lični, čak su i takvi redovi „izvlačeni“ iz atmosfere i konteksta samih dnevnika.&nbsp; Najzad, moralo je biti i ličnih koautorovih nota, pa i određene doze subjektivnosti, jer je pored glavnog junaka i on govorio o svom životu koji se preplitao onako kako se prepliću životi očeva i sinova. Koautor je govorio o svome ocu, ili, onako kako ga je doživljavao dok je bio mlad i zelen, ili, u vremenu kada je zaista upoznao starinu, nažalost, kada je i sam zagazio u ozbiljne godine i pred kraj života svoga oca. Na kraju, istu su sudbinu delili i podelili. Bili su zajedno do kraja, i u dobru i u zlu. Ova knjiga govori o čoveku koji je povremeno prema sebi bio loš ali koji je u konačnome, u suštini i uistinu, bio dobar čovek: čestit, častoljubiv, pravdoljubiv i pošten. Reč je o čoveku koji je bio vrhunski stručnjak u svome poslu i zanimanju knjigovođe ali koji se zbog ličnih izbora nije iskazao do kraja u tome i koji se nije snalazio u društvenim odnosima koji su vladali a koji su određivali uspon i uspeh u društvenoj hijerarhiji toga vremena. Delimično je za to kriv i njegov način života a delimično njegov otvoreni prezir prema karijeristima i poltronima. Ova knjiga zapravo govori o doslednom čoveku. Bio je takav u greškama, i u porocima, i u životnim stavovima, i u ideologiji, i u neporočnom načinu života kada je izabrao da tako živi u poslednjoj deonici svoga dugog i berićetnog veka. Bio je uzoran omladinac i aktivista u prvim dekadama svoga života; žestoki boem i kafanski čovek u sredini svoga veka; i nepomirljivi anti-alkoholičar i porodičan čovek u poslednjoj trećini toga životnoga doba. Za svo to vreme konstanta je bila da je bio vrhunski knjigovođa, pošten čovek i da je voleo svoju porodicu čak i onda kada su ga dela demantovala.&nbsp; Ovo je skaska o preživelom bratu blizancu. Ovde se govori o čoveku koji je iskreno verovao da je moguće izgraditi takvo društvo na Kosovu i Metohiji u kojem će svi biti ravnopravni i jednaki, sa istim pravima i obavezama, bez obzira na veru i naciju - jednako čak i onda kada je podržavajući Miloševića to moglo izgledati drugačije. On zaista nije shvatao šta se tamo sprema i radi tih šezdesetih godina, oko Briona i Ustava, ne zato što to nije hteo da vidi (kako je to činila većina) već zato što je verovao da njegovi drugovi iz partije, Albanci, misle iskreno i dobro poput njega. On veruje u SFRJ do poslednjeg dana. On, najzad, iskreno misli da je Milošević novi Tito čak i kada ga u svojim zapisima časti epitetima novog Karađorđa ili Obilića.&nbsp; Ovo je priča i o tome kako je u jednom periodu zaista zaličilo da se može živeti zajedno i ravnopravno ali samo od onoga trena kada su maske počele da padaju i kada je počela da se otkriva perfidna politika Albanaca i njihovih rukovodstava koji su uvek i u većini jedino imali za cilj da Kosovo i Metohiju očiste od Srba (i ništa drugo). To što glavni junak i slični njemu nisu to mogli da shvate i uvide ne umanjuje njihove ljudske kvalitete i može jedino govoriti o njihovoj naivnosti i zabludi ali i o njihovom poštenom pristupu pri tom pokušaju da se živi zajedno i uz međusobno poštovanje. Opisivanjem (prepisivanjem) sudbine glavnog junaka ispisana je sudbina i katastrofa Srba sa Kosova i Metohije, pogotovo posle 1999. godine i posebno u danima izbeglištva koje je karakterisalo nerazumevanje ljudi u novoj sredini a koje je znalo biti bolnije od pljačke i paljevine. Ispričana je sudbina svih tih ljudi koji su vredno i pošteno radili i gradili a onda su odjednom ostali bez ičega, prepušteni na milost i nemilost već tada ranjene države, bolesnog društva,&nbsp;nacionalnog kolapsa i urušenog sistema vrednosti. Nisu svi Srbi na Kosovu i Metohiji mislili kao on, te ova knjiga i o tome govori. Pre svega, pored ličnog, ideološkog i nacionalnog neslaganja, je bilo u samoj porodici. O tome najbolje govore sukobi glavnog junaka i članova njegove uže porodice vezani za odnos prema veri, pravoslavlju, crkvi i poštovanju hrišćanskih obreda i običaja. Ovo je istorija jedne države i jednog gradića u njoj. Jedne države koja je menjala imena i gradića koji je ostao veran svome imenu te ga i danas nosi: Istok! Ovo je sentimentalna i porodična povest o ljudima u tom gradu. Ovo je i kulturna istorija tog podneblja. Ovde se može videti kako se odvijao društveni, sportski, privredni i kulturni život, doduše, često opterećen ideologijom ili tradicijom ali ne uvek i ne obavezno. Ovo je istorija ličnih izbora. Ovo je medicinski izveštaj grada koji je na kraju i umro. Ovo je politička istorija jedne države ispričana kroz sudbinu pojedinca. Najzad, ova knjiga možda najviše govori o jednom vremenu i patrijarhalnoj sredini u kojoj je položaj žene bio izuzetno težak, kada se nisu poštovali lični izbori već se sve podređivalo porodici i odlukama koje su donosili oni koji su porodicu vodili i predstavljali. Ova knjiga govori o tome kako žena u tom vremenu nije imala mnogo izbora, i kako je morala da trpi hirove i odluke muškaraca: očeva, braće i muževa. Ova knjiga priča o tome kako je žena morala isključivo da se posveti porodici i deci, što samo po sebi nije loše, ali je loše to što bi svaki drugi njen pokušaj izbora značio odbacivanje porodice i prezir društva. Da bi se smatrala „dobrom i cenjenom“, za ženu je u to vreme važilo geslo „da mora da bude zadnja za sofrom a prva za poslom“. Kad neko piše roman o ocu onda taj ima unutrašnje dileme – ukoliko piše roman o majci onda ima unutrašnje probleme! Ukoliko pišeš knjigu o ocu onda moraš izvrnuti i tvoju i njegovu kožu! Drugačije ne može. Jer, kad pričaš o ocu – govoriš o sebi! Ako imaš sina – ćuti o svome ocu! Ovo je priča o ocu, i sinu, i porodičnome duhu. Amin!Ovo je lična knjiga. U njoj će se naći bolnih priznanja, unutrašnjih lomova, životnih uspona i padova, velikih grešaka, teških žigova. Ali, pre svega, ovo je srećna knjiga o jednoj srećnoj i ispunjenoj porodici koja je zajedno prošla i dobro i zlo, i iz svega toga izašla jaka, mnogobrojna i složna. Čak i bogata. Deo tog bogatstva, pored materijalnog, ogleda se i u ironiji, humoru i snazi da se govori o svemu, na ovaj način i u ovoj knjizi. Porodice koje imaju svoje knjige –&nbsp;velike su – duhom – porodice.

NARUČI KNJIGU SA OVOG LINKA!
     
     Ova knjiga, pričajući o sudbini i životnoj priči jednog čoveka koji je vodio svoj dnevnik decenijama, pokušava da na specifičan ali književni način kaže, između ostalog, šta se zapravo događalo Srbima sa Kosova i Metohije posle Drugog svetskog rata pa sve do egzodusa na kraju dvadesetog veka i da u tim događajima proba da pronađe makar deo uzroka za potonju kolektivnu tragediju. Kroz lične uspone i padove glavnoga junaka, kroz njegove zablude ili dobre izbore, kroz priču o jednom vremenu, pratiće se opšti usponi i padovi, dobri ili loši kolektivni izbori, sudbina tamošnjeg naroda i sve ono što je prethodilo fatalnom ishodu, ali: implicitno. Na svakome je da pojedinačno dođe do zaključaka.
     Pre svega, cilj ovoga spisa je pokušaj da se opiše atmosfera (ili: atmosfere?!) jednog vremena, njegov duh i kretanje jednog čoveka u toj epohi. Atmosfera između dva svetska rata. Atmosfera posle oslobođenja i u periodu obnove. Atmosfera jednog gradića u Metohiji. Atmosfera praznovanja, dočeka novih godina, vremena kada životni standard raste. Atmosfera opuštenosti. Atmosfera kafane šezdesetih godina. Atmosfera licemerja i laži. Atmosfera dvoličnosti. Atmosfera pada standarda: životnog i sistema vrednosti. Atmosfera nesigurnosti, ugroženosti, beznadežnosti. Atmosfera poniženja i duhovnog posrnuća. Atmosfera početka kraja. Atmosfera rata i pogroma. Atmosfera nerazumevanja. Porodična atmosfera.
     U žiži interesovanja ove knjige jeste pokušaj da se opiše štetnost komunističke ideologije (i vladavine komunista) za srpske interese na Kosovu i Metohiji čak i onda kada je izgledalo da stvari kreću ka boljemu, lažnost parole bratstva i jedinstva, ali i nesnalaženje glavnog junaka, pa samim tim i nekih drugih Srba, njihovo nečinjenje i krivica onih Srba koji su podlegli toj ideologiji, iskreno ili lažno verujući da stvaraju bolje i humanije društvo. 
Sveobuhvatno i ako ćemo pravo: to je generalno bio problem srpskog naroda. Jedino su Srbi u SFRJ iskreno verovali u tu ideologiju i poslednji su se (ako su uopšte?!) otresli te iluzije koja ih je koštala mnogo, čak i kada se činilo da daje dosta. Još u vremenu ustavnih promena šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka bilo je predvidljivo kuda je pošla federacija. Osamdesetih godina kada manje-više svi govore da ne žele više da žive u zajedničkoj državi jedino Srbi i dalje insistiraju na tome ali ne zbog očuvanja jedinstvenog srpskog prostora već zbog zablude da možemo živeti zajedno i ravnopravno.
     U centru dešavanja je glavni junak, knjigovođa i intelektualac, komunista i aktivista, ljubitelj kapljice, knjige i filma, „zvezdaš“, čovek koji je vodio svoj dnevnik od 1953. godine pa sve do svoje smrti 2012. godine. On je bio osoba čiji su život obeležile i ličnost uobličile reči koje počinju na slovo „K“: Kosovo, komunizam, knjigovodstvo, kafana, knjige i kino. 
     Još od malih nogu, pre škole, pisao je lepim rukopisom i izvodio račun bez greške, kao da su mu bila predodređena buduća zanimanja i interesovanja. Ono što se ne uklapa u taj psihološki i mentalni sklop nekoga ko se bavi brojevima i egzaktnim stanjima računovodstva jeste ljubav prema knjigama i umetnosti uopšte, sa akcentom na „umetnost življenja“. Kupovao je i čitao knjige (usput gledao filmove i boemisao) iz istorije, marksizma (ali i filosofije), enciklopedije, zbornike, međutim, najviše ljubavi i pažnje, a kada je knjiga u pitanju, posvetio je lepoj književnosti.
     Ukoliko se nekome učini, tokom čitanja, da koautor i sin glavnog junaka nije štedeo svoga oca u ovim spisima: grdno se vara. Sve što je napisano učinjeno je iz poštovanja prema onome ko je vodio dnevnik jer je upravo on ispisujući svoje redove želeo da bude iskren i hteo da tako ostane zapisano. Zapravo, kada se tiče opisa raznih pogrešnih izbora, postupaka, ludovanja ili pijančenja, odnosa prema porodici ili poslu, koautor se čak trudio da ublaži autentične dnevničke zapise svoga oca bez obzira što je autor dnevnika želeo da beskompromisno ostavi takav trag o sebi samom. Takođe, koautor je ublažavao ili potpuno izbegavao dnevničke hvalospeve namenjene porodici i deci a da bi izbegao zamku patetičnosti. 
     Sve lične greške, zablude, lomove i sagrešenija glavnog junaka koji su ovde navedeni, ostavio je on lično i u pisanoj formi, bez prikrivanja ili ulepšavanja. Doduše, često je znao da opravda neki svoj postupak (ili: postupke) ali ih nikada nije prećutkivao (inače, kako bi smo mi sada saznali o njima). Onako kako je radio i kako se ponašao: tako je i zapisivao. Ukoliko se negde može protumačiti da su komentar ili analiza koautora tendenciozni i lični, čak su i takvi redovi „izvlačeni“ iz atmosfere i konteksta samih dnevnika. 
     Najzad, moralo je biti i ličnih koautorovih nota, pa i određene doze subjektivnosti, jer je pored glavnog junaka i on govorio o svom životu koji se preplitao onako kako se prepliću životi očeva i sinova. Koautor je govorio o svome ocu, ili, onako kako ga je doživljavao dok je bio mlad i zelen, ili, u vremenu kada je zaista upoznao starinu, nažalost, kada je i sam zagazio u ozbiljne godine i pred kraj života svoga oca. Na kraju, istu su sudbinu delili i podelili. Bili su zajedno do kraja, i u dobru i u zlu.
     Ova knjiga govori o čoveku koji je povremeno prema sebi bio loš ali koji je u konačnome, u suštini i uistinu, bio dobar čovek: čestit, častoljubiv, pravdoljubiv i pošten. Reč je o čoveku koji je bio vrhunski stručnjak u svome poslu i zanimanju knjigovođe ali koji se zbog ličnih izbora nije iskazao do kraja u tome i koji se nije snalazio u društvenim odnosima koji su vladali a koji su određivali uspon i uspeh u društvenoj hijerarhiji toga vremena. Delimično je za to kriv i njegov način života a delimično njegov otvoreni prezir prema karijeristima i poltronima.
     Ova knjiga zapravo govori o doslednom čoveku. Bio je takav u greškama, i u porocima, i u životnim stavovima, i u ideologiji, i u neporočnom načinu života kada je izabrao da tako živi u poslednjoj deonici svoga dugog i berićetnog veka. Bio je uzoran omladinac i aktivista u prvim dekadama svoga života; žestoki boem i kafanski čovek u sredini svoga veka; i nepomirljivi anti-alkoholičar i porodičan čovek u poslednjoj trećini toga životnoga doba. Za svo to vreme konstanta je bila da je bio vrhunski knjigovođa, pošten čovek i da je voleo svoju porodicu čak i onda kada su ga dela demantovala. 
    Ovo je skaska o preživelom bratu blizancu.
     Ovde se govori o čoveku koji je iskreno verovao da je moguće izgraditi takvo društvo na Kosovu i Metohiji u kojem će svi biti ravnopravni i jednaki, sa istim pravima i obavezama, bez obzira na veru i naciju - jednako čak i onda kada je podržavajući Miloševića to moglo izgledati drugačije. On zaista nije shvatao šta se tamo sprema i radi tih šezdesetih godina, oko Briona i Ustava, ne zato što to nije hteo da vidi (kako je to činila većina) već zato što je verovao da njegovi drugovi iz partije, Albanci, misle iskreno i dobro poput njega. On veruje u SFRJ do poslednjeg dana. On, najzad, iskreno misli da je Milošević novi Tito čak i kada ga u svojim zapisima časti epitetima novog Karađorđa ili Obilića. 
     Ovo je priča i o tome kako je u jednom periodu zaista zaličilo da se može živeti zajedno i ravnopravno ali samo od onoga trena kada su maske počele da padaju i kada je počela da se otkriva perfidna politika Albanaca i njihovih rukovodstava koji su uvek i u većini jedino imali za cilj da Kosovo i Metohiju očiste od Srba (i ništa drugo). To što glavni junak i slični njemu nisu to mogli da shvate i uvide ne umanjuje njihove ljudske kvalitete i može jedino govoriti o njihovoj naivnosti i zabludi ali i o njihovom poštenom pristupu pri tom pokušaju da se živi zajedno i uz međusobno poštovanje.
     Opisivanjem (prepisivanjem) sudbine glavnog junaka ispisana je sudbina i katastrofa Srba sa Kosova i Metohije, pogotovo posle 1999. godine i posebno u danima izbeglištva koje je karakterisalo nerazumevanje ljudi u novoj sredini a koje je znalo biti bolnije od pljačke i paljevine. Ispričana je sudbina svih tih ljudi koji su vredno i pošteno radili i gradili a onda su odjednom ostali bez ičega, prepušteni na milost i nemilost već tada ranjene države, bolesnog društva, nacionalnog kolapsa i urušenog sistema vrednosti.
     Nisu svi Srbi na Kosovu i Metohiji mislili kao on, te ova knjiga i o tome govori. Pre svega, pored ličnog, ideološkog i nacionalnog neslaganja, je bilo u samoj porodici. O tome najbolje govore sukobi glavnog junaka i članova njegove uže porodice vezani za odnos prema veri, pravoslavlju, crkvi i poštovanju hrišćanskih obreda i običaja.
     Ovo je istorija jedne države i jednog gradića u njoj. Jedne države koja je menjala imena i gradića koji je ostao veran svome imenu te ga i danas nosi: Istok! Ovo je sentimentalna i porodična povest o ljudima u tom gradu. Ovo je i kulturna istorija tog podneblja. Ovde se može videti kako se odvijao društveni, sportski, privredni i kulturni život, doduše, često opterećen ideologijom ili tradicijom ali ne uvek i ne obavezno. Ovo je istorija ličnih izbora. Ovo je medicinski izveštaj grada koji je na kraju i umro. Ovo je politička istorija jedne države ispričana kroz sudbinu pojedinca.
     Najzad, ova knjiga možda najviše govori o jednom vremenu i patrijarhalnoj sredini u kojoj je položaj žene bio izuzetno težak, kada se nisu poštovali lični izbori već se sve podređivalo porodici i odlukama koje su donosili oni koji su porodicu vodili i predstavljali. Ova knjiga govori o tome kako žena u tom vremenu nije imala mnogo izbora, i kako je morala da trpi hirove i odluke muškaraca: očeva, braće i muževa. Ova knjiga priča o tome kako je žena morala isključivo da se posveti porodici i deci, što samo po sebi nije loše, ali je loše to što bi svaki drugi njen pokušaj izbora značio odbacivanje porodice i prezir društva. Da bi se smatrala „dobrom i cenjenom“, za ženu je u to vreme važilo geslo „da mora da bude zadnja za sofrom a prva za poslom“.
     Kad neko piše roman o ocu onda taj ima unutrašnje dileme – ukoliko piše roman o majci onda ima unutrašnje probleme! Ukoliko pišeš knjigu o ocu onda moraš izvrnuti i tvoju i njegovu kožu! Drugačije ne može. Jer, kad pričaš o ocu – govoriš o sebi! Ako imaš sina – ćuti o svome ocu! Ovo je priča o ocu, i sinu, i porodičnome duhu. Amin!
Ovo je lična knjiga. U njoj će se naći bolnih priznanja, unutrašnjih lomova, životnih uspona i padova, velikih grešaka, teških žigova. Ali, pre svega, ovo je srećna knjiga o jednoj srećnoj i ispunjenoj porodici koja je zajedno prošla i dobro i zlo, i iz svega toga izašla jaka, mnogobrojna i složna. Čak i bogata. Deo tog bogatstva, pored materijalnog, ogleda se i u ironiji, humoru i snazi da se govori o svemu, na ovaj način i u ovoj knjizi. Porodice koje imaju svoje knjige – velike su – duhom – porodice.


Dnevnik knjigovodje

Igor Đurić Milisav Đurić Dnevnik Istok Metohija

Dnevnik knjigovođe

Julijan Semjonov Treća karta Španjolska varijanta POLITIČKE KRONIKE (1938-1941)ŠtirlicJulijan Semjonovič Semjonov, rođen kao Julijan Semjonovič Liandres (rus. Юлиан Семёнович Ля́ндрес) (1931 - 1993), bio je sovjetski književnik i novinar, poznat kao jedan od pionira istraživačkog novinarstva u SSSR-u, ali još više po nizu popularnih špijunskih romana od kojih su mnogi dobili filmske i TV ekranizacije. Među njima se najviše ističe ciklus o sovjetskom obavještajcu Maskimu Isajevu koji je zahvaljujući popularnoj miniseriji Sedamnaest trenutaka proljeća pod imenom `Stierlitz` postao jedna od najvećih ikona sovjetske popualrne kulture.﻿Otto Max von Stierlitz (fonetski: Oto Maks fon Štirlic; rus. Maks Otto fon Štirlic) je najpoznatiji pseudonim koji koristi fiktivni lik sovjetskog obavještajca koga je stvorio Julijan Semjonov, a koji se danas smatra jednim od najpopularnijih ikona sovjetske popularne kulture, odnosno svojevrsnim sovjetskim ili ruskim ekvivalentom Jamesa Bonda. Prvi put se pojavio 1966. godine kao protagonist romana Lozinka nije potrebna, u kojoj je koristio ime Maksim Maksimovič Isajev (rus. Maksim Maksimovič Isaev), da bi se u romanu Dragulji za diktaturu proletarijata iz 1974. godine otkrilo kako mu je pravo ime Vsevolod Vladimirovič Vladimirov (rus. Vsevolod Vladimirovič Vladimirov). Semjonov je od 1966. do 1988. napisao ukupno 14 romana u kojima je opisao njegovu karijeru koja počinje u Čeki pred kraj građanskog rata (Dragulji za diktaturu proletarijata), i nastavlja se sve do Hladnog rata u Zapadnom Berlinu krajem 1960-ih, gdje je smještena radnja romana Bomba za predsjednika. Isajev je, međutim, najpoznatijim po svojim pustolovinama u doba Drugog svjetskog rata kada se pod pseudonimom Stierlitz uspio infiltrirati u sam vrh njemačke obavještajne službe SD, a što je opisano u romanu Sedamnaest trenutaka proljeća, a potom u istoimenoj TV-seriji koja je stekla izuzetnu popularnost, i u kojoj je njegovu ulogu tumačio Vjačeslav Tihonov. Osim u toj seriji, Stierlitz se pojavljuje kao protagonist još nekoliko filmova i TV-serija. Stierlitz, koji je često navođen kao svojevrsna antiteza Bonda, s obzirom na hladnokrvnost, asketski način života i preferiranje korištenja razuma umjesto fizičke sile, u SSSR-u je zbog svojih sposobnosti također postao predmetom niza subverzivnih i ironičnih viceva nalik na one koji će se kasnije pričati o Chucku Norrisu.

Treca karta

Julijan Semjonov  
Treća karta 
Španjolska varijanta 
POLITIČKE KRONIKE (1938-1941)
Štirlic
Julijan Semjonovič Semjonov, rođen kao Julijan Semjonovič Liandres (rus. Юлиан Семёнович Ля́ндрес) (1931 - 1993), bio je sovjetski književnik i novinar, poznat kao jedan od pionira istraživačkog novinarstva u SSSR-u, ali još više po nizu popularnih špijunskih romana od kojih su mnogi dobili filmske i TV ekranizacije. Među njima se najviše ističe ciklus o sovjetskom obavještajcu Maskimu Isajevu koji je zahvaljujući popularnoj miniseriji Sedamnaest trenutaka proljeća pod imenom `Stierlitz` postao jedna od najvećih ikona sovjetske popualrne kulture.
Otto Max von Stierlitz (fonetski: Oto Maks fon Štirlic; rus. Maks Otto fon Štirlic) je najpoznatiji pseudonim koji koristi fiktivni lik sovjetskog obavještajca koga je stvorio Julijan Semjonov, a koji se danas smatra jednim od najpopularnijih ikona sovjetske popularne kulture, odnosno svojevrsnim sovjetskim ili ruskim ekvivalentom Jamesa Bonda.

Prvi put se pojavio 1966. godine kao protagonist romana Lozinka nije potrebna, u kojoj je koristio ime Maksim Maksimovič Isajev (rus. Maksim Maksimovič Isaev), da bi se u romanu Dragulji za diktaturu proletarijata iz 1974. godine otkrilo kako mu je pravo ime Vsevolod Vladimirovič Vladimirov (rus. Vsevolod Vladimirovič Vladimirov). Semjonov je od 1966. do 1988. napisao ukupno 14 romana u kojima je opisao njegovu karijeru koja počinje u Čeki pred kraj građanskog rata (Dragulji za diktaturu proletarijata), i nastavlja se sve do Hladnog rata u Zapadnom Berlinu krajem 1960-ih, gdje je smještena radnja romana Bomba za predsjednika. Isajev je, međutim, najpoznatijim po svojim pustolovinama u doba Drugog svjetskog rata kada se pod pseudonimom Stierlitz uspio infiltrirati u sam vrh njemačke obavještajne službe SD, a što je opisano u romanu Sedamnaest trenutaka proljeća, a potom u istoimenoj TV-seriji koja je stekla izuzetnu popularnost, i u kojoj je njegovu ulogu tumačio Vjačeslav Tihonov. Osim u toj seriji, Stierlitz se pojavljuje kao protagonist još nekoliko filmova i TV-serija.

Stierlitz, koji je često navođen kao svojevrsna antiteza Bonda, s obzirom na hladnokrvnost, asketski način života i preferiranje korištenja razuma umjesto fizičke sile, u SSSR-u je zbog svojih sposobnosti također postao predmetom niza subverzivnih i ironičnih viceva nalik na one koji će se kasnije pričati o Chucku Norrisu.



Julijan Semjonov  Treća karta Španjolska varijanta Štirlic POLITIČKE KRONIKE (1938-1941)

Treća karta

Artur Konan DojlIščezli svetPingvinPovest o nedavnim zadivljujućim pustolovinama profesora E. Čalendžera, lorda Džona Rokstona, profesora Samerlija i G.ED. Melona iz Dejli GazeteKlasično delo fantastike, stvaraoca čuvenog detektiva Šerloka Holmsa. Potrega za mitskim svetom u kome vladaju dinosaurusi i ostale preistorijske životinjeFantastična priča o svetu dinosaurusa iz pera čuvenog autora krimi priča, izvanredna knjiga, vek pre mode Parka iz doba Jure.Ser Artur Ignejšus Konan Dojl (engl. Sir Arthur Ignatius Conan Doyle; Edinburg, 22. maj 1859 — Minstid, 7. jul 1930) bio je britanski autor detektivskih romana, najpoznatiji kao „otac“ Šerloka Holmsa i doktora Votsona.

Iscezli svet

Artur Konan Dojl
Iščezli svet
Pingvin
Povest o nedavnim zadivljujućim pustolovinama profesora E. Čalendžera, lorda Džona Rokstona, profesora Samerlija i G.ED. Melona iz Dejli Gazete
Klasično delo fantastike, stvaraoca čuvenog detektiva Šerloka Holmsa. Potrega za mitskim svetom u kome vladaju dinosaurusi i ostale preistorijske životinje
Fantastična priča o svetu dinosaurusa iz pera čuvenog autora krimi priča, izvanredna knjiga, vek pre mode Parka iz doba Jure.
Ser Artur Ignejšus Konan Dojl (engl. Sir Arthur Ignatius Conan Doyle; Edinburg, 22. maj 1859 — Minstid, 7. jul 1930) bio je britanski autor detektivskih romana, najpoznatiji kao „otac“ Šerloka Holmsa i doktora Votsona.


Artur Konan Dojl
Iščezli svet
Pingvin



Iščezli svet

Esad Bej (Muhamed Esad Bej, Leo Nussinbaum; rođen kao Lev Abramovič Nusinbaum) (1905. Baku, po drugim izvorima Kijev — 1942. Pozitano, Italija) — pisac, autor kratkog romana „Ali i Nino“, klasika azerbejdžanske književnosti. Između dva svetska rata je bio izuzetno popularan u Evropi i SAD. Autor je više od 20 knjiga. Pisao je na nemačkom jeziku.Esad BejMuhamedRađanje i uspon islamaMuhamed[a] (arap. محمد); Meka, oko 570 — Medina, 8. jun 632), bio je arapski verski, društveni i politički vođa i osnivač islama.Prema islamskoj doktrini, bio je prorok, poslan da propoveda i potvrđuje jednobožačka učenja Adama (Adem), Avrama (Ibrahim), Mojsija (Musa), Isusa (Isa) i drugih proroka. Muhamed je ujedinio Arabiju u jedinstvenu muslimansku državu, a Kuran, kao i njegova učenja i prakse, čine osnovu islamske vjere.

Muhamed

Esad Bej (Muhamed Esad Bej, Leo Nussinbaum; rođen kao Lev Abramovič Nusinbaum) (1905. Baku, po drugim izvorima Kijev — 1942. Pozitano, Italija) — pisac, autor kratkog romana „Ali i Nino“, klasika azerbejdžanske književnosti. Između dva svetska rata je bio izuzetno popularan u Evropi i SAD. Autor je više od 20 knjiga. Pisao je na nemačkom jeziku.
Esad Bej
Muhamed
Rađanje i uspon islama
Muhamed[a] (arap. محمد); Meka, oko 570 — Medina, 8. jun 632), bio je arapski verski, društveni i politički vođa i osnivač islama.Prema islamskoj doktrini, bio je prorok, poslan da propoveda i potvrđuje jednobožačka učenja Adama (Adem), Avrama (Ibrahim), Mojsija (Musa), Isusa (Isa) i drugih proroka. Muhamed je ujedinio Arabiju u jedinstvenu muslimansku državu, a Kuran, kao i njegova učenja i prakse, čine osnovu islamske vjere.


Biografija Muhameda Esad Bej Rađanje i uspon islama Muhamed Prorok Islam Arapi Meka Medina

Kolubarska Bitka 1-2Živko G PavlovićŠabac-Lazarevac 2014g.927 + 872 str.Knjiga I Bitka na Kolubari Defanzivna bitkaKnjiga II Bitka na Kolubari Ofanzivna bitka﻿Zbog obimnog materijala Bitka na Kolubari morala se oštampati u dve knjige: I deo: Defanzivna bitka, koja obu­hvata vreme od 2. novembra (pada Valjeva) pa do 20. novembra;, i II deo: Ofanzivna bitka, koja obuhvata vreme od 20. no­vembra do 2. decembra.Živko Pavlović (Bašin kod Smederevske Palanke, 1/13. mart 1871 — Beograd, 25. april 1938) bio je oficir srpske vojske, divizijski general jugoslovenske vojske, profesor, upravnik Vojne akademije, vojni pisac i akademik.Bitka na Kolubari je po oceni stranih i priznatih stručnjaka klasična bitka, i po ideji i po načinu njenog iz­vođenja, kao i po sjajno postignutim rezultatima. Ona pred­stavlja vrhunac naših napora i veštine našega komandovanja. U njoj smo, pod najtežim prilikama, koje su retke u ratnoj istoriji, i u neravnoj borbi, do noge potukli austrougarsku Balkansku vojsku pod komandom feldcajgmajstora Poćoreka; očistili potpuno našu zemlju od neprijatelja, i rešili rat 1914. godine u našu korist.Bitka na Kolubari je širom celog sveta raznela i proslavila ime srpske vojske i pribavila joj divljenje i poštovanje i prijatelja i neprijatelja; ona je nama i našim saveznicima ulila veru i nadu u krajnju našu pobedu; u njoj je položen temelj našoj današnjoj velikoj Kraljevini.

Bitka na Kolubari

Kolubarska Bitka 1-2
Živko G Pavlović
Šabac-Lazarevac 2014g.
927 + 872 str.
Knjiga I Bitka na Kolubari Defanzivna bitka
Knjiga II Bitka na Kolubari Ofanzivna bitka
﻿Zbog obimnog materijala Bitka na Kolubari morala se oštampati u dve knjige: I deo: Defanzivna bitka, koja obu­hvata vreme od 2. novembra (pada Valjeva) pa do 20. novembra;, i II deo: Ofanzivna bitka, koja obuhvata vreme od 20. no­vembra do 2. decembra.
Živko Pavlović (Bašin kod Smederevske Palanke, 1/13. mart 1871 — Beograd, 25. april 1938) bio je oficir srpske vojske, divizijski general jugoslovenske vojske, profesor, upravnik Vojne akademije, vojni pisac i akademik.
Bitka na Kolubari je po oceni stranih i priznatih stručnjaka klasična bitka, i po ideji i po načinu njenog iz­vođenja, kao i po sjajno postignutim rezultatima. Ona pred­stavlja vrhunac naših napora i veštine našega komandovanja. U njoj smo, pod najtežim prilikama, koje su retke u ratnoj istoriji, i u neravnoj borbi, do noge potukli austrougarsku Balkansku vojsku pod komandom feldcajgmajstora Poćoreka; očistili potpuno našu zemlju od neprijatelja, i rešili rat 1914. godine u našu korist.
Bitka na Kolubari je širom celog sveta raznela i proslavila ime srpske vojske i pribavila joj divljenje i poštovanje i prijatelja i neprijatelja; ona je nama i našim saveznicima ulila veru i nadu u krajnju našu pobedu; u njoj je položen temelj našoj današnjoj velikoj Kraljevini.


Živko Pavlović
Bitka na Kolubari
Živko Pavlović (Bašin kod Smederevske Palanke, 1/13. mart 1871 — Beograd, 25. april 1938) bio je oficir srpske vojske

Amerika Franc KafkaFranc Kafka (nem. Franz Kafka, češ. František Kafka; Prag, 3. jul 1883 — Klosternojburg, 3. jun 1924) je nemački pisac jevrejsko-češkoga porekla kojeg kritika danas smatra jednim od najvećih autora XX veka. Kafka je govorio i svoja dela pisao na nemačkom jeziku. Dobro je znao i češki jezik. Stilom pisanja, Kafka je pripadao avangardi, pravcu iz srednje faze modernizma, ali je svojim delovanjem uveliko uticao na brojne stilove kasnog modernizma, uključujući i egzistencijalizam. Njegova najznačajnija dela, pripovetka Preobražaj, te romani Proces i Dvorac prepuni su tematike koja predstavlja arhetipove otuđenosti, psihofizičke brutalnosti, sukoba na relaciji roditelji-deca, likova na zastrašujućim putovanjima i mističnih transformacija.Amerika (nem. Amerika), poznat i kao Čovek koji je nestao, Nestala osoba i Izgubljeni u Americi (nem. Der Verschollene), nepotpuni je prvi roman autora Franca Kafke (1883—1924), napisan između 1911. i 1914.[4] i objavljen posthumno 1927. Roman je prvobitno započet kao kratka priča pod nazivom Ložač. U delu su opisani mnogi detalji o iskustvima Kafkine rodbine koja je emigrirala u Sjedinjene Države. Naslov romana Amerika može se prepisati Maksu Brodu, bliskom Kafkinom prijatelju, koji je iskoristio taj naziv u izdanju teksta romana koji je sastavio nakon Kafkine smrti.Sedamnaestogodišnji Karl Rosman isteran je iz roditeljskog doma i otpremljen u Ameriku zbog nesrećnog seksualnog čina sa služavkom, koja je rodila njegovo dete. Već od prvih redova romana vidno je da Kafkina Amerika nije i ne može biti stvarna Amerika Kafkinih savremenika: kip boginje slobode koja diže mač umesto baklje biće prvo što će mladi Rosman ugledati iz prekookeanskog broda kada uplovi u njujoršku luku. Čitalac je tako namah uveden u Kafkin groteskni, izobličeni svet u kojem se zlosrećni junak bori sa bremenom imaginarne ili stvarne krivice. Očekujući iskupljenje u obećanoj zemlji, Rosman pokušava da se obrazuje i da upornim trudom i radom popravi svoj položaj u društvu. Njegovi pokušaji ostaju bez uspeha. On putuje od mesta do mesta, sreće putnike i nitkove, upada u bezizlazne situacije, trpi nepravdu. Ali ma kako mračne bile neprilike u kojima će se naći junak Amerike, Kafka nikada ne gubi svoj smisao za humor, a Amerika kao svojevrsna parodija „američkog sna“ pruža nam zapanjujuće modernu i vizionarsku predstavu užurbanog masovnog društva.

Amerika

Amerika 
Franc Kafka
Franc Kafka (nem. Franz Kafka, češ. František Kafka; Prag, 3. jul 1883 — Klosternojburg, 3. jun 1924) je nemački pisac jevrejsko-češkoga porekla kojeg kritika danas smatra jednim od najvećih autora XX veka. Kafka je govorio i svoja dela pisao na nemačkom jeziku. Dobro je znao i češki jezik. Stilom pisanja, Kafka je pripadao avangardi, pravcu iz srednje faze modernizma, ali je svojim delovanjem uveliko uticao na brojne stilove kasnog modernizma, uključujući i egzistencijalizam. Njegova najznačajnija dela, pripovetka Preobražaj, te romani Proces i Dvorac prepuni su tematike koja predstavlja arhetipove otuđenosti, psihofizičke brutalnosti, sukoba na relaciji roditelji-deca, likova na zastrašujućim putovanjima i mističnih transformacija.
Amerika (nem. Amerika), poznat i kao Čovek koji je nestao, Nestala osoba i Izgubljeni u Americi (nem. Der Verschollene), nepotpuni je prvi roman autora Franca Kafke (1883—1924), napisan  između 1911. i 1914.[4] i objavljen posthumno 1927. Roman je prvobitno započet kao kratka priča pod nazivom Ložač. U delu su opisani mnogi detalji o iskustvima Kafkine rodbine koja je emigrirala u Sjedinjene Države. Naslov romana Amerika može se prepisati Maksu Brodu, bliskom Kafkinom prijatelju, koji je iskoristio taj naziv u izdanju teksta romana koji je sastavio nakon Kafkine smrti.
Sedamnaestogodišnji Karl Rosman isteran je iz roditeljskog doma i otpremljen u Ameriku zbog nesrećnog seksualnog čina sa služavkom, koja je rodila njegovo dete. Već od prvih redova romana vidno je da Kafkina Amerika nije i ne može biti stvarna Amerika Kafkinih savremenika: kip boginje slobode koja diže mač umesto baklje biće prvo što će mladi Rosman ugledati iz prekookeanskog broda kada uplovi u njujoršku luku. Čitalac je tako namah uveden u Kafkin groteskni, izobličeni svet u kojem se zlosrećni junak bori sa bremenom imaginarne ili stvarne krivice. Očekujući iskupljenje u obećanoj zemlji, Rosman pokušava da se obrazuje i da upornim trudom i radom popravi svoj položaj u društvu. Njegovi pokušaji ostaju bez uspeha. On putuje od mesta do mesta, sreće putnike i nitkove, upada u bezizlazne situacije, trpi nepravdu. Ali ma kako mračne bile neprilike u kojima će se naći junak Amerike, Kafka nikada ne gubi svoj smisao za humor, a Amerika kao svojevrsna parodija „američkog sna“ pruža nam zapanjujuće modernu i vizionarsku predstavu užurbanog masovnog društva.  


Amerika Franc Kafka Kafka je pripadao avangardi, pravcu iz srednje faze modernizma. Nemački pisac jevrejsko-češkoga porekla kojeg kritika danas 

Aleksandar Milošević Srpska pričaSrpska priča - sećanja iz rata i revolucije 1941-1945Priredio Nemanja DevićIzdavačka kuća „Službeni glasnik“ objavila je sećanja jednog od oficira Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO) Aleksandra M. Miloševića „Srpska priča (sećanja iz rata i revolucije 1941-1945) koju je priredio istoričar Nemanja Dević.Recenzenti knjige štampane u ediciji “ Sabornik“ bili su dr Kosta NIkolić, dr Bojan Dimitrijević i dr Miloš Timotijević.Milošević se sve vreme borio isključivo na strani JVuO odbijajući saradnju sa svima koji su sarađivali sa Nemcima, posebno je bio protiv ljotićevaca i Nedića, a na strani onih koji su priznavali Dragoslava Mihajlovića kao komandanta JVuO i iprepoznajući da se tokom Drugog svetskog rata u Jugoslaviji vodio i građasnki rat između pristalica monarhije i komunizma koji je dolazio iz Sovjetskog saveza.Aleksandar M. Milošević (Saranovo, 28. jun 1910 — Toronto, 31. oktobar 2009) je bio artiljerijski major Jugoslovenske vojske, komandant Drugog šumadijskog korpusa i Zapadno-moravske grupe korpusa Jugoslovenske vojske u Otadžbini. Kao politički emigrant je bio kratko aktivan u Srpskoj narodnoj odbrani, a zatim je bio član Eparhijskog saveta Eparhije za Ameriku i Kanadu. Jedan je od retkih visokih komandanata Jugoslovenske vojske u Otadžbini koji nikada nije optužen niti za saradnju za okupatorom, niti za neki ratni zločin.Posebno mesto u sećanjima MIlošević je dao svom delovanju u emigraciji gde je bio angažovan na okupljanju srpske dijaspore, pokretanju novina i održavanju intenzivne pripiske sa svojim bivšim kolegama iz vojske i prijateljima.Milošević (1910-2009) je, s obzirom da je imao mirnu savest došao da poseti rodnu Šumadiju 2002 godine. Preminuo je u Torontu ali su mu zemne ostatke prema njegovoj želji preneli u zavičaj i sahranili uz njegove pretke.Ko je bio Aleksandar M. Milošević (1910–2009)? Tipičan izdanak slobodarske šumadijske loze - sasušene i gotovo zakoravljene nakon 1918, oficir vojske Kraljevine Jugoslavije do groba veran datoj zakletvii predačkim zavetima - koji ne priznaje kapitulaciju 1941. godine. Ustanički vođ u Šumadiji i svedok prvog čina na pozornici građanskog rata; komadant korupusa i grupe korpusa JVuO, poverljivi saradnik Draže Mihailovića i poslednji svedok sloma njegove vojske na Zelengori 1945. godine. Nevoljni izgnanik iz otadžbine i kanadski emigrant, fizički radnik i jedno od prvih pera srpske emigracije.Beskompromisni ravnogorski ideolog i pesnička duša - večito ranjena zbog sudbinskog udesa njegovog naroda i zemlje od kojih je bio večito razdvojen suprotno svoim htenjima. Čovek koji je, kao i njegov ratni komandant "mnogo hteo i mnogo započeo", ali je vihor svetski odneo njega i njegov rad... Poživeo je gotovo stotinu godina i kroz njegovu se sudbinu oslikala istorija srpskog XX veka.

Srpska prica

Aleksandar Milošević 
Srpska priča
Srpska priča - sećanja iz rata i revolucije 1941-1945
Priredio Nemanja Dević
Izdavačka kuća „Službeni glasnik“ objavila je sećanja jednog od oficira Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO) Aleksandra M. Miloševića „Srpska priča (sećanja iz rata i revolucije 1941-1945) koju je priredio istoričar Nemanja Dević.
Recenzenti knjige štampane u ediciji “ Sabornik“ bili su dr Kosta NIkolić, dr Bojan Dimitrijević i dr Miloš Timotijević.
Milošević se sve vreme borio isključivo na strani JVuO odbijajući saradnju sa svima koji su sarađivali sa Nemcima, posebno je bio protiv ljotićevaca i Nedića, a na strani onih koji su priznavali Dragoslava Mihajlovića kao komandanta JVuO i iprepoznajući da se tokom Drugog svetskog rata u Jugoslaviji vodio i građasnki rat između pristalica monarhije i komunizma koji je dolazio iz Sovjetskog saveza.
Aleksandar M. Milošević (Saranovo, 28. jun 1910 — Toronto, 31. oktobar 2009) je bio artiljerijski major Jugoslovenske vojske, komandant Drugog šumadijskog korpusa i Zapadno-moravske grupe korpusa Jugoslovenske vojske u Otadžbini. Kao politički emigrant je bio kratko aktivan u Srpskoj narodnoj odbrani, a zatim je bio član Eparhijskog saveta Eparhije za Ameriku i Kanadu. Jedan je od retkih visokih komandanata Jugoslovenske vojske u Otadžbini koji nikada nije optužen niti za saradnju za okupatorom, niti za neki ratni zločin.
Posebno mesto u sećanjima MIlošević je dao svom delovanju u emigraciji gde je bio angažovan na okupljanju srpske dijaspore, pokretanju novina i održavanju intenzivne pripiske sa svojim bivšim kolegama iz vojske i prijateljima.
Milošević (1910-2009) je, s obzirom da je imao mirnu savest došao da poseti rodnu Šumadiju 2002 godine. Preminuo je u Torontu ali su mu zemne ostatke prema njegovoj želji preneli u zavičaj i sahranili uz njegove pretke.
Ko je bio Aleksandar M. Milošević (1910–2009)? Tipičan izdanak slobodarske šumadijske loze - sasušene i gotovo zakoravljene nakon 1918, oficir vojske Kraljevine Jugoslavije do groba veran datoj zakletvii predačkim zavetima - koji ne priznaje kapitulaciju 1941. godine. Ustanički vođ u Šumadiji i svedok prvog čina na pozornici građanskog rata; komadant korupusa i grupe korpusa JVuO, poverljivi saradnik Draže Mihailovića i poslednji svedok sloma njegove vojske na Zelengori 1945. godine. Nevoljni izgnanik iz otadžbine i kanadski emigrant, fizički radnik i jedno od prvih pera srpske emigracije.
Beskompromisni ravnogorski ideolog i pesnička duša - večito ranjena zbog sudbinskog udesa njegovog naroda i zemlje od kojih je bio večito razdvojen suprotno svoim htenjima. Čovek koji je, kao i njegov ratni komandant "mnogo hteo i mnogo započeo", ali je vihor svetski odneo njega i njegov rad... Poživeo je gotovo stotinu godina i kroz njegovu se sudbinu oslikala istorija srpskog XX veka.


Srpska priča

Jovanka Broz - Titova suvladarkaProf. dr Aleksandar MatunovićMek povez, 272 strane, 21 cm, 2007. godine izdao Interpress BeogradProf.dr Aleksandar Matunović lični Titov lekar od 1975 do 1979O Jovanki Broz kao Titovoj supruzi i životnom saputniku, napisano je nekoliko knjiga. O Jovanki kao njegovoj suvladarki, u njima skoro da nema pomena. Još manje je poznata Jovankina borba za Titovo nasleđe, kao i glavno mesto u Titovom emotivnom životu.Ukoliko je nešto i bilo poznato, zbog nedostatka validnih podataka, krivo je prikazivano.Autor ove knjige kao lični lekar (1975-1979) Josipa Broza i čovek od poverenja supružnika Broz u dužem periodu, bio je ne samo neposredni posmatrač, nego i aktivan učesnik u rešavanju nekih njihovih ličnih, bračnih i statusnih problema.Kako je, pored Jovanke Broz, autor autentični svedok tih događaja, u mogućnosti je da ih verno prikaže.Autor smatra svojom moralnom dužnošću i intelektualnom obavezom da svoja saznanja iznese putem pisanog dokumenta koji predstavlja ova knjiga.Knjiga je nastavak i dopuna nekih sadržaja iznetih u prvoj i drugoj knjizi ,,Enigma Broz" izdate 1997. i 2000.godine.

Jovanka Broz

Jovanka Broz - Titova suvladarka
Prof. dr Aleksandar Matunović
Mek povez, 272 strane, 21 cm, 2007. godine izdao Interpress Beograd
Prof.dr Aleksandar Matunović lični Titov lekar od 1975 do 1979
O Jovanki Broz kao Titovoj supruzi i životnom saputniku, napisano je nekoliko knjiga. O Jovanki kao njegovoj suvladarki, u njima skoro da nema pomena. Još manje je poznata Jovankina borba za Titovo nasleđe, kao i glavno mesto u Titovom emotivnom životu.
Ukoliko je nešto i bilo poznato, zbog nedostatka validnih podataka, krivo je prikazivano.
Autor ove knjige kao lični lekar (1975-1979) Josipa Broza i čovek od poverenja supružnika Broz u dužem periodu, bio je ne samo neposredni posmatrač, nego i aktivan učesnik u rešavanju nekih njihovih ličnih, bračnih i statusnih problema.
Kako je, pored Jovanke Broz, autor autentični svedok tih događaja, u mogućnosti je da ih verno prikaže.
Autor smatra svojom moralnom dužnošću i intelektualnom obavezom da svoja saznanja iznese putem pisanog dokumenta koji predstavlja ova knjiga.
Knjiga je nastavak i dopuna nekih sadržaja iznetih u prvoj i drugoj knjizi ,,Enigma Broz" izdate 1997. i 2000.godine.


Jovanka Broz - Titova suvladarka
Prof. dr Aleksandar Matunović

Dnevnik knjigovođe

Igor Đurić

Vreme zlih pastrmki

Deveti krug svetog kralja

Dostojevski